Књигом овиљежено 20 година од упокојења: Слободан Милеуснић „Приче из славонског краја“

ХОДОЧАШЋЕ СЛАВОНСКОМ ЗАВИЧАЈУ

(Слободан Милеуснић: Приче из славонског краја. Нови Сада: Прометеј, 2025)

Објављивањем „Прича из славонског краја“ Слободана Милеуснића (1947-2005), врсног музеолога, истраживача црквене баштине, духовног наслијеђа и аутора бројних дјела, обиљежено је 20 година од његовог упокојења. Књигу су за штампу приредили Славица Гароња и Миленко Заилац, а за очување рукописа и омогућавање објављивања заслужни су Ненад Чађан и Зорислав Шимић. Ову веома лијепо уређену и технички опремљену књигу штампала је издавачка кућа „Прометеј“ из Новог Сада.

У биљешкама уз приче, проф. др Славица Гароња је написала: „Пет прича и једна недовршена […] је све што је др Слободан Милеуснић […] оставио у литерарном смислу иза себе. […] Пред неумитном спознајом о овоземаљском одласку и без много времена пред собом, у пребирању оствареног, у писцу се јавио онај најдубљи, не више научни, већ литерарни нерв, концентрисан и саткан од оних првих, и зато најчистијих, непатворених сећања на детињство и основно школовање, проведено у родном селу у Западној Славонији, којем је, на неки начин, у том свођењу рачуна, осетио да је остао дужан.“ Коришћење завичајног језика и специфичне лексике Срба из тог краја, причама даје допадљиву непосредност и топлину у осликавању душе завичаја. Посебан значај имају и носталгични детаљи и чињеница да народа о коме Слободан пише у том крају скоро да нема (због егзодуса током и послије рата 90-их година XX вијека).

У три приче (Плава шклоца, Утопљеник и Шудлање – славонски голф) аутор се бави дјечјим одрастањем на селу, несташлуцима, међусобним помагањима, школским догодовштинама, васпитавањем дјеце и сл. У причама Стари млин и Гојко обрађена је честа тема уздизања и пропадања имућнијих породица на селу. Посљедњу причу Баба Јага није стигао да доврши. У њој говори о својој баки Јагоди – сеоској бабици која је у рату остала без мужа, сама са четверо дјеце. Силом прилика била им је и мајка и отац, архетип сеоске жене на крајишким просторима и симбол Велике Мајке. Она је сама одгајила синове и свима дала занат у руке. Ту причу је аутор започео: „Њу сам упознао пре него рођену мајку. Она ме је првог угледала кад је порађала матер Љубу.“ Велика је штета што причу није стигао да доврши јер је она можда имала и највећи литерарни потенцијал.

Књигу украшава неколико аутентичних, старих фотографија, међу којима се посебно истиче она на насловној корици на којој су приказани Слободанови родитељи (Гојка и Љубе), он и брат Вељко.

У цјелини гледано, Милеуснићеве приче представљају аутентичне прозне записе о Србима у западној Славонији, и велика је штета што судбина није дозволила да његов литерарни и стваралачки потенцијал и неспорни таленат дођу до изражаја кроз више написаних прича и дјела.
Књига се може набавити код издавача или у књижарама.

Драгана Бокун