Култура / Промоције књига / Књижевне вечери

0 прегледа

петак, 20. јун 2025.

Промовисана нова књига др Момчила Диклића „Нестанак Срба у авнојевској Хрватској крајем двадесетог вијека“

На Духовски понедјељак у сали ГО Земун промовисана је књига др Момчила Диклића Нестанак Срба у авнојевској Хрватској крајем двадесетог вијека издавача Удружења Срба из Хрватске. Диклићу је ово 20 књига о истраживању положаја Срба у авнојевској Хрватској.

Наиме, ријеч је о студији о положају српског народа у Хрватској, нарочито у вријеме авнојевској, која је заснована на изворној документацији и широкој литератури.

Отац Александар из Српско-руског православног братства благословио је овај скуп.

КОМАЗЕЦ: Да ли се ово све морало догодити?

Проф. др Слободан Комазец каже да Диклић правећи функционалну анализу авнојевске Хрватске и српских жртава у правом геноцидном процесу усташког система НДХ, масовног истребљења и нестанка Срба на простору Хрватске поставља питање о објективном и правом извјештавању о страдању Срба у Јасеновцу и бројним јамама широм тадашње НДХ. Такође, пита се зашто није извршен процес деусташизације јер је то малигна ћелија из које израста тумор који стално потискује српско питање и положај Срба у Хрватској.

– У дијелу студије у којој обрађује распад Југославије и српско питање у Хрватској, Диклић врло студиозно анализира овај период распада државе. Дириговане изборе 1991, издају Рачанових комуниста за које су највећим дијелом гласали Срби у Хрватској, доношење новог Устава и избацивање Срба из Устава као конститутивног народа. Срби губе сва државна, уставна, сигурносна, радна, стамбена и људска права.

Поставља се питање колико је Срба при распаду Југославије живјело у Хрватској и колико их је напустило Хрватску.

– Према изворима, још док сам био у Сплиту вршио сам ту анализу, подаци првог пописа без прераде, дораде и политичких интервенција говоре да је било 940.000 до 945.000 Срба, у шта је укључено и 320.000 Југословена. По факлутетима сам у индексима виђао националност Југословен, а знао сам да су у питању били Срби, по имену, презимену. Срби су чинили 19, 6 посто укупног становништва у Хрватској. У Хрватској је остало након грађанског рата око 202.000 Срба, у Србију је отишло 570.000, а у остале дијелове бивше Југославије, готово 150.000 грађана. Мало је познато да прије Бљеска и Олује из градова је отишло 129.000 Срба.

Политика ХДЗ-а и Туђмана је била елиминација Срба из Хрватске што је стварни геноцид у пуном смислу тог појма.

– Стварање и пад РСК заслужује врло суптилну политичку и геостратешку анализу, а посебно са спектра политике која је вођена у Србији у доба Милошевића. Диклић је у овој студији дао врло добар приказ тадашњег положаја Срба у Хрватској без обзира на споразум СРЈ и Хрватске, којима се обезбјеђује безбједан повратак избјеглица и враћање њихове имовине или давање правичне накнаде. Од наведеног није остварено ништа јер је власт Хрватске учинила све да се то не оствари. Праву намјеру за повратак избјеглица Хрватска би показала тиме што би позвала јавно све Србе избјеглице, који то желе, да се врате и да им се враћа сва одузета имовина уз пуну гаранцију једнакости и грађанских права са хрватским народом.

Читајући ово штиво, рекао је Комазец, осјећате праву муку у души уз велико питање да ли се ово морало догодити и да ли се могло спријечити.

ДМИТРОВИЋ: Тито, Бакарић и Крајачић нису могли ништа без Срба

Новинар и писац Ратко Дмитровић каже како се не слаже са тврдњама да Хрвати нису прошли процес деусташизације, већ управо види проблем у томе што су је прошли.

– Енглези су изручили велики број и министара и генерала НДХ који су углавном у Загребу, а најмање у Београду скончали животе, стрељани су или су повјешани, а један дио је завршио у затвору. Међу њима су Миле Будак, управник логора Љубо Милош, Мирослав Филиповић. Та суђења су била јавна, у великим просторима са отвореном могућношћу да народ присуствује тим суђењима. Послије тога су били крижни путеви гдје су домобрани шпартали по Хрватској, народ их је пљувао, нападао, касније осамдесетих долази до изручења Шакића и Артуковића, и опет у фокус се поново враћа Јасеновац, Јадовно и све те муке српског народа. Ако то није процес деусташизације, ја не знам шта онда јесте. Страшно је управо онда то што су све то прошли, и није им сметало да у околностима деведесетих година, понове ту реторику, намјере и циљеве.

Дмитровић је говорио о Кордунашком процесу, односно о формирању покрета у ком се група људи 1942. године почиње питати за шта се Срби боре, на челу са Вељком Кораћем и Илијом Жегарцем. То незадовољство се исказује кроз један проглас, након којег они схватају да их то може коштати главе, уништавају га, закопавају, али догађа се издаја самог српског корпуса.

