Племенити људи остварили Невенове скромне жеље

Крајем децембра прошле године писали смо о Невену Ђурици којем су исправан фрижидер и кревет били једине и неизречене жеља.

Животна трагедија Невена Ђурице и његова скромност упркос тешком животу, дирнула је срца племенитих људи који су му омогућили лепши и пристојнији живот. Само два месеца након наше прве посете, Невена смо затекли у животном простору који више није био ни налик оном пређашњем. Није ту више било ни дотрајалог кревета на којем су се, не тако давно, упокојили Невенови болесни родитељи, ни неисправног фрижидера у којем више није могао складиштити основне животне намирнице, али ни климавог стола и пара дотрајалих, деценијама старих столица које су одавно послужиле сврси, нити етисона на којем су остали дубоко утиснути трагови свега лошег што је Невена у том малом простору пратило.

Чак ни зидови више нису онако сиви и мрачни, а кутије са лековима ускладиштене су у повећој пластичној амбалажи. Све се ту визуелно променило, само је Невен остао исти, тих, скроман, ненаметљив и незахтеван, али овог пута са осмехом који је ретко имао прилику да покаже. Био је то осмех једне напаћене, животом поражене људске јединке која, упркос свим животним трагедијама, недаћама и болестима, није заборавила шта значи захвалност према људима који га, ипак, нису заборавили.

Кафу је и овога пута за све кувала Драгана Марковић, геронтодомаћица запослена у книнском Црвеном крсту, жена која Невена сада обилази три пута недељно, али пре свега особа са израженом емпатијом према сваком свом кориснику. Захваљујући њеној бризи за Невена и ми смо сазнали шта је овом човеку било најпотребније. Фрижидер и кревет били су њена највећа жеља јер он, по природи скроман и повучен, није тражио било какву помоћ.

– Ја сам заиста пресрећна због свега што се, у последња два месеца, урадило за Невена. Сада је ово сасвим другачији животни простор, условнији и пристојнији, али и са другачијом енергијом која позитивно утиче на њега. Нисам ја њему ништа говорила, ни да смо ми причале, ни да су се јавили људи да му помогну, па је остао затечен кад је видео шта се дешава. Ни сада њему није јасно ко су сви ти људи који су му помогли, ни зашто баш њему, али се стално захваљује, запиткује, пита како да се одужи. Такав је он – са осмехом каже Драгана, истичући како ни сама не проналази речи да се захвали људима који нису остали имуни на причу о Невену.

А ти људи са израженом емпатијом према човеку у невољи, једнако као ни он њих, углавном не познају Невена. Неки од њих, недуго након објаве нашег текста, јавили су се у нашу редакцију са жељом да помогну колико год је то у њиховој моћи. Огромну захвалност, из тог разлога, дужни смо указати господину Н.Р. из Загреба, који је финансирао кревет и фрижидер за Невена, ни на тренутке не сумњајући у веродостојност ситуације коју смо изнели кроз наш медиј. Црногорска породица из Берлина, која је већ неколико пута до сада помагала у хуманитарним акцијама пружања помоћи социјално угроженим породицама у овом делу Далмације, донирала је комплетна средства неопходна за набавку намештаја којим је уређен Невенов дом. Тим новцем купљени су нови стол, столице, етисон, елеменати за кухињу и купатило, али и остале пропратне потрепштине и одређене животне намирнице.

Захвалност вреднија од награде

Породица из села Орлић за Божић је Невену послала пакет намирница како би му, бар на тренутак, улепшали празнике. Али ту су и Невенови пријатељи из Стрмице и далеки рођаци који су се такође организовали да му оплемене животни простор. И све то не би опет било лако изводљиво да Драгана и Невенов пријатељ Саша, који су били иницијатори читаве ове приче, нису били све време ту да дају свој допринос читавој овој акцији.

Нису штедели ни себе ни своје драгоцено време желећи, за узврат, само Невенов осмех и трачак радости за коју је годинама био ускраћен. Они су и кречили, и рибали, и намештај састављали, довозили, радујући се сваком тренутку у којем је Невенов дом попримао другачији изглед. И сви ови људи, не тражећи да их било ко помене, једино су то и желели, да помогну човеку који никога од најуже породице и нема да би му могао помоћи.

– Ја не знам шта да кажем. Не знам ко су сви ти људи, али им од срца хвала за све што су направили. Нисам ни помислити могао да мене све ово може допасти. Нисам ја ништа тражио никоме, свако има својих мука. Нико није ни дужан, а ето људи се јављали, питали шта треба. Свака им част. Све најбоље им желим. Не знам како да им се другачи захвалим ни како да им се одужим. Ово је сад друга кућа, скроз друга кућа – у неколико наврата наглашава Невен.

А та захвалност коју истински осећа и исказује према свим поменутим и непоменутим људима, већа је и вреднија од сваке друге награде.

Човеку којег животна судбина није штедела, који је трагичним случајем у раној младости остао без брата, који је у избегличким беспућима бринуо о родитељима, слепом оцу и болесној мајци, човеку који је исте те родитеље неговао у болесничким постељама до смрти, који се психички тешко носио са животним ломовима па је и сам тешко оболео, за ноћ постао радно неспособан, тешко је вратити изгубљену радост.

Све то тешко је засенити новим намештајем и уређенијим простором за живот. Ипак, оно што краси овог човека, неретко уплашеног и стидљивог попут детета, истинска је радост коју није изгубио према људима, захвалност коју, у ово време, ретки умеју показати и када се ради о много крупнијим и хуманијим делима.

Нажалост, оно што и поред свих настојања нисмо успели остварити, јесте то да се Невену обезбеди дневно кувани оброк из книнског Каритаса, као социјално угроженој, болесној особи која је редован корисник у програму бриге о остаријим и тешко болесним особама. Невен није једина особа у Стрмици која би требало да има такву могућност, управо из разлога што се ради о рањивој категорији људи која се увек посебно наводи кроз бројне програме, све до њиховог спровођења на терену. Да ли је проблем километар и по пута од главне саобраћајнице до њихових кућа, или се таквим људима „не исплати“ одвозити храну, нисмо надлежни ни да анализирамо.

Оно што свакако не можемо да не поменемо, јесте гест Драгане Марковић, геронтодомаћице која обилази Невена и још неколико старијих и болесних особа, жене која све то не ради само зато што јој је у опису посла, већ са толиком емпатијом и посвећеношћу каква се ретко среће.

– Ако им се омогуће ти топли оброци, ево ја ћу долазити у Книн да их преузмем и одвезем тим људима кући, па макар та два или три пута недељно колико их редовно посећујем – рекла нам је она када смо кренули из Ђурића.

Гест који је, баш попут свих ових које су племенити људи заједно учинили за Невена, у најмању руку вредан сваке хвале и помена. Они су своје учинили, не због јавног помињања за учињена доброчинства, награда или признања, већ из милостиње која је већа и од хуманости.

Извор: срби.HR

Аутор: Васка Радуловић