Протојереј Ставрофор Предраг Азап: У Винковцима ћемо бити и служити Богу и народу док буде и последњег Србина
Интервју са Протојерејом Ставрофором Предрагом Азапом, свештеником Храма Силаска Светог духа у Винковцима
Око 45 кућа у Винковцима прима православног свештеника, један број Срба долази на богослужења у свети храм али не прима свештеника, а постоје и ћутеће генерације Срба из мјешовитих бракова који су ради лагодног живота више наклоњени „жениној“ католичкој страни
Које су парохије за које сте надлежни свештеник?
– Парохију Винковци чини град Винковци са Винковачким новим селом, а још осим тога обављам мисионарску дужност над православним Србима у подручју тзв. Цвелеферије-Жупањске Посавине, гдје се налази црква светог Прокопија у Рајевом селу. Овој парохији припадају мјеста Гуња, Рајево село, Дреновци, Врбања и Рачиновци.
Колики је оквиран број кућа које посјећујете?
– У Винковцима посјећујем 45 домаћинстава и у Парохији Рајево село око 90 домаћинстава.
Можете ли наведене бројке успоредити са неким ранијим временима?
– Па бројке су се значајно смањиле, јер су многи Срби напустили домове у Винковцима. 67 српских кућа у Винковачком новом селу је дигнуто у ваздух тероростичким актима. Некада је у срећније време било око 50 крштења годишње, а сад буду 2 до 3 крштења годишње! Све су то старачка домаћинства, јако мало има Срба који имају некакв бизнис и добар посао. Углавном су то људи који раде на грађевини и пензионери.
НАКОН РАТА НА МЈЕСТУ МИНИРАНЕ ЦРКВЕ БИО ГРАДСКИ ПАРКИНГ
Који су основни проблему православне заједнице?
– Основни проблем је сигурно што су Срби напустили овај град, отишли даље миграцијским путевима. Винковци су били велико жељезничко чвориште, и добар дио наших људи је дошао из српске Далмације, из Босне и Лике. Радио овдје али се нажалост није укоријенио, отишли су даље. Тако да ће бити јако тешко водити ову заједницу у будућности.
Ми ћемо бити овдје и служити Богу и народу док буде и последњег Србина. Цркву сам обновио и парохијски дом, односно подигао из темеља 2007. године. Све је то било срушено ратних година 1991. На мјестима наших светиња био је дуго градски паркинг!
Винковци су специфична средина. Срба је рекосте веома мало. Ипак кроз историју је било и значајних винковачких Срба?
– Да управо тако Винковци су специфични и Хрвати говоре да су Они „врата Хрватске“,а чим изађеш иза врата Винковаца је Србија! Али несмијемо заборавити да су многи Срби изграђивали овај град , духовно, културно и економски учествовали у његовом развитку. Ту се некада налазио на Роковачкој зидини и православни манастир Светог Николе!
Познати Винковачки Срби су Јосиф Руњанин, др. Јоца Георгијевић, Стојан Димитријевић, Богдан Милашиновић, прота Костантин Шушић. За Винковце су везани Сава Шумановић и Раде Шербеџија. Тако да Срби нису никоме ништа лоше наудили у Винковцима. Увек су били доброг срца и људи мира и љубави. Али нажалост комшије Хрвати, не сви наравно, него усташофилне структуре у овом граду су срушили Храм, срушили Парохијски дом, минирали српске куће… Тако да је та мржња према Србима била ратних година и послије рата овдје неки фактор нестабилности односа међу људима у овом граду. Рат је одавно иза нас, наравно да су се односи поправили али Срба нема више.
КАТОЛИЧКУ ЦРКВУ ЧИСТЕ, А НА ПРАВОСЛАВНУ РАЛИЦЕ ЈОШ НАГУРАЈУ СНИЈЕГ
Какав је однос градских структура према православном свештенику?
– Град Винковци су специфични исто по једној негативној „шовинистичкој структури“ овдашњих градоначелника „Вјечити“ винковачки градоначелник Младен Карлић никада није јавно а „ни тајно“ у последњих 20 година честитао Божић православним вјерницима, а ту праксу је насљедио и нови градоначелник Иван Босанчић. Таквих примјера у Хрватској нема много, али ево Винковци су и по томе познати. То је град гдје се много петља и католичка црква у политичке односе.
Винковци су једини град у Хрватској гдје никада у послењих 25 година није направљен нити један „екуменски сусрет“ и сусрет помирења између хришћана! Чак ево један и баналан пример нецивилизацијски од стране градске управе, управо примећен и ових дана кад је огромна хладноћа и велика количина снијега на градским улицама. Градске службе чисте редовно снијег испред католичке цркве, жупног двора и других јавних установа. То исто не чине код Српске православне цркве и парохијског дома, него још ралицама нагурају снијега да наши вјерници немогу ући у свети храм! То је срамота. Упозорили смо на то градоначелника Босанчића, на шта се он само неозбиљно насмијао!
Па како онда Ви генерално можете и обављати своју службу. Јер ово што рекосте засигурно сије страх код вјерника?
– Мени као свештенику доста људи Хрвата мојих суграђана прилази као брату и пријатељу. Држимо се некако нормално, поштујемо се, неможемо рећи да се волимо али се поштујемо и цијенимо. Мали број наших вјерника, око 45 кућа нас прима у своје куће. Један број Срба долази на богослужења у Свети храм, али не прима свештеника. Постоје и ћутеће генерације Срба, то су мјешовити бракови који ради лагодног живота и прихваћања у заједницу више су наклоњени „жениној“ католичкој страни! Они прослављају празнике по грегоријанском календару и тако нажалост и своју дјецу уче и крштавају их у католичкој цркви.
Бог управља нашим животима, зна наше успоне и падове, тако уздамо се у помоћ Божју да сачува своје мало стадо. Споразумом Хрватске и СПЦ омогућено је да свештеници имају одрећени новчани износ, а могу да солидно живе. И то је тако сада. Али увијек је било „Ко олтару служи од олтара нека и живи“!. Више би вољели да имамо пунину свештеничке службе, да имамо крштења и венчања, да нам је Црква пуна вјерног народа, да се наш народ овдје развија и да кроз своје прилоге и милодаре помаже Цркву. Али то сада је немогуће.
НЕМА ВЈЕРОНАУКА ЈЕР НЕМА СРПСКИХ ЂАКА
Рекосте да Винковци имају Богу хвала нови храм саздан на темељу у рату срушене Цркве.
– Да слава Богу храм је издејствован мојим добрим познанствима у тадашњем врху државе. Мислим на Весну Шкаре Ожболт некад шефицу Туђманова кабинета јер смо заједнички учествовали у активностима око мирне реинтеграције. Направљен је исти храм какав је и био.
Наш бивши Владика Лукијан, који се упокојио прошле 2017., знао је да само ЈА могу обавити тај узвишен задатак и поново успоставити црквени и духовни живот правослaвних Срба у граду Винковцима. Повјерио ми је ту задађу и ја сам то учинио. Знао је рећи „или ћеш бити ПУКОВНИК ИЛИ ПОКОЈНИК“!
Нису биле ријетке ни пријетеће поруке исписиване по новоизграђеној Цркви и парохијском дому?
Да у последњих 12 година чак девет пута су учињени напади на СПЦ и парохјсики дом у коме живим с својом породицом. То је све евидентирала полиција. Ради се највише о графитима мржње и један напад разбијања прозора на парохисјком дому. Нажалост никада крвици нису пронађени ни санкционисани.
Ми смо усљед такве ситуације прије годину дана поставили 5 камера, видео надзор. Ја се шалим кажем да смо сад ко у БИГ БРАДЕРУ. Али се ситуација у том погледу сада скроз смирила.
Подучавате ли православни вјеронаук у школама?
– Вјеронаука се не одржава јер нема српских ђака у школама.
Ко је протојереј ставрофор Предраг Азап?
– Предраг Азап је рођен 1969. у Осијеку. Свештеник Српске православне цркве, писац, издавач и активиста за права националних мањина у Хрватској. У јавности је познат по честим медијским иступима у којима упозорава на положај српске заједнице у Хрватској, те као заговорник међурелигијског дијалога и суживота.
Уредник је „Гласа православља“ првог часописа Епархије осјечкопољске и барањске и свештеник у Храму Силаска Светог духа у Винковцима. 2004. додјељена ми је награда Вуковарско-сријемске жупаније за допринос развоју међуљудских односа и несебично залагање за обнову у рату порушених објеката Српске православне цркве.
Предраг Азап је основну школу завршио у Тењи, а средњу комерцијалну у Осијеку. Богословско школовање завршио је на Богословији светог Арсенија у Сремским Карловцима. Године 1991. епископ осјечкопољски и барањски Лукијан позива ме да се вратим у Тење код Осијека гдје добијам свештенички чин. Прво сам 27. септембра 1991. рукоположен у чин ђакона, а већ 30. септембра исте године у чин презвитера. На парохији у Пачетину и Маринцима налазим се од 30. маја 1992. године дошавши из Тења, где као администратор парохије проводим 7 мјесеци. Поред те парохије, 2000. године добијам у надлежност и парохије у Винковцима и Рајевом Селу. Епископ Лукијан одликовао ме је за ревност у свештеничкој служби, обнављање порушених светиња и црквеног живота у надлежним парохијама достојанством протонамјесника 30. цептембра 2001. године. Званичним актом епископа Лукијана од 14. јуна 2004. године постајем парох винковачки и администратор парохије у Рајеву Селу. На свечаној архијерејској литургији 29. аугуста 2004. године епископ Лукијан ме за многобројне свештеничке и вјероучитељске заслуге унапређује у чин протојереја.
Члан сам Удружења Новинара Србије. Аутор сам неколико књига, а најчитанија и више пута публикована је књига „КАД ЈЕ БОГ НА ПРВОМ МЕСТУ, СВЕ ЈЕ НА СВОМ МЕСТУ“. Поводом освећења поново изграђеног Храма Силаска Светог духа у Винковцима 28. октобра 2012. одликован сам највишим одликовањем СПЦ-а – правом ношења напрсног крста и тиме добио звање протојереја – ставрофора.
Разговарао: Боро РКМАН