– Оно што је посебно интересантно у овој причи je да су народни тужилац Ћаница Опачић, официјелни тужилац Душан Бркић и сви чланови Вијећа били Срби, није јасно до краја да ли су тога дана када је било суђење, у другој кући били Владимир Бакарић и Стево Крајачић или су били мало даље.

Занимљива је чињеница да 1950. године Ћаница Опачић и Душан Бркић, доживљавају оно за шта су судили својим сународницима, са њима и Раде Жигић.

– Постављају иста питања која су постављали они које су осудили. Зашто су српска села запостављена, зашто су бајте од блата и даље тамо, зашто нема струје, зашто нема путева, зашто су у усташким селима све то добили? Завршавају на Голом отоку, њих двојица остају живи, а Раде Жигић гине, не зна се да ли га убијају или је извршио самоубиство.

Дмитровић каже да је то био посљедњи глас Срба у Хрватској и Срба иначе у цијелом корпусу. У Србији није био српски маспок. Неко да је изишао и питао зашто Срби имају двије покрајине, а ниједна друга република ниједну. Само да је то рекао. Нико се није дигао, напротив, када је требало убиједити, те Србе који су се побунили тада у Хрватској, да су у криву и да јавно изађу и да се покају, Александар Ранковић је изашао и сјео у кола из Београда да убјеђује Душана Бркића који је у том тренутку најобразованији интелектуалац у том покрету.

– Тито, Бакарић и Крајачић нису могли ништа без Срба који су били око њих. Остало је за длаку да Хрватска буде до Земуна. Душан Бркић, још док је могао, отишао је код Бакарића и рекао му да ако ово поставе као захтјев, Срби генерали, првоборци излазе са захтјевом да Крајина буде аутономија или република унутар Хрватске. И онда су одустали од Земуна. Милован Ђилас је на Главној сједници Комисије за границе Југославије тражио да Бачка са Суботицом буде дио Хрватске, онда је генерал, Хрват, Вицко Крстуловић рекао „слушај ме, ти ћеш ићи горе да објашњаваш Србима, то је глупост дали су Хрватској Барању, која нам никада унутар Аустроугарске монархије није припадала“.

Дмитровић апелује на све присутне да је крајње вријеме да почнемо да говоримо о нашим грешкама. Од 1943, па надаље.

– Дозволили смо себи у ових 30 година и више да је наш однос према нама и историји поражавајући, а ми смо дио српског народа који је дао највећи допринос свом народу. Сведени смо на завичајна дружења, на нешто мало културе и спомињање нас, ту и тамо, када некоме треба. Иначе нас више нигдје не спомињу, све што сам покушао у том смислу, ударао сам у зид.

ЗЕЧЕВИЋ: Примитивни хрватски национализам и даље показује своје лице

Директор Института за европске студије др Слободан Зечевић каже да је Диклић објавио низ веома важних књига о Србима у Хрватској и тиме је обиљежио једно вријеме, записао све проблеме и муке са којима су се Срби у Хрватској суочавали.

– Говори о томе да је хрватски национализам и сепаратизам тињао међу руководећим кадровима Савеза комуниста Хрватске и чекао своју прилику. Прва се јавила 1971. са политичким дјеловањем комуниста Савке Дапчевић Кучар, Нике Трипала, али је ово пресјечено Титовим говором у Сплиту и интервенцијом ЈНА, хапшењем носиоца сепаратизма чиме је одложен распад Југославије за двије деценије отприлике. Друга много успјешнија акција изведена је послије пада Берлинског зида 1989. године, политичким дјеловањем бившег комунисте Фрање Туђмана који је извршио процес помирења и уједињења хрватских припадника некадашње УДБЕ и усташке емиграције, а зарад остварења хиљадугодишњег сна, односно стварања данашње Хрватске.

У таквим околностима српски народ у Хрватској као реметилачки фактор још једном постаје мета хрватског национализма.

– Срби у Хрватској били су носиоци југословенског пројекта, без Срба у Хрватској нема Југославије, односно идеје заједничког живота Срба, Хрвата и Словенаца у једној држави, дајући немјерљив допринос њеном стварању и одржању. Та јужнословенска држава требала је да буде оптимално рјешење да се заштите интереси свих њених народа, довољно велика да представља политички фактор у Европи и свијету. Хрватски национализам, овај претходно поменути мултинационални, мултикултурални југословенски пројекат није могао да види очима. За хрватског националисту заједнички живот Хрвата и Срба у Хрватској није долазио у обзир.

Туђман је желио ратом да истјера органе Савезне државе, прије свега ЈНА, али и Србе, чиме би успоставио национално независну Хрватску, остварио политички ауторитет и ушао у историју.

– У свему овоме Туђман је успио, али по коју цијену. Туђманов режим уписао се у континуитет злочиначких режима над Србима, планирајући и изводећи једну од највећих операција етничког чишћења послије Другог свјетског рата, карактеристичну по бројним убиствима цивила углавном старих, немоћних и дјеце, мучењима као и отимањем имовине и предузећа припадника српског народа.

Примитивни хрватски национализам, каже Зечевић и даље показује своје лице кроз спектакуларне прославе злочиначке акције Олује и масовне концерте Томпсона.

– Наравно ни Срби нису безгрјешни нарочито би могли да извуку поуку из исхитрених политичких одлука које су доносили на своју штету. Срба у Хрватској је остао веома мали број, и тиме је сахрањена југословенска идеја заједничког живота и толеранције.

– Хрватска данас покушава да испод жита одигра реметилачку улогу на Косову, Војводини, да подржава расбрљавање Срба у Црној Гори. У суштини многи политички чиниоци у Хрватској не би вољели да виде Србију у Европској унији јер би онда Срби могли да се боре за своје интересе и у њиховим институцијама.

БУДИМИР: Колико је Срба поријеклом са наших простора у Србији?

Модератор промоције и издавач Милојко Будимир пита се шта су Крајишници до сада урадили?

– Написали смо књиге, а проблеми сву сви остали нерјешени. Ниједан споразум, ниједна декларација, а посебно Бечки из 2001, остао је мртво слово на папиру. То указује на оно о чему нам је Ратко говорио, док сами не узмемо ствар у своје руке нико други неће рјешавати наше проблеме. Чули сте господина Комазеца колико је људи дошло у посљедњем рату, а колико их је дошло са наших простора послије Првог и Другог свјетског рата, могли би доћи до милион или чак два милиона људи поријеклом са тих простора. Могли би се ти људи артикулисати. Момчило нам је показао ко смо били и куда идемо и зато ми се чини да би у том правцу требало размишљати. Ово је можда посљедњи моменат да нешто учинимо.

ДИКЛИЋ: Крајина је најчаснији и најчеститији дио Европе

На крају се обратио и сам аутор, др Момчило Диклић, и навео да је књига требала да буде подсјетник за нас Србе. На основу докумената које је донио из Хрватске, папира и биљешки могао је да напише књигу од 500 до 800 страна, са различитим документима и мјерљивим чињеницама о нестајању Срба крајем 20. вијека, Срба Крајишника.

– Крајина је најчаснији и најчеститији дио Европе. Тај дио је спасио Европу од Ислама и Турака, тај дио је први подигао устанак против нацизма, односно нацистичке најмрачније варијанте, режим НДХ, Анте Павелића. Питање да ли би постојала Хрватска без Срба. Мислим да су Срби у Хрватској дали више интелектуалаца него сви остали заједно.

Као ријечком и загребачком ђаку предавале су му двије професорице, изузетне, велики ауторитети у хрватској историји – др Нада Клаић и др Мирјана Грос.

– Нада Клаић је на предавању тврдила да Томислав никада није владао Далмацијом, а да мисли да није ни Славонијом. Тврдила је да је Славенски југ (новине) дао 30 докумената који су сјајни, али је утврђено да су касније настали и да су фалсификат. Мирјана Грос тврди у својој књизи Насатанк хрватске модерне да су у 19. вијеку хрватско име имале само три бановине Крижевачка, Загребачка и Вараждинска. Мој пријатеља Никола Жутић, између осталих, тврди да је Хрватска римокатолички пројекат, задњих данас сам читао те књиге и та прича није без основа. Сматра да је то полигон за претварање православних у католике.

Диклић се пита зар није чудно да Срби након 160 година када су први пут изједначени са Хрватима, нестају са позорнице.

– И то када се нама прича да је наше питање најбоље до сада ријешено у историји. Несумњива неспособност нашег руководства. Дмитровић је у праву када каже да је побуна Кордунаша којима се судило у процесу посљедња побуна Срба, ја послије и не видим Срба. Никола Секулић, Душан Драгосавац и Милутин Балтић, они су више штете направили него користи, послужили су као Ранковић и Ђилас који су долазили у Хрватску када је требало умирити Србе, да их покоре, а Срби су их сматарали великим ауторитетима.

Диклић подсјећа да су послије Другог свјетског рата Срби ослабљени геноцидом, ослабљени су Павелићевом колонизацијом.

– Хрватска администрација је ушла директно у режим, тако да се не бих сложио са Дмитровићем да је извршена деусташизација. Једног шефа загребачке полиције питају ко је био шеф полиције, да ли је то био Иван Стево Крајачић, он је на то одговорио да је у Хрватској шеф полиције био Владимир Бакарић. Савка Дапчевић се не слаже са тим и наводи да је само Тито био шеф полиције. То сада Савка и потрђује у својим записима, прије смрти, да је Тито одлучивао о свему.

– Како објашњавате да 23 године прије распада Југославије није могао бити предсједник Владе ниједан Србин? Је л’ могуће да је створена таква укрштеница да пет главних функција приликом распада Југославије обављају Хрвати, предсједник државе Хрват, предсједник Владе Хрват, министар спољних послова Хрват, шеф ресора државне безбједности Хрват, министар финансија Хрват. Да ли је могуће да је то било случајно? Јесу ли Срби могли прихватити Туђманову Хрватску? Нису могли! Да ли видите да је сада у Хрватској легализован усташлук.