АКТУЕЛНО:

Дара из Јасеновца је моја прича: Јелена Бухач Радојичић, Драгослав Бокан и Драгана Томашевић у „Српском св(иј)ету“

Ова крепка 87- огодишњакиња је у детаљима којих се сјећа говорила о зликовцима са којима се сусретала, и о другим људима који су их одвели у логор. Имала је мало више од седам година када је одведена након 24 километра пјешачења у Горњу Градишку

„Сад је годишњица пред Ускрс, када смо ми у селу Јабланац где је живела моја породица, близу Јасеновца, где су усташе већ основале логор, дошле по мог оца, мајку, брата Живка од девет година, Илију од годину и по дана и Душана од четири године. Били смо пољопривредници. Усташе су нам узеле чамце, што је било главно превозно средство, јер је Сава често плавила. Требало је цело село да буде поклано, где је било 340 чељади, али су партизани дошли са својим чамцима и превели нас у збег у Босну, где смо били у време бомбордавања. Ишли смо гладни, жедни пили из кише која је падала, мајка је носила Илију, тата је водио брата Живка. Стално смо били у покрету, свратили бисмо у неку породицу, да нам нешто дају, али су се бојали, јер смо били избеглице и нико нас није лако похватао. Када је била Трећа офанзива, ухватили су нас и одвели са Козаре у Орахово, у муслиманску кућу. Сећам се да сам гледала да ако ме убију да паднем на суво“, присјећа се Јелан Бухач Радојичић, једна од ријетких бивших логораша Јасеновца који су и данас међу свједоцима ових страшних догађаја, за емисију „Српски св(иј)ет. Ова крепка 87- огодишњакиња је у детаљима којих се сјећа говорила о зликовцима са којима се сусретала, и о другим људима који су их одвели у логор. Имала је мало више од седам година када је одведена након 24 километра пјешачења у Горњу Градишку.

Детаљи које је изговорила јавно након страдња је изрекла први пут глумцу и продуценту Тихомиру Станићу, који је прикупљао својевремено грађу за филм, завршили су заправо у филму „Дара из Јасеновца“ Петра Антонијевића:

„Сећам се жене која је у пунђи сакрила злато, и како је убијена. Сећам се баке која је глодала кости, вадећи срж из њих, воду смо пили из бунара у који су се сливале фекалије. Цело моје село је било у логору, пролазили смо кроз њега, а ја сам рекла мами да сам гладна. Како није имало шта да се једе, купила сам мрвице из њеног џепа и јела. Јели смо из казана, не сећам се каква је била ћаса, али смо сво четворо јели из ње једном дневно храну коју смо добијали. То су биле сплачине, заправо. Онда се појавила једна госпођа која је била различита од других жена у логору. Била је црнка и имала бело на себи“.

Тада није знала, али је касније сазнала да је то била Диана Будисављевић, која је помагала дјецу, како би била спашена из логора. Присјећа се да јој је брат Душан заклан од четири и по године, као и бака и дјед, отац убијен маљем и бачен у раку коју је сам ископао, а мајка послата у Њемачку. Укупно јој је страдало 89 рођака у злочинима у НДХ, што је сазнала захваљујући грађи коју је прикупљао њен рођак након рата.

Даље је говорила о породичној судбини, и у највећем болу се изнова присјећа свог маленог брата Илије којег и данас тражи након последњег сусрета са њим, а затим у другом дијелу емисије евоцира сјећања на дешавања која су пратила након Другог свјетског рата њу и са њене преживјеле чланове породице- мајку и најстаријег брата.

Страх који носе страдалници који су избјегли смрт су њихова стална борба, али и њихових породица, о чему свједочи и прича њеног брата Живка који је након 20 година од логорашког искуства био неспреман да се упише у жртве. Међутим, госпођа Јелена је имала ведру поруку за крај и одала извор своје снаге и крепости.

„Ја сам у овој причи имао и својих породичних рана, пошто је мојој мами Милки, када је имала две године, отац Ђуро одведен у Јасеновац, и његов отац Душан, и обојица су скончала тамо годину дана касније, како сам могао да видим у тим пописима. Могу да замислим само шта су све преживели док нису коначно убијени. Јасеновац је моја породична хроника, моја је мама одрасла у Дому за ратну сирочад, и до данас се никада није опоравила, а тај страх о ком говори Јелена је страх не само за нас, већ и страх за наше потомство, и за све младе и будуће Србе да не прођу како су они прошли, и то некажњено од стране џелата, који су успели да се извуку без процеса денацификације и деусташизације, кроз обрачун са сопственом прошлошћу. Немци су делимично прошли кроз тај процес, али Хрвати нису, стално се говорило о усташама, никада о Хрватима. Па, толико пута смо слушали о немачким трупама, мађарској, бугарској и италијанској војсци, али никада о хрватској, иако су они имали своју НДХ“, каже у уводом дијелу Драгослав Бокан из Института за националну стратегију, поменувши да су његовог дједа и прадједа повеле комшије Хрвати у тренуцима када није ни говорено о усташама.

Он је говорио о историјским грешкама које су започеле стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, када су рехабилитовани и чак унапређени злочинци из Првог свјетског рата, а затим су се злочини поновили и у Другом рату и то са већим уживањем злочинаца, нарочито у иживљавањима над малом дјецом.

Овај еминенти српски јавни дјелатник је говорио о потресним дешавањима унутар цијеле НДХ, изражавајући жаљење јер злочинци никада нијесу ни кажњени, нити су се покајали, и да се то преноси и на следеће генерације:

„Јасеновац је шифра, алфа и омега, не само наше прошлости већ и будућности. Када свету буде позната реч Јасеновац, онда ће другачије звучати Вуковар, Сребреница, Дубровник, другачије ће изгледати мотиви и узроци свега онога што се дешавало деведесетих година, другачије ће се гледати на судбину српског народа, и ко је ту заиста злковац, џелат а ко жртва. Тако да све то даје један индиректан, али и јасан одговор на сва та велика актуална историјска питања када се подсетимо страдања у Јасеновцу“.

Као добар познавалац актуелних тенденција, гост Националне телевизије је говорио о нацизму у свијету и збивањима који су му претходили и који су били последица, откривши да двије године припрема сајт под називом „Анђели у паклу“ који говори о страдању српске дјеце. На крају је подсјетио, на Дан преноса моштију Светог Владике Николаја, да му је изузетно ласкало што су многи, међу којима и значајне јавне личности, помислиле да је текст који је он писао о „највећем српском греху“ текст овог Српског Златоуста.

„ Фондација за сјећање на Јасеновац и Холокауст из Лондона је основана да би се његовало сјећање на Јасеновац и геноцид над Србима и ван матице, на предлог Међународне комисије за откривање истине о Јасеновцу и Удружења Јасеновац- Горња Градина из Бањалуке. Овдје у Британији не постоји нити једно друго удружење које се бави овом темом, а и сама сам потомак жртава клероусташког геноцида над Србима“, представила је фондацију којом руководи у емисији „Српски св(иј)ет“ Драгана Томашевић путем видо укључења из Лондона.

Она је са гостима у студију подсјетила на нове пројекте који се планирају и са једне и са друге стране, а разговарали су и о Резолуцији о геноциду над Србима, која није прошла овог пута скупштинску процедуру, али постоје индиције да ће накод дораде и обраде самог текста ускоро се поново наћи на дневном реду и бити усвојена у Скупштини.

Погледајте цијелу емисију на Јутјуб каналу ИН4С.

Водитељ и аутор текста Милијана Ераковић.

Извор: ИН4С

Нема коментара

Напишите коментар