Декларација о Анексу Г Бечког споразума о сукцесији правног тима из Хрватске

Декларација о поштовању преузетих међународних обавеза из Анекса “Г”  Бечког споразума о питањима сукцесије” правног тима из Хрватске (мр. Сулејман Табаковић и доц. др Ванда Божић)

УЧЕСНИЦИ МЕЂУНАРОДНЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ
Београд 07-08.02.2020.

НАКОН ПРИХВАЋАЊА ПЛАТФОРМЕ ЗА ”ОКОНЧАЊЕ РАТНОГА ПЕРИОДА“ УЗ ПОШТОВАЊЕ ВЛАДАВИНЕ ПРАВА И ПРАВНЕ ДРЖАВЕ, ПРЕУЗЕТИХ МЕЂУНАРОДНИХ ОБВЕЗА ТЕМЕЉЕМ БЕЧКЕ КОНВЕНЦИЈЕ О ПРАВУ МЕЂУНАРОДНИХ УГОВОРА, БЕЧКЕ КОНВЕНЦИЈЕ О СУКЦЕСИЈИ У ПОГЛЕДУ ПРАВА МЕЂУНАРОДНИХ
УГОВОРА, РАТИФИЦИРАНОГ МУЛТИЛАТЕРАЛНОГ МЕЂУНАРОДНОГ УГОВОРА О ПИТАЊИМА СУКЦЕСИЈЕ С АНЕКС-има ОД А-Г, ПОСЕБНО НА ПРЕУЗЕТЕ ОБВЕЗЕ ИЗ АНЕКСА-Г УСВАЈАЈУ СЉЕДЕЋУ:

Д Е К Л А Р А Ц И Ј У

I Након завршетка ратнога стања на просторима бивше заједничке државе СФРЈ формирано је пет ново насталих међународно признатих држава, Босна и Херцеговина, Република Хрватска, Република Македонија, Република Словенија и Савезна Република Југославија, које су потписале мултилатерални међународни споразум о питањима сукцесије у Бечу 29. 06. 2001. године. Ступање на снагу споразума је увјетовано обвезом његовог ратифицирања у парламентима новонасталих држава. Република Македонија и БиХ су ратифицирале споразум 2002. године у прољеће док је Република Словенија ратифицирала споразум у коловозу 2002. године као и СР Југославија, Република Хрватска је посљедња ратифицирала споразум тек 03.03.2004. године. Према међународним увјетима и Бечким конвенцијама споразум је ступио на снагу 04.06.2004. године, а депониран је у тајништву УН-а. У тијеку ратификације цитиранога међународнога споразума дошло је до дисолуције заједничке државе СРЈ на двије државе Републику Србију и Црну Гору које су међусобним уговорима регулирале сва питања дисолуције државе, па и питање сукцесије.

II Ратифицирани Споразум о питањима сукцесије темељи се на: сугласности воља потписника споразума држава сукцесора, одредбама уговора о сукцесији, међународним правом, Бечким конвенцијама о праву међународних уговора, Бечке конвенције о сукцесији везано за права међународних уговора као и националним законодавствима које третирају то правно подручје. Ратифицирани међународни уговори су изнад националног законодавства и њихове се одредбе могу мијењати или укидати само уз увјете и на начин који су у њима утврђени или
сугласно опћим правилима међународног права.

This is box title

Академик проф.др Миодраг Орлић, председник Удружења правника Србије, мр Сулејман Табаковић, бивши дужносник Владе Републике Хрватске, Зоран Ристић, адвокат из Новог Сада, академик проф.др Радован Вукадиновић, Рајна Андрић, адвокат из Београда, Љубодраг Пљакић, судија Врховног суда Србије, Предраг Трифуновић, судија Врховног касационог суда, академик проф.др Драгослав Словић, доц.др Ванда Божић, доцент на Правном факултету Универзитета Привредне академије, Ратомир Слијепчевић, генерални секретар Удружења за компаративно право. Уз Миодрага Линту, председника Одбора за дијаспору и Србе у региону Народне скупштине Србије, специјални узваник био је Вилијам Монтгомери, бивши амерички
амбасадор у Бугарској, Србији и Црној Гори и Хрватској.

Писане прилоге за Међународну конференцију припремили су: проф. др Владимир Чоловић, директор Института за упоредно право и проф. др Здравко Петровић, адвокат из Београда, доц. др Ванда Божић и мр Сулејман Табаковић, Рајна Андрић и Ратомир Слијепчевић.

