Разговарали смо са Предрагом Цупаћем аутором књига „Ратне ознаке Срба 1991–1995” и „Свјетлост у тами”
Предраг Цупаћ схвата важност откривања истине о карактеру рата деведесетих, као и размјера страдања српског народа у 20. вијеку. Студиозно ради на прикупљању података и до сада је објавио двије књиге, „Ратне ознаке Срба 1991–1995” и „Свјетлост у тами” (Монографија о погинулим и умрлим борцима са територије општине Босански Петровац у Одбрамбено-отаџбинском рату). На томе није стао и у припреми су још три књиге. Једна о погинулим борцима општине Бихаћ. Друга је наставак књиге о ратним ознакама – Ратне ознаке Срба број 2. И трећа је књига о погинулим Крајишницима припадницима Милиције Крајине на Коридору 1992. године. Сваком податку приступа студиозно и озбиљно, провјеравајући податке код неколико извора, контактирајући породице и све релевантне људе који би могли потврдити или оповргнути чињенице са којима располаже. Стварајући нешто велико будућим генерацијама, у потрази за истином, када више не буде живих свједока српског страдања у претходна два рата.
Рођен је 1984. године у Загребу, гдје је живио заједно са родитељима до 1991. године када је због почетка ратних дејстава морао избјећи у Бањалуку. У Бањалуци је завршио основну школу и Гимназију, а Православни богословски факултет СПЦ у Београду. Тренутно живи са породицом у Њемачкој.
Како сте дошли на идеју да напишете књигу „Ратне ознаке Срба 1991 – 1995“?
– Идеја се појавила током студија када сам се почео интензивније бавити истраживањем ратних ознака. Колико год да сам покушавао сазнати нешто везано за српске ознаке интернет претрага ми је отварала сајтове за хрватске ознаке. Схвативши да су Хрвати написали најмање пет књига на тему хрватских ратних ознака (прва је објављена 1993. године) помислио сам да би и ми Срби могли покушати направити макар једну књигу на тему ратних ознака Срба.
Колико је трајало прикпљање података?
– Прикупљање ознака код мене почело је још од 1992. године када сам добио своју прву ознаку „Милиција Крајина”. Док су се дјеца по другим дијеловима свијета играла играчкама ми смо се нажалост играли са чахурама, ратним ознакама и другим војним стварима. Иако као дијете наравно нисам био свјестан да ће тада игра прерасти у нешто много озбиљније попут књиге, ознаке које сам добијао нисам бацао већ сам их чувао не знајући у том тренутку значај тога свега. Постојали су и периоди стагнирања везано за прикупљање, али више-мање могу рећи да се проблематиком ратних ознака Срба из периода 1991–1995. године бавим преко 30 година. Интензивно прикупљање података за потребе књиге почело је 2011. године када сам уз помоћ Борачке организације Републике Српске почео успостављати контакте са свим градовима и свим јединицама на територији Републике Српске. Та сарадња траје и данас у виду прикупљања података за књигу број два о ратним ознакама. Циљ прве књиге био је прикупити 250 ознака са подацима о аутору ознаке, времену и мјесту израде (ако је то било могуће сазнати у том тренутку). Књига је била завршена 2012. године, али нажалост није било потребног разумијевања да се иста одштампа, тако да смо ју одштампали крајем 2013. године. Штампање је финансирао један човјек великог срца и душе у приватној режији. Сва обећања од стране руководства Министарства рада и борачко-инвалидске заштите у Републици Српској и Борачке организације испоставило се да су била неискрена. Нажалост људи који су се тада налазили на наведеним функцијама једноставно нису били дорасли овом задатку. Промоција књиге била је 2014. године у Академији наука и умјетности Републике Српске у Бањалуци.
Од кога сте имали највећу помоћ и подршку и на какве сте све препреке наилазили?
– Највећа помоћ и подршка била је од искрених бораца и команданата који су се несебично залагали да помогну прикупљање што више ознака. Наравно, нисмо имали времена да сачекамо и искомплетирамо све ознаке појединих јединица, јер би тиме продужили објављивање књиге. Помоћ су пружиле и поједине колеге колекционари који су разумјели потребу постојања једног оваквог дјела. Не смијем изоставити нити рецензенте покојног генерал-пуковника Манојла Миловановића и хералдичара Драгомира Ацовића без којих ова књига не би имала нити у пола овакав значај и улогу у историји Одбрамбено-отаџбинског рата. Када су сва обећања институција пала у воду, власник штампарије покојни Звонко Савић ми је обећао да ће књига бити одштампана макар он морао уложити своја средства. Знате, значи то једном тада студенту који је имао само срце и вољу да направи нешто корисно за наша будућа покољења. У том неком периоду када смо рецимо били разочарани у људе око нас појављује се један велики човјек који након наша два разговора одлучује да ће финансирати сва средства која су потреба приликом израде књиге. Његова реченица је била: „Књига мора постојати!”
Колико у књизи има амблема?
– У књизи је обрађено 250 амблема по формацијским цјелинама: ВРС, Полиција РС, СВК, Милиција Крајина, добровољачке ознаке… Прије сваке цјелине покушао сам дати схематски приказ и списак корпуса и нижих јединица у корпусима. Ознаке прате тај списак, односно ознаке које су прикупљене обрађене су на тај методолошки начин.
Колико се борачке организације данас баве чувањем документације, фотографија, амблема и свега што је везано за рат, у циљу расветљавања истине?
– Ја могу да се осврнем на рад организација у Републици Српској. Прва и најбројнија борачка организација је БОРС РС. У сваком граду постоји нека спомен-соба или врста поставке мада то је све у зависности од воље и љубави од људи који ту раде. Тако да имамо велико шаренило. Много тога није урађено или је урађено површно. На примјер имате прилике видјети у многим спомен собама да недостају неке од фотографија погинулих бораца, док у неким спомен собама их уопште нити нема. То је за мене пораз једног народа, јер ме нико не може убједити да борац који је живио и погинуо крајем 20. вијека у нашој бившој држави нема нити једну своју фотографију сачувану. Нешто мало је урађено да не буде да само критикујем, али нажалост послије 30 година ми још не знамо на примјер колико је бораца тачно погинуло и у којим јединицама. То је камен спотицања управо у овом моменту у Бањалуци гдје се прави споменик за све борце протеклог рата. Изгледа да је дневна политика и изборна година битнија од утврђивања истине. Кад имамо овакву ситуацију поводом овог питања можете замислити на којем мјесту су ознаке, фотографије и документи. Политика је нажалост умјешала своје прсте и међу борце тако да у Републици Српској имамо десетине организација које осипају даље борачку популацију на ситније дијелове што по мени користи једино оним структурама које им дају финансијска средства за то.
Како су настајали ти амблеми? Колико си слични у зависности од регија?
– Сви амблеми, осим службених амблема Милиције Крајине, Полиције Републике Српске, Војске Републике Српске и Српске војске Крајине, настали су самоиницијативно и у приватној режији припадника јединице. Нажалост у том ратном периоду није се обраћало пуно пажње на правилник о изради ознака нижих јединица. То са друге стране није случај што се тиче хрватских ознака. Они су покушавали направити одређени ред везано за своје ознаке тако што су ознаке које су настајале морале прво бити послане одређеној комисији која би вршила процјену да ли је иста адекватна за употребу. Код нас је важило правило хоћемо ли ознаку – имамо ли пара за израду? Тако да је код нас заступљено шаренило у обиљежавању. Оно што доминира код српских ознака од мотива је наравно српска застава и двоглави орао са крстом и оцилима. Врло ријетки су случајеви да је неко од дизајнера испоштовао правило означавања у смислу хералдике. Нема ту неких правила што се тиче регија већ је више примјетна сличност код јединица које су биле једна уз другу на ратишту, па тако можемо видјети нпр. исти материјал и облик ознаке са разликама само у натпису јединице.
Да ли постоји неки амблем који ти је најдражи?
– Сви су они мени на неки начин драги тако да ми је тешко издвојити неки посебно амблем. Постоје на примјер интересантне приче о настанцима појединих амблема. Ознака извиђачког вода, 5. подрињске лпбр у својој средини има иницијале ДМ. Када сам ју добио прва помисао је била да су то иницијали ђенерала Драгољуба Михаиловића, но међутим није тако. Припадници су ми објаснили да је у времену настанка ознаке била изразито популарна пјевачица Драгана Мирковић и они су због тога ставили иницијале ДМ. Други примјер је ознака ДИО „Бели Вукови” сарајевско-романијског корпуса. Ознака коју сам добио настала је у Бугарској и донијела ју је мајка погинулог припадника јединице Јордана Куцарова када је дошла да преузме посмртне остатке свог сина. То су само неки дјелићи везано за настанке појединих ознака. Вјерујем да свака ознака има своју посебну причу везано за настанак.
Када је књига изашла из штампе, на какве је критике наишла? Да ли је то прво издање распродато?
– Критике су биле углавном позитивне. Оно што је мени лично засметало је да је дошло до једне грешке у књизи. Наиме једна ознака чете зворничке пбр поткрала се као копија иако сам исту добио од командира те чете. Тренутно радим на томе да прибавим оригинал који ће се наћи уз Божју помоћ у књизи о ратним ознакама број 2. Као све што радимо у животу подложно је похвалама и критикама, па тако и ова моја прва књига. Мени је драго да она постоји и вјерујем да је помогла многим млађим нараштајима у разумијевању ратних ознака Срба. Прво и једино издање је скоро распродато. Постоји мали број примјерака још код мене које љубоморно чувам, јер нажалост не вјерујем да ћемо успјети објавити друго издање.
Колико сте дуго истраживали за књигу „Светлост у тами”, и којим методолошким принципима сте се водили?
– Истраживање за књигу „Свјетлост у тами” кренуло је приликом мог ангажмана у Републичком центру за истраживање рата и ратних злочина и тражење несталих лица при Влади Републике Српске. Поред редовних активности у РЦИРЗ одлучио сам покушати направити књигу о погинулим борцима за једну општину и ето опет Божја промисао била је да та општина буде Босански Петровац. Истраживање је трајало нешто више од три године, али имали смо и период чекања на одобрење средстава за штампање тако да се и то одужило. Методолошки принцип био је да пронађем све борце који су или рођени или у моменту смрти живјели на територији општине Босански Петровац. У тој претрази од изузетне помоћи била ми је база РЦИРЗ и база ДИЦ Веритас које су ми биле у основи полазне тачке. Уз сарадњу са Борачком организацијом Петровац отпочео сам трагање за 297 породица погинулих бораца Босанског Петровца,а простор трагања била је земаљска кугла. У периоду преко три године успјели смо заједничким снагама пронаћи свих 297 породица, пронаћи све фотографије и податке везано за сваког појединачног борца. Могу слободно рећи без лажне скромности да смо успјели направити једну од најбољих књига на тему погинулих бораца једне општине у Одбрамбено-отаџбинском рату.
Који су то највећи проблеми на које сте наилазили?
– Највећи проблем био је што су се породице раселиле у свим правцима земаљске кугле. Други проблем био је вријеме. Неколико родитеља је у току писања књиге преминуло, али смо успјели стићи до њих на вријеме да нам дају фотографије и потврде податке за своје најмилије. И данас ми је жао што ју нисмо могли завршити раније тако да и ти родитељи добију примјерак књиге у којој су нажалост своје мјесто нашли и њихови синови.
– На примјер, за једног борца све до краја истраживања нисмо могли наћи фотографију и колико год да смо се трудили нисмо успјевали да ју пронађемо. Моја одлука је била да се књига неће одштампати, док не нађемо и његову фотографију. И ето након три године трагања успјели смо наћи двије његове фотографије у три дана. Једна од почетних одлука била је да се са све и једном породицом мора ступити у контакт како би нам послали фотографије које су нам недостајале и потврдиле податке везано за њихове најмилије. Све је то трајало будући да смо контактирали преко хиљаду људи како би их све пронашли. На крају имали смо „проблем” са пуштањем средстава за штампање који нас је додатно успорио, али ето успјело се и то ријешити.
Које књиге још припремате?
– У току је писање још три књиге. Прва од ове три књиге је ушла у другу фазу – прелом. Ради се о књизи о погинулим борцима општине Бихаћ. Друга је наставак књиге о ратним ознакама – Ратне ознаке Срба број 2. И трећа је књига о погинулим Крајишницима припадницима Милиције Крајине на Коридору 1992. године.
Колико се ми озбиљно бавимо истраживањем и публиковањем истине о Одбрамбено-отаџбинском рату?
– Нажалост ми немамо као Хрвати посебне институте за Одбрамбено-отаџбински рат тако да је код нас велико шаренило. На крају приче све се своди на то колико је поједини писац био он историчар, официр или неко трећи вољан да се посвети теми коју је преузео да опише. Не постоји одређени калуп и методолошке норме тако да смо на примјер у прилици да читамо изузетне књиге (којих је мање) и неке друге које не поштују ни неке основне норме. Ја сам их 90% посто прочитао што се тиче српске стране, па дајем неко субјективно мишљење. Када пише о некој једници на примјер наш доктор историјских наука пише о томе колико је било чарапа у складишту јединице, у којој је земуници струја била окренута наопако и колико је дезертера било сваког тромјесјечја, али кад треба написати о борбама те јединице у 1992. години сва прича се своди на нешто више од десет страница текста у којем има свега само не конкретних ствари. И онда наравно имамо оправдања како ето нема документације, како људи неће да говоре, како је забрањен улазак у архиве везано за тај период итд. Ми немамо објављене ни монографије свих корпуса, тако да је илузорно причати имамо ли монографије свих бригада. Постоје наравно и свијетли примјери како се требају писати монографије српских бригада које увијек радо истичем. Једна од изузетних књига је књига о Невесињкој бригади аутора Зорана Јањића. Има ту и других књига, али ова је по мом субјективном мишљењу полазна тачка за сваког ко би одлучио да крене писати књигу о некој нашој бригади у протеклом рату.
Новинарка Српског кола
Драгана Бокун
