Дружење некадашњих колега погона одржавања из фабрике вијака Твик из Книна одржано у Београду
Евоцирање успомена послије скоро 30 година
У ресторану Кудин мост у Београду 21. октобра организовано је дружење некадашњих радника погона Одржавања фабрике вијака „ТВИК“ из Книна. Ово је друга година заредом како се овакав сусрет организује у Београду, након скоро 30 година колико је прошло од прогона Срба из Хрватске.
Фабрика вијака( шрафова) у Книну основана 1955. године била је једна од највећих у Европи и бројала је више од 3 хиљаде радника, од чега више од 230 радника Одржавања .
Ове године окупило се њих 35, неки су чак из Америке дошли овим поводом. На почетку је минутом ћутања одата почаст колегама који више нису међу живима, а затим је окупљене поздравио један од организатора скупа Ђуро Маринковић дирљивим ријечима.
„Сад неко друго сунце сија изнад Книна, а нас док грије ово сад наше, чуваћемо сјећања мислима што лете тамо, тамо ка рушевинама ТВИК-а, тамо гдје не допиру зраци ни њиховог сунца, тамо гдје наше није више наше“, рекао је Маринковић.
Говорећи за „Српско коло“ он је нагласио да су ови сусрети врло емотивни.
„Ове године придружио нам се један дио колега са којима се нисмо видјели више од 30, са некима и 35 година, што је дуг период, да се нисмо могли препознати, некад голобради младићи, сада осједjеле косе. Како сам један од главних покретача нашег окупљања са скромношћу могу истаћи и онај ко је највише времена утрошио у прављењу спискова и тражењу контаката. Надамо се да ће ово дружење прећи у традицију и да ће сваке године овај број бити већи, јер смо имали ове године петнаестак нових колега који нису били на прошлом скупу“, навео је Маринковић који нам је испричао какве успомене га вежу за период живота и рада у Книну.
„Рођен сам у Плавну, општина Книн 1960. године, гдје сам завршио основну школу. Средњу Машинску школу сам завршио у Книну, да би 1982. године почео са радом у погону Одржавања ТВИК Книн на мјесту механичар машина и опреме. 1986. год. прелазим у конструктни биро гдје радим као конструктор дијелова машина и опреме и на тој позицији остајем до ратних збивања, односно до почетка рата, гдје ми је уписано у радну књижицу да сам у ТВИК-у радио 9,5 година. За тај период ме вежу најљепше успомене, јер сам радио са колегама које сам већином познавао прије него сам почео радити. Дружили смо се приватно ван радног мјеста, а погон Одржавања је била једна здрава средина за учење и усавршавање, посебно за млађе људе. Нажалост, рат је то све прекинуо“, казао је Маринковић који данас живи у Батајници, гдје има породичну кућу.
„Отац сам двоје одрасле дјеце који имају своје породице, једино ми недостају унучићи, али даће Бог да ускоро будем и дјед. Радим у оквиру Компаније ,,Тradeunique“ на мjесту руковаоца техничког одржавања објекта Тржног центра ,,ТQ Vegas“ у Инђији, гдjе сам пуних 15 година и са задовољством могу рећи да тај посао са малом екипом мојих сарадника успjешно обављамо”, закључио је Маринковић.
Његов колега Винко Вујновић који је својевремено био директор погона Одржавања у фабрици ТВИК, подсјетио је на велики значај ове фабрике, не само за Книн него и цијеле Сјеверне Далмације.
„У ТВИК сам дошао 1981. године по завршетку Факултета стројарства и одрађеног приправничког стажа. Радио сам на различитим пословима у својој струци, а једна од позиција било је мјесто директора Погона за одржавање. Као и већина, У ТВИКУ сам остао до егзодуса 4. 8. 1995. год. Годишња производња вијчаних елемената износила је преко 20.000 тона, а 60 посто производње ишло је за извоз, махом у тадашњи СССР. Као таква важила је за главног носиоца укупне привреде, не само Книна већ цијеле сјеверне Далмације. Добар дио производа се односио на висококвалитетне вијчане елементе који су се користили у најзахтјевнијим областимаа као што су аутомобилска индустрија, термо и хидроелектране, мостови итд. ТВИК је био центар свих збивања у Книну, а ту је радило неколико стотина високообразованих кадрова. Предњачили су инжењери машинства, електротехнике, правници и економисти. Добар дио наших кадрова је прешао у банке, електропривреду и друге фирме, гдје су такође били високо рангирани носиоци привредних активности“, истакао је Вујновић додајући да се са поносом сјећају тог времена, када је радник био поштован и цијењен.
„Вођена је праведна и уравнотежена социјална политика, тако да је већина људи ријешила своје стамбено питање лакше него данас. Сви смо били заштићени од разноразних модерних појава, као сто су стресови, мобинг и слично. Била су то дивна времена, младости, радости, безбрижности, дружења са својим народом, у свом крају. Ови сусрети служе управо томе, да се подсјетимо на времена,“, објаснио је Вујновић који сада живи пензионерске дане у Београду и са дружења носи лијепе утиске и како каже „једва чека сљедећу годину да се са колегама и пријатељима састане у још већем броју“.
На дружењу је био и Саво Радош, рођен у селу Стрмица, општина Книн, који се одмах након завршетка средње школе у Книну, смјер металски механичар запослио у фабрици ,,ТВИК“.
„Радио сам кратко вријеме на одржавању тих постројења, затим сам прешао у планску службу одржавања и радио као планер до почетка рата. У рат сам отишао 30. јуна 1991. год. на позив тадашње ЈНА гдје сам био до прогона. Што се тиче сјећања на тај период живота прије рата ,то се лако не заборавља. Био је то живот једног младог човјека испуњен свим оним што младост тражи, дружења кроз игранке, спортска такмичења и разна весеља која су била незаобилазна. Растали смо се као млади људи пуни снаге и живота, а састајемо се послије толико година, неки већ у седмој, па и осмој деценији… Пробудила су се сјећања, емоције навиру, па и понека суза“, искрено је говорио Радош који данас живи своје пензионерске дане у земунском насељу ,,Алтина“.
Скуп је протекао уз пјесму праћену хармоником колеге Ћеве Коврлије и „чашицу разговора“ , а сви присутни су се обавезали да ће се и сљедећег октобра окупити у још већем броју.
новинар „Српског кола“
Весна Пешић