III Узајамност и реципроцитет у понашању страна уговорница у међународном праву је правна посљедица начела суверености и равноправности држава као основног политичко принципа
на коме почива сувремени међународни поредак. Тај принцип је потврђен као начело суверене једнакости држава чланак 2. точка 1. Повеље УН. Чланком 26. Бечке конвенције о поштивању уговорног права успостављен је принцип „пацта сунт серванда“ што значи обвезност
у поступању чланице уговора. Чланком 27. Бечке конвенције предвиђено је да се нити једна чланица не може позивати на одредбе свога унутрашњег права да би оправдала неизвршавање одредаба ратифицираних уговора.

IV Оправдано се противимо пракси институција у државама сукцесорима које оспоравају и не проводе преузете обвезе уговором о сукцесији као и осталим наведеним међународним правним изворима преузетим у национална законодавства негирајући и оспоравајући право
власништва познатим власницима, негирајући њихово право коруптивним уредбама, законима и праксом судова или других институција у тим процесима. Не постоји правна регулатива која
оспорава правна начела која су правни стандарди у ЕУ законодавству, која су ауторизира кроз правну праксу и који су легални темељи за правну аргументацију. Поглавље 23. и пракса ЕУ судова то потврђују и обвезни су у примјени. Став колегија Врховног суда Републике
Хрватске у својим стајалиштима из 2014. године потврђује да се одредбе уговора о сукцесији и одредбе његових АНЕX-а па тако и АНЕX-а Г директно морају примијенити цитирајући праксу Еуропског суда која обвезује све државе чланице. Пракса ЕСЉП готово у цијелости се темељи
на правним начелима која произлазе из Одредби о темељним правима наведеним у обвезујућој Конвенцији која обвезује све судове чланица.
V Учесници конференције указују на кршење обвезе из чланка 2. Уговора о питањима сукцесије око подузимања неопходних мјера за спрјечавање губитка, оштећења или уништења државних архива, државног власништва и имовине. Исто тако Стални заједнички одбор виших
представника сваке од држава сљедница, чланак 4. којему могу помагати правни експерти, није до сада ријешио круцијална питања физичких и правних особа, по питањима повратка њиховог власништва, већ 16. година, оспоравајући њихова права коруптивним подзаконским и
законским пројектима вршећи опструкцију пред институцијама које морају провести процес сукцесије без судских спорова и извршити поврат власништва, власницима.

VI Учесници конференције указују да је БиХ након ратификације уговора о сукцесији, према службеним подацима вратила Републици Хрватској и Републици Србији преко 90% тражених некретнина, а да Хрватска и Србија нису испоштовале чланак 8. који указује на обвезу примјена
начела реципроцитета Уговора о сукцесији. Учесници конференције закључују да су поједине чланице извршиле своје уговорне обвезе, а да судионици којима је имовина враћена нису испунили своје обвезе тражећи накнадно потписивање билатералних споразума који немају упориште у споразуму и пракси. Учесници конференције су упознати са примјеном Анекс-а А, Б, Ц, Д, Е, који нису увјетовани потписивањем билатералних споразума, само се инзистира на билатералном споразуму из домене власништва физичких и правних особа АНЕX Г од једне чланице споразума о сукцесији, Републике Хрватске, која је своје право повратка власништва конзумирала о односу повратка власништва од стране БиХ кршећи обвезујући реципроцитет. Уговор о сукцесији као и АНЕКС-Г немају у својим одредбама никакву обвезу потписивања
билатералних споразума по питању имовине физичких и правних особа, управо супротно, што доказује чланак 2. АНЕКСА-Г гдје се захтјева враћање свих права на дан 31.12.1990. године, а исто тако и поништење свих правних радњи са њиховим посљедицама.

This is box title

Чланак 2.
(1) (а) Права на покретну и непокретну имовину која се налази на територији Државе сукцесора и на коју су грађани или друга правна лица СФРЈ имали право на дан 31.12.1990. године биће призната, заштићена и враћена у првобитно стање од стране те Државе у складу са утврђеним стандардима и нормама међународног права, и то независно од националности, држављанства, боравишта или пребивалишта таквих лица. Овим се обухваћају лица која су, након 31.12.1990. године стекла држављанство или ново пребивалиште или боравиште у Држави различитој од Државе сукцесора. Особе које нису биле у могућности да остваре таква права ће имати право на накнаду у складу са грађанским и међународним правним нормама.

(б) Сваки намјерни пријенос права на покретну или непокретну имовину извршен после 31.12.1990. године закључен под притиском или супротно подставку (а) овог члана ће бити ништаван, нулл анд воид. (ништетност,
ништавост или ништавност, појам који означава да склопљени уговор не производи намјераване правне учинке које би производио да је ваљан)

VII Учесници конференције указују на коруптивне одредбе Закона о управљању државном имовином Републике Хрватске којим се поништавају правни ефекти свих Уредби и законских одредби о незаконитом упису Републике Хрватске у грунтовне књиге као власника некретнина физичких и правних особа из других држава насталих дисолуцијом заједничке државе. Чланком 71. закона се потврђује власништво физичких и правних особа из других држава. Наиме, узимајући у обзир правна тумачења прописа и примјењујући једно од њих, аргументум а цонтрарио (разлог супротности), дакле, ради се о аргументу којим се из једне изричите нормативне квалификације (права, обвезе) неког понашања закључује да постоји супротна прећутна квалификација другог понашања. Преведено на обичан језик значи да се оспоравано право власништва по досадашњим прописима и праксом институција овим чланком закона де факто и деjуре укида!
Надаље, све државе сукцесори су се у свом Закону о ратификацији обвезале да у провођењу Уговора о сукцесији и АНЕX-а-Г неће бити судских поступака јер у чланку 3. ратификације стоји:

This is box title

Чланак 3.

Проведба овог Закона у дјелокругу је Министарства финанција, Хрватске народне банке, Министарства вањских послова, Министарства обране, Министарства здравства и социјалне скрби, Министарства правосуђа, Министарства културе, Државног архива и других државних тијела у чији дјелокруг улазе питања обухваћена Уговором. Влада Републике Хрватске наставит ће подузимати потребне радње у циљу утврђивања чињеничног стања везано за средства која су предмет расподјеле у складу с чланком 5. ставком (1) подставком (иии) Анекса Ц Уговора о питањима сукцесије.

VIII Учесници конференције указују, да због свега напријед наведеног, оспораваног поврата власничких права физичких и правних особа у новонасталим државама бивше заједничке државе СФРЈ потребно је сукладно чланку 5. точ. 2. подставка а). ратифицираног уговора о питањима сукцесије именовати правног експерта за питања сукцесије. Именовани правни експерт би био на челу комисије у коју би имао прво избора по два правна експерта из држава сукцесора. Комисија на челу с правним експертом би израдила приједлог рјешења поврата власничких права физичких и правних особа након дисолуције заједничке државе те би тако накнадно била извршена конвалидација правног сустава и његових правних посљедица држава сукцесора. Обављањестручних и административних послова у вези примјене АНЕКС-а Г треба осигурати из прорачунадржава сукцесора. Простор за Комисије може бити један од простора правних особа, власника некретнине у држави, у којој ће бити смјештена Комисија.

IX Комисија би била верифицирана од стране држава сукцесора, а правни експерт би имао статус почасног конзула за питања сукцесије ради директне комуникације с институцијама држава сукцесора. Обзиром да ће послови везани за реализацију провођења Споразума о питањима сукцесије Анекс-а Г радити у интересу носилаца права власништва из држава сљедница финанцирање Комисије и правног експерта би сносиле у почетку саме државе солидарно, а након првих
рјешења би такво финанцирање плаћале правне особе којима су враћена власништва на имовину у другим државама. Штета која је настала непровођењем међународних уговора је предмет договора власника и држава држатеља њиховог власништва.

X Учесници конференције сугласни су да ову декларацију упуте свим Владама држава сукцесора тражећи сугласност за провођење Декларације. Декларација ће бити упућена у свеинституције ЕУ, Тајништво УН-а, Амбасаде држава за имплементацију мира, предсједници ЕУ комисије Урсули вон дер Лаyен, ЕУ јавној тужитељици Лаури Цодрута Ковеси, канцеларки Ангели Меркел, министарству правосуђа и финанција САД-а и свим амбасадама САД-а у чланицама
сукцесора тражећи потпору овој Декларацији и њеном провођењу.

Београд, 20. фебруар 2020.

 

 

Нема коментара

Напишите коментар