Рад друштва „Просвјете“ из Сарајева

Пре Првог светског рата Срби су као и остали народи у Аустро-Угарској Монархији, могли да оснивају своја друштва. Основали су Српско привредно друштво „Привредник”, Добротворне задруге Српкиња, Просвјету и српска певачка друштва. Друштво „Просвета” основано је у 1902. у Сарајеву у циљу подизања народне интелигенције, а све то у борби против туђинске власти.

На прогласу за оснивање Културног друштва „Просвета” у Сарајеву било је потписано 29 академски образованих грађана. Од оснивања друштва српски свет постепено је увиђао корист од културе. После Анексије Босне и Херцеговине 1908. српски народ осетио је опасност и прегао је све снаге да се одбрани. Културно друштво „Просвета” имало је 1910. 6.500 чланова у Босни и Херцеговини. Основни капитал друштва био је 350.000 круна, а буџет за 1910. био је 105.000 круна. Основало је „Савез Српских Земљорадничких Задруга” и друштво „Привреда”. Оснивање друштава подстакла је приватна иницијатива и издржавале су се једино из приватних средстава. Радило је на оснивању српског централног новчаног завода у Сарајеву који се оснивао са 6,000.000 круна основног капитала. Од тога је требало у прве две године бити уплачено 3,000.000 круна. Поређења ради до тада је радило у Босни и Херцеговини. 18 српских новчаних завода са 2,645.675 круна основног капитала. Ристо Радуловић је у Реферату на Свесловенском конгресу у Софији одржаном у лето 1910 и објављеном часопису „Преглед” истакао о значају тих друштава : „Помоћу ових друштава моћи ће се с већим успјехом порадити да се српски народ Босне и Херцеговине што јаче просвјетно и привредно подигне. Просвјећен и културно јак народ моћи ће лакше одољети свима навалама са стране, којима је веома изложен.” (1)

Ристо Радуловић је сматрао да је за народ била важна моћ прилагођавања приликама, које се стално мењају. Такође је био важан смисао за систематски организован рад. За њега је постојала опасност да доласком Аустро-Угарске у Босну и Херцеговину дође до однарођавања. Патријалхална традиција, раздељен живот на провинције, вароши и села били су препрека за разумевање новог духа. Предходне вође српског народа биле су ограничене на очување српске цркве и школе. Таква борба је била благотворна, али недовољна. Зато су Срби изгубили време и требали су да надокнаде изгубљено време. Предлагао је да се упозна народни живот и стварање организација на свим пољима : увођење земљорадничких задруга, штедња, освајањем трговина, заната, отварањем штедионица и банака. Требало је подићи село и освојити вароши. Упоредо са подизањем економске снаге требала је да расте и потреба за школом и књигом. У свом чланку „Како да радимо” истакао је пример успешне борбе Пољака у Немачкој и Чеха у Аустрији. (2)

Културно друштво „Просвјета из Сарајева” од свог оснивања 1902. увек је нарочиту пажњу показивало према српским соколима. Помагало је новчано соколска друштва, слало предњаке на соколски течај у Праг и омогућавало набавку гимнастичких справа. (3)

Помагала је српске соколе и оснивање сеоских побратимских чета, помажући их материјално и морално. Почела је са васпитањем добрих вођа из сеоске омладине, одржавањем соколских, задружних и аналфабетских течајева. (4)

Пододбор Српског просветног и културног друштва „Просвјета” у Мостару, чији је председник био Алекса Шантић, основао је 1903. Српско гимнастичко друштво Обилић. Да би подстакао оснивање нових друштава Обилић је изводио вежбе и у другим градовима (Сарајево,Чапљина …). После посете Обилића 1906. Сарајеву, група српских прегалаца у Сарајеву окупљена око Просвјете и листа „Српска ријеч” основала је Српско гимнастичко друштво „Душан Силни”. (5)

На прослави десетогодишњице Просвете одржаној у Сарајеву септембра 1912. учествовали су у великом броју соколи и побратими.  Велика национална манифестација одржана је у Сарајеву недељу дана пре објаве балканског рата. На прослави утврђени су задаци сокола и побратима у данима, који су били на помолу.(6)

Цветко Ђ. Поповић истакао је да су дани прославе  Просвете 21. и 22 септембра 1912. представљали датум у животу Срба Босне и Херцеговине. Силна поворка сокола и побратима (трезвењака) и мноштво народа допринелу су да осети снагу народа. Истакао је : „Осетили смо се као део национално свесне целине. Сваки део прославе уверавао нас је да нисмо сами, већ да постоје хиљаде и хиљаде које систематским радом теже истом циљу као  и  ми. Истина, њихов пут чинио нам се сувише спор, сувише заобилазан, али ипак циљ је био исти и то нам је уливало поверење и снагу. … Али најјачи утисак оставила  је на нас музика београдског Сокола. … То је било довољно да се одмах међу нама рашири вест да је то цела музика Краљеве гарде преобучена у соколску униформу. Луди од радости, по цео дан смо јурили за том музиком, а кад засвира „Србијанци и Босанци своју земљу бране” и  „Хеј трубачу с бојне Дрине” ни стотине полицајаца нису нас могли спречити да кличемо „Живела Србија”, а најсмелији и најодлучнији викали су и „Живио краљ Петар”. Осетили смо у себи неку снагу, па смо постали одједном и поноснији и одважнији. Готово исто тако деловала је на нас и музика из Дубровника. Од сокола у маршу научили смо песму „Херцег-Босно мати, немој туговати”, коју смо после стално певали приликом манифестација и демонстрација. …. . Дани „Просвјетине” прославе улили су храброст и онима малодушнима који су се до тада при свакој јавној акцији држали по страни. У свима српским ђачким удружењима почело се радити са више воље и полета.” (7)

Делегација „Душана Силног” из Дубровника је заједно са  „Дубровачком Грађанском Музиком” отишла у Сарајево на  „Просвјетину“ прославу. Стигли су у Сарајево око 9 сати увече. Делегати „Душана Силног” марширали су главном улицом око барјактара Иванковића из Требиња, пред њима су ишли др Лаза Поповић и Воја Живановић, српски генералштабни пуковник, а за њима сви соколи. Музика је свирала „Оро кличе са висине”. Звуке музике пратила је песма присутних, али уместо речи : „Ми смо с тобом Светозаре Милетићу!” могло се јасно чути : „Ми смо с тобом Петре Карађорђевићу !”(8)

Приликом прославе десетогодишњице „Просвете” у јесен 1912. у Сарајеву покренула је „Просвета” питање сарадње главних просветних организација у циљу јачег рада на просвећивању. Позвани су : Матица Српска у Новом Саду, „Просвета” у Сарајеву, Културна Лига у Београду и „Српска Зора” у Дубровнику. Изабран је одбор од делегата четири друштва, коме је стављено у дужност да питање сарадње проучи и донесе конкретан предлог на седницу одбора, који се требао одржати у Новом Саду. (9)

На предлог „Просвете” било је проглашено културно уједињење српског народа у облику Савеза културних установа-матица из свих српских земаља. (10)

Балкански рат и Први светски рат прекинули су ту акцију. Обновљена „Просвета” је после Првог светског рата наставила са својом иницијативом прекинутом  ратом.  Главна скупштина „Просвете” 1919. одлучила је да се најпре установе везе са српским културним друштвима у Београду и Новом Саду, са којима је рад био започео. Делегат „Просвете”  одржао је крајем 1919. састанак са председницима Културне Лиге у Београду и Матице Српске у Новом Саду. На састанку је утврђена потреба да се организује просветни рад приватне иницијативе.  Није утврђено на који би се начин извршила организација. Просветиној скупштини одржана лета 1919/20, поднесен је извештај о стању преговора. Скупштина је закључила да „Просвета”  настави акцију у започетом правцу. (11)

