Вјетар понад Пађена
Ових дана путнички влакови кроз Пађене не пролазе. Чује се тутањ само покојег теретног влака. За становнике овог малог села недалеко од Книна отказивање путничких влакова није много утјецало на њихове животе. Јер влакови овдје ионако не стају већ више од два десетљећа. Некада је ова жељезничка станица била полазишна точка према Книну или, за неке, према Загребу или Београду. С овог мјеста од давнина су кретали бројни снови према свијету, као у оној култној Арсеновој пјесми.
Бројни Пађенци били су запослени као пружни радници, прометници или скретничари. Жељезничка станица некада је врвјела животом. Путнички влак који је возио из смјера Грачаца био је главно пријевозно средство за Книн. Ујутро су њиме радници ишли на посао, а ученици у средњу школу. Поподне су се тим истим влаком враћали у своје село. Млади су послијеподневним у 17 сати ишли у град на пиће или колач, а дјеца на два круга вожње рингишпилом. Враћали би се задњим из Книна у 19 сати.
Данас је станица у Пађенама празна, али не због обуставе путничког промета услијед пандемије коронавируса. Празна је јер више нема радника, нема младих, нема дјеце. Нема никога тко би чекао влак. А и за оно мало људи којима би требао пријевоз, путничким влаковима се не исплати стајати. Становници овог мјеста не могу ни аутобусом у град јер ни он више не вози. Разлог такођер није посљедица мјера Стожера за цивилну заштиту – аутобуси не возе јер су приватне твртке схватиле да им се вожња из Пађена према Книну због неколицине путника финанцијски не исплати или, како се то стручно каже, нема економске рачунице.
У Пађенама нема ни трговине. Ни она се није исплатила власницима који су је прије неколико година затворили. У селу нема нити једног угоститељског објекта. А прије рата деведесетих ондје су биле двије школе. Једна је била за ниже разреде, а у другу су ишли ученици од петог до осмог разреда. Данас једна од школа служи као штала за овце, а друга је постала рушевина. У селу данас живи двоје ученика основне школе и један средњошколац. Њих троје школе похађају у Книну, а путују ученичким аутобусом.
Никола Говоруша ученик је првог разреда Средње струковне школе “Краља Звонимира” у Книну. У Пађенама живи од своје седме године, када се заједно с родитељима, старијом сестром и братом из Србије вратио у село. Сестра и брат данас живе и раде у Њемачкој. Никола је свјестан да ће и он морати кренути њиховим стопама ако овдје не пронађе посао.
– Највише бих волио да се након завршетка средње школе запослим и живим овдје, али шансе за то су веома мале. Не могу замислити да живим у великом граду, живот на селу је пуно љепши – говори сјетним тоном.
Нема пријатеља у селу и то му највише недостаје, али и на то је већ навикао. Из свог дворишта данас гледа на комплекс у којем су некада били пошта, стара школа и омладински дом, у којем су се млади из Пађена и околних села викендом забављали. Данас Никола у дискотеку одлази у оближњи Книн. Будући да не вози ауто, његов излазак овиси о доброј вољи родитеља и његовој упорности у наговарању. Живот му се за вријеме пандемије није пуно промијенио.
– Апсолутно је све остало исто, осим што не идем у школу и рјеђе виђам пријатеље – каже.
Ипак, на селу увијек има посла. Никола помаже својима око пољопривреде и сточарства.
– Ономе тко није навикао на овакав живот било би јако тешко живјети овдје, али мени је то свакодневица и било би ми тешко живјети у граду уз свакодневну гужву и буку – истиче.
У Пађенама живе становници претежно српске националности. Према попису из 1991. године село је имало 561 становника, а према посљедњем попису из 2011. било их је 175. Већина становништва је 1995. била приморана напустити село, а многи се никада нису вратили. Данас их је у односу на број из 2011. барем сто мање. Већина становништва је старије животне доби и многи од њих живе сами, док су им дјеца далеко.
Жељана Маркош Ђурић запослена је преко пројекта “Зажели” који проводи Удруга Звонимир из Книна. Она свакодневно обилази пет старијих жена у околици које живе саме.
– Углавном им помажем у кућанским половима, обављам им куповину, плаћам рачуне, доносим лијекове. То су све старији људи који имају здравствене проблеме – каже за „П-Портал“.
Ужива радити свој посао јер није монотон и стално је у покрету. Посао јој се за вријеме пандемије није пуно промијенио.
– Све је углавном остало исто, осим што ми више времена одузима чекање у редовима испред трговина и љекарни и што корисницима не улазим у кућу па све што треба обавимо испред, на отвореном – говори Жељана и истиче како се за вријеме свог ангажмана на пројекту јако повезала с корисницама.
– Ми смо сваки дан скупа, навикли смо једни на друге и сада смо као обитељ.
Иако јој ангажман ускоро истиче, нада се да ће се пројект наставити проводити.
– Надам се да ће се програм продужити, али могуће да то неће бити одмах. Ипак, своје кориснице не желим оставити саме, и даље ћу их обилазити и обавити им све што треба. Не можеш бити с њима двије године сваки дан и сада их пустити – објашњава Жељана.
Жене које обилази у многочему овисе искључиво о њој. Оне немају могућности, али ни снаге да за све што им треба оду у град. Већина их је старија од 80 година. А оно чему се њени корисници највише радују јест разговор. У то смо се увјерили приликом једног посјета двјема корисницама које су Жељану дочекале као најближег члана обитељи.
– Жељана нам пуно помаже, направи нам све што треба и проговори с нама – каже једна од њих, док је заједно испраћају.
Овај Жељанин долазак био је повод да се њене кориснице Јека и Љуба и комшиница Јања састану и поразговарају. И док Жељана одлази даље другим корисницама, ове жене настављају разговор.
– Чула сам се данас с унуцима. Кажу да им је жао што нас не могу посјетити, али ваљда ће и ово проћи – нада се Јања која у Пађенама живи с мужем.
– Мени се живот није ништа промијенио. Радим по башчи, идем у виноград и није ми досадно. Да не слушам вијести, не бих ни знала да влада вирус – додаје Јања, а Љуба и Јека потврђују.
Остављамо у разговору ове три комшинице које од пандемије вируса више брину велика суша и судбина засађеног поврћа у врту.
Иако у селу нема трговине, неколико пута тједно вози популарна “покретна трговина”. Брачни пар Свјетлана и Берислав имају комби у којем возе и продају храну и друге основне потрепштине у Пађенама и околним селима – у ниједном нема трговине па је ово једни начин да њихови становници купе оно најпотребније за живот. Када чују комби, сви изађу пред своје куће пазећи да не пропусте дневни шопинг. Другу шансу за набављање намирница тај дан неће више имати. Ако нетко од старијих мјештана ипак мора отићи до града у куповину или код доктора, он овиси о комшијама који имају аутомобил или пак иде таксијем који вожњу наплаћује по броју особа које вози, а не по пријеђеној километражи. Ипак, нужда не пита па су људи сретни ако имају било какав пријевоз до Книна.
Пађене нису довољно близу мора да би се живјело од благодати туризма. Нису довољно близу ни Лици да би имале више воде и плодног тла. Уклијештене су на важним жељезничким и цестовним прометницама којима влакови и аутобуси само пролазе, али никада не стају. Људи у овим крајевима стољећима преживљавају унаточ сиромаштву, ратовима, немилосрдној природи и шкртој земљи. Али само они који су ту рођени знају цијенити оно што такав живот пружа. А такав живот пружа мир и суживот с природом. Тај суживот можда није увијек складан, али је нераскидив.
Укидање јавног пријевоза, затварање школа, трговина и угоститељских објеката те празне улице дио су свакодневице у посљедња два мјесеца у Хрватској, као и у већини свијета. Становници градова затворени у својим домовима чекају укидање мјера и враћање живота у нормалу. Сви већ имају планове за “једном када ово прође” како би надокнадили пропуштено. А овим људима животи ће више-мање остати непромијењени.
Иако Пађене годинама немају трговину, школу, јавни пријевоз ни угоститељске објекте, сада, неовисно о њиховој вољи, имају највећу вјетроелектрану у овом дијелу Еуропе, пригодно названу Крш-Пађене. Ни вјетроелектрана није промијенила њихов живот, али је увелике промијенила изглед околине. Из непрегледног крша израста педесетак горостаса с пропелерима који су заувијек промијенили нетакнути кршки крајолик. Мјештани се полако навикавају и на ову промјену. Схватили су они одавно да се с вјетрењачама узалудно борити. Али борба са животом у изванредним околностима остаје им и након што се свијет избори с овом пандемијом. А у тој борби научили су, унаточ свему, побјеђивати.
