АКТУЕЛНО:

Вретанија и Војна Крајина

Чињеница је да су Срби пушкама аустријске производње одбранили Хрватску од Турака и у њу дошли на позив аустријских заповедника, јер су Хрвати побегли ка Словачкој, Мађарској и Пољској. Причамо о српској Крајини, а мислимо на Кордун, Банију, Лику, Северну Далмацију, ЗАПАДНУ и Источну Славонију. Но, мало Срба зна за земљицу ВРЕТАНИЈУ, прву војну Крајину која је настала у срцу данашње Хрватске, у четвороуглу Вараждин – Загреб – Вировитица – Иванић Град. Тамо још живи нешто мало Срба по селима око манастира Марче (данас Лепавине), који су дошли махом из Србије, Херцеговине, па чак и из Македоније. Говоре штокавицом, по славонски, док Хрвати говоре кајкавски, „загорски“, „подравски“.

„…Пределе Горњокарловачке епархије, Срби су насељавали током 15 – 18 века, а епископат им је био у манастиру Рману (Хрмањ) на ушћу Унца у Уну… У 17. веку, његовим почетком, основано је Ускочко или Марчанско владичанство. У великом Бечком рату (1683 -1699), Банија, Лика и Крбава ушле су у састав аустријске државе. Тада је за ове крајеве основана Карловачко – зринопољска епископија (1695)…“, стр. 202. „Горњокарловачка епархија је поред својих манастира имала стоосамдесет и девет храмова и пет парохија. Према пописима распростирала се над 384.494 православних Срба“, стр. 203. (Момир Јовић: Историја Срба – моја примедба)

Но, откуда Срби тамо? Угарски краљ Матија позвао је у своје војне редове српске војнике, након пада српске деспотовине у турске руке 20. јуна 1459. године, кад је последњи српски краљ из Босне, Стефан Томашевић, предао утврђење Смедерево, чиме је нестала српска средњевековна држава. Почеле су нове сеобе народа из Србије ка западу (које су трајале током векова). Краљ Матија је 1475. године у своју личну гарду одмах ставио 5000 Срба – хусара (лаких коњаника), а у исто време Срби су већ одавно били на тлу Славоније, Пригорја, Посавине, Подравине и Билогоре. Прва година која се помиње у историјским изворима је 1424, када Катарина Бранковић („кћер деспота Ђурђа, удата за грофа Урлиха Цељског“,стр. 147. – Момир Јовић: Историја Срба – моја примедба).

Своју нову територију Срби су назвали ВРЕТАНИЈА. У исто време, то су била врата Европе за заштиту од Турака. Ти Срби су себе називали Сербљима, Расцијанима и Власима (јер су били сточари, а тако су их и Турци називали). Између 1467 – 1470. тамо стижу нове српске породице из Босне и Херцеговине са војводом Владиславом Херцеговићем, сином оснивача Херцеговине, Стјепана Вукчића – Косаче.

Највећу сеобу из Славоније (која је махом била српска и звали су је „Мала Влашка“, „Мала Расција“, „Рашка“), извео је војни аустријски заповедник барон Херберштајн са својим капетанима Лајсбахером, Грасвајном и Глајспахом од 1597 – 1600. године. Оне су изведене споразумно с војним старешинама Срба, које су хтеле да се боре за Хришћанство, макар то била и Аустрија. Огроман број Срба стигао је у крајеве Горње Славоније (од реке Илове до Сутле у то време) с митрополитом босанско – личким Гаврилом Предојевићем. Знатна сеоба за то време десила се 1688 -89. године, након освајања Ужица од стране Турака, (када је Аустрија била ушла у Србију на неко време, па опет изгубила). Одатле је изведено 6000 душа из ужичке околине и досељено у Славонију, која је опустошена Турцима. Потом је тамо дошло и 1500 Срба из Сарајева и Тузле, који нису хтели да се потурче.

– (Вретанија – српска земљица у Хрватском Загорју, скинуто са интернета, „Историја Балкана Wебсите“, аутор СВЕВЛАД, 21. 4. 2006),

– Владимир Ћоровић: Историја Југославије,  Народно Дело, Београд, 1933,

– Момир Јовић: Историја Срба, ГДП  „Димитрије Давидовић“, Смедерево, 2000 – те године)

Vojislav Ananić

Нема коментара

Напишите коментар