Приком прославе 25-годишњице „Просвета” је покренула поново  то питање на Просветиној академији. Донета је резолуција : „Да се оснује Савез главних просветних удружења у целој Краљевини, који ће према својим статутима пратити  и проучавати питање народног просвећивања, давати законодавним телима образложене предлоге за унапређење народног просвећивања и руковати својим нарочитим приходима, одобреним општинским прирезима за народно просвећивање и државном помоћу.”   На прослави  стогодишњице Матице српске настављена је расправа. Дискусија је вођена на конференцији делегата просветних удружења, изабран је Одбор од 9 изасланика највећих културних друштава : Српске К. Академије наука, Културне лиге, Просветне звезде, Водникове дружбе, Матице хрватске, Јадранске Страже, Матице српске, Књижевне задруге и „Просвете”. Одбор је требао да донесе нацрт Правила Савеза просветних удружења у Југославији. Замољен је Алберт Базала, председник Матице хрватске, да на темељу нацрта Матице српске и  Просвете  и на темељу дискусије вођене на конференцији састави нацрт правила. Са конференције издата је резолуција која је прочитана на свечаној седници Матице српске : „На конференцији просветно-културних друштава и установа целе наше Краљевине, окупљени приликом прославе Стогодишњице Матице српске у Новом Саду, дана 12-XII-1927, изјављена је једногласна жеља, да се створи Просветни Савез наших културних друштава и установа. Том Савезу била би сврха, да организује рад на народном и друштвеном просвећивању, са више система и узајамне помоћи. Да се то постигне, поверено је једном ужем одбору да изврши нацрт правила и да их предложи на предлог и одобрење свима друштвима у држави, која се баве културно-просветним радом.” Али, већина чланова Матице хрватске дезавуисала је свог председника Базалу, управо на том питању. Почетком лета 1936. покренуо је Главни одбор „Просвете” поново питање сарадње  главних просветних организација у циљу јачег рада на просвећивању. Водећи рачуна о ситуацији  Главни одбор „Просвете” повео је акцију да се координација рада српских културно-просветних установа, а с тим да  би била очувана потпуна самосталност сваког друштва. Саставио је  Главни одбор „Просвете” нацрт Правилника о уређењу и раду Савета српских културних и просветних друштава и установа у Југославији и предложио да се конференција за стварање  овог Савета одржи у Београду 28 новембра 1937. На конференцији је био изабран Акциони одбор који је требао да на основу нацрта правилника о уређењу Савета српских културних друштава, који је саставила Просвета, а који је на конференцији примљен у начелу, и узимајући у обзир сугестије других друштава, састави нацрт правила Савета. Акциони одбор је сазвао 27 фебруара 1938. оснивачку скупштину. Одржана је 26 фебруара 1938. предконференција делегата појединих друштава, на којој је темељно продискутован нацрт правила које је саставио  Акциони одбор.

На оснивачкој скупштини био је усвојен нацрт правила са изменама усвојеним на предконференцији и изабрана привремена управа Савета, која је требала да ради до одобрења правила, када је требала бити сазвана прва скупштина Савета. (12)

Крајем 1937. одржана је у Београду претходна конференција за оснивање Савеза српских културних и просветних друштава. Изабран је акциони одбор, а шира конференција, на којој је требало да се изабере извршни одбор планирана је 27. фебруара 1938. на Светог Саву. Конференцију је отворио потпредседник главног одбора „Просвјете” из Сарајева др. Воја Бесаровић. Из његовог говора о циљевима Савеза лист „Дубровник” пренео је: „Животни интереси цијелог нашег народа … су тражили и траже да се просвјећеност као битни услов сваког народног, духовног и кулурног напретка у свима слојевима народа што више и што брже прошири … По мишљењу наших најистакнутијих јавних радника…. жељени максимум успјеха и регулисања правилног рада приватних културно-просвјетних установа и друштава … постићи ће се најсигурније ако се формира врховно тијело које ће давати потицаја и импулса за поједине културно-просвјетне акције, па одређивати и изналазити средства и методе за остваривање тих акција; тијело које ће радити на регулацији међусобног односа појединих приватних установа и друштава, на подјели рада међу њима, као и њиховој међусобној колаборацији; тијело које ће савјетом, а по могућству и материјално помагати поједине приватне установе и друштва у њиховом раду; тијело које ће нашим званичним и државним просвјетним надлештвима бити помагач и савјетник у њиховој акцији на пољу просвјећивања и спровођења опште просвјетне политике. И најпослије форум гдје ће се расправљати и претресати поједини проблеми наше опште просвјетне политике па настојати да се ти проблеми и ријеше.” На конференцији Матицу српску из Дубровника заступао је професор универзитета у Београду Владимир Ћоровић. (13)

У просторијама Српског културног клуба у Београду 27. фебруара 1938. одржан је састанак српских културних друштава и установа из Југославије. „Матицу Српску“ из Дубровника заступао је др. Владимир Ћоровић. На састанку је основан Савез српских културних друштава. Оснивачкој скупштини присуствовали су изасланици  друштава и установа : Српске краљевске академије, Матица српских из Новог Сада и Дубровника, Српске књижевне задруге, Кола Српских Сестара, Коларчевог универзитета, Српског културног клуба, сарајевске „Просвете“, Привредника, Савеза народних универзитета из Јужне Србије и Спасићеве задужбине. Изабрана је привремена управа у коју су ушли Павле Поповић; др. Владимир Ћоровић; Слободан Јовановић; Русомир Јанковић, председник Касације; Драгиша Васић; др. Васа Чубриловић; Мирка Грујић за Коло српских сестара; др. Воја Бесаровић за „Просвету“; др. Александар Моч за „Матицу Српску“ у Новом Саду; др. Милан Влајинац за Задужбину Николе Спасића; Аврам Филиповић за „Привредник“; Светозар Барбић за „Матицу Српску“ из Дубровника и Првослав Сланкаменац за Савез народних универзитета из Јужне Србије. (14)

Друштво „Просвета” основано је у 1902. у Сарајеву у циљу подизања народне интелигенције. Пуних 25 година „Просвета” из Сарајева настојала је да створи Савет српских културних друштава и установа. Акцију су пресекли балкански и Први светски рат. После рата иницијатива је настављена у Југославији. Покушана је сарадња са Матицом хрватском, али су они то одбили. Почетком лета 1936. покренуо је Главни одбор „Просвете” поново питање сарадње главних просветних организација у циљу јачег рада на просвећивању. Водећи рачуна о ситуацији Главни одбор „Просвете” повео је акцију да се изврши координација рада српских културно-просветних установа, а с тим да би била очувана потпуна самосталност сваког друштва. Потпредседник главног одбора „Просвјете” др. Воја Бесаровић био је старешина Соколске жупе Сарајево. Национални радници су пред избијање Другог светског рата покушали да уједине своје снаге како духовно тако и материјално.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. „Ристо Радуловић Расправе и чланци”, Београд, 1940, стр. 82, 112;

2. „Ристо Радуловић Расправе и чланци”, Београд, 1940, стр. 86-90;

3. „Просветин” поклон соколским четама”, „Соколски гласник“, Љубљана, 27 маја 1931, бр. 22, стр. 3;

4. „Пут соколства у село”, Издање Савеза Сокола Краљевине Југославије, Мостар 1935, стр. 3, 4;

5. Петар Д. Павловић, „Српски Соко”, Српско Сарајево 1999, стр.67-70;

6. Др. Војислав Бесаровић, „Соколство и трезвеност”,„Соколски Гласник”, Љубљана, 1. децембар 1930, бр. 30, стр. 3;

7. Цветко Ђ. Поповић, „Сарајевски Видовдан 1914.”, Просвета, Београд, 2014, стр. 25, 26, 27;

8. „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр.110;

9. „Акција друштва „Просвете” око оснивања Савеза српских-културних друштава и установа”, „Књига за соколско село”, Мостар, Јуни 1938, бр. 6, стр. 109;

10. Перо Слијепчевић, „Ристо Радуловић, живот и рад”, „Ристо Радуловић Расправе и чланци”, Београд, 1940, стр. XLII;

11. „Акција друштва „Просвете” око оснивања Савеза српских-културних друштава и установа”, „Књига за соколско село”, Мостар, Јуни 1938, бр. 6, стр. 109;

12. „Акција друштва „Просвете” око оснивања Савеза српских-културних друштава и установа”, „Књига за соколско село”, Мостар, Јуни 1938, бр. 6, стр. 110;

13. „Савез српских културних друштава”, „Дубровник”, Дубровник, 4 децембар 1937, бр. 45, стр. 3;

14. „Основан је Савет српских културних установа и друштава …“, „Правда“, Београд, 28.фебруар 1938, стр. 8; „ Савез српских културних установа”, „Дубровник”, Дубровник, 5 марта 1938, бр. 9, стр. 2;

Преузето са: Слободна Херцеговина