0 прегледа

петак, 21. фебруар 2025.

Раде Р. Лаловић: O изградњи личног и националног идентитета у нижим разредима основне школе

Када се говори о изградњи личног, а онда и сваког другог идентитета у школској прекси, дакле, у раду са ученицима било ког узраста, онда се отвара неколико важних питања, а то су: Када је са ученицима најбоље започети активности на изградњи личног и сваког другог идентитета; У оквиру којих наставних садржаја је најпримјереније покренути те активности и како ученицима, поготово у нижим разредима основне школе, објаснити овај заиста сложен појам.

Да би се начинио први корак у процесу објашњавања, а онда и у изградњи прије свега личног па и сваког другог идентитета код младих људи ваља нам прије тога поуздано знати шта је идентитет и како се он одређује. Дакле, појам идентитета прво мора бити јасан наставницима, како оним који наставу изводе у нижим разредима основне школе, тако редом све до оних који наставу изводе у средњој школи.

Ми смо се питањем идентитета бавили у нашем раду Изградња личног и националног идентитета и култура сјећања (Нова Зора, бр. 67/2020, а онда и у књизи Памтим да бих постојао, а тамо стоји сљедеће: „Под идентитетом се обично подразумијева скуп одређених, јасно дефинисаних особина које појединца или групу људи, или народ у цјелини чине баш таквим какав јесте и по чему се он разликује од осталих појединаца или група. У основи овог термина је латинска ријеч identitas што у преводу значи карактеристична јединица.

У Хрватској енциклопедији Лексикографског завода „Мирослав Крлежа“ нпр. за идентитет се каже: „U sociologiji, skup značajki koje određuju posebnost pojedinca ili skupine u smislu različitosti ili pak pripadnosti u odnosu na druge pojedince ili skupine. Individualni identitet (подвлачења су Р. Р. Л.) odgovor je na pitanje tko sam ja?, a proizlazi iz činjenica koje tvore pojedinčev životopis, koji je jedinstven i neponovljiv, te iz vlastitih iskaza o pripadnosti različitim skupinama, odn. državljanstvu, koje čine društveni ili kolektivni identitet, svojstven ili tipičan većemu broju pojedinaca. Društveni identitet odgovor je na pitanje tko smo mi?, a može biti spolni ili rodni, dobni, seksualni, rodbinski, jezični, vjerski, nacionalni, regionalni, klasni, profesionalni, organizacijski, klupski, politički, tradicionalni, moderni, itd.“

Да би се говорило о култури сјећања или култури памћења идентитетских одредница мора се одредити и категорија културног идентитета, а она је сажето дефинисана у Пролексис енциклопедији гдје стоји: „kulturni identitet, pojam koji izražava jedinstvenost i autentičnost neke kulture, te pripadnost pojedinca ili društv. skupine toj kulturi; određenje neke društv. zajednice putem njezinih vlastitih kult. osobitosti i vrijednosti. K. i. tvore oblici duhovne (jezik, književnost, glazba, ples, običaji i dr.) i materijalne (graditeljstvo, artefakti) kult. baštine. K. i. osniva se na elementima tradicijske kulture, ali se izražava i u suvr. kult. tvorbama, uključujući i kult. industrije (film, izdavaštvo i dr.).“

Дакле, лични идентитет, породични идентитет, културни идентитет и нациопнални идентитет произлазе један из другог и међусобно снажно кореспондирају и јасно одговарају на питања: Ко сам ја и Ко смо ми? чему би се могло додати и низ сличних идентитетских питања као нпр.: Ко су моји преци? Одакле смо дошли? Којим језиком говоримо? Којим писмом пишемо? Којој религијској скупини припадамо? Гдје смо, од кога, због чега и када смо све страдали? и тако редом. Одговори на сва ова питања обједињени у смислену цјелину чине наш и лични, и сваки други идентитет који ваља његовати и чувати.“(Лаловић, 2023. стр. 16 и 17.)

Поједностављено речено дефиницију идентитета у школској пракси на свим нивоима узраста ученика треба изводити из одговора на питања: Ко сам ја; Ко су моји преци; Коме народу припадам; Којим језиком говорим; Којим писмом пишем; Којој религијској скупини припадам ја и моји преци; Које су основне одреднице културног идентитета мог народа, односно које духовне вриједности његује мој народ (празници, славља, народни обичаји) и тако редом.

Одговор на сва ова питања је вишеслојан и врло комплексан па у школској пракси никако не треба полазити од појмовног одређења и дефинисања самог идентитета, него се свијест о идентитету треба постепено градити код ученика у складу с њиховим узрастом и на пригодним примјерима.

Како се идентитет као вишеслојна категорија гради спознајом и постепеним усвајањем одговора на напријед наведена питања онда добијамо и логичан одговор и на питање када са ученицима треба започети њиховом узрасту примјерене активности на изградњи идентитета, прво личног, а затим породичног и све тако редом до националног. Са ученицима нижих разреда основне школе о основним елементима идентитета се могу одговарајуће активности започети већ у првом разреду да би се до елемената националног идентитета дошло тек пред крај друге тријада, тј. у петом разреду основне школе.

У раду са ученицима најнижег узраста је нове појмове најлакше усвајати на очигледним садржајима који су њима јасни без додатних објашњења, а такве наставне садржаје лако налазимо у пригодним књижевним текстовима, пјесмицама и причама, а онда и у неким појмовима из вјеронауке почев од другог разреда.

Ево како то у потпуно поједностављеној форми може да изгледа.

Чим у школу приме ученике првог разреда учитељи их упознају са школом и њиховим првим обавезама па се тако првачићи упознају и са ђачком заклетвом која афирмише одговарајуће вриједности којима ваља тежити. Ђачка заклетва у нашим школама је у различитим формама присутна више од сто година, а ми овдје представљамо двије различите ђачке заклетве које, свака на свој начин, афирмишу одређене вриједности примјерене различитим временима, а свакако важне за младе људе.

ЂАЧКА ЗАКЛЕТВА ИЗ 1914. ГОДИНЕ

Заклињем се да нећу уништавати дрвеће и газити траву.

Обећавам да нећу пљувати на под у школи и у кући и на путу.

Дајем реч да нећу кварити ограде ни наносити квара грађевинама.

Никада нећу бацати хартије ни ма какво ђубре по улици.

Бићу увек учтив.

Штитићу птице.

Бранићу туђу својину онако како бих желео да други брани моју.

Обећавам да ћу бити искрен и честит грађанин.

ЂАЧКА ЗАКЛЕТВА ДАНАС

Данас кад постајем ђак, дајем свима на знање, да ћу учити вредно, и стећи образовање.

Слова свеске и књиге, и сваки број и знак, биће ми најдраже бриге, и бићу узоран ђак!

Пријатеље ћу стећи. Уз радост и ведрину, и знањем свима рећи да волим отаџбину!

Како је за сваки почетак неког посла у српској православној културној традицији битна молитва Богу, тако је битна и ђачка молитва Богу на почетку школовања и она се идеално уклапа и природно слиједи одмах иза ђачке заклетве. (Поповић, 1906.)

МОЛИТВА

Боже помози и благослови,

Да срећан буде почетак ови.

Ти ме упути српскога ђака,

Да школа, књига буде ми лака,

Даруј ми здравља, снаге и воље

Да слушам, учим што могу боље.

Усади љубав у срце моје,

Да љубим браћу, другове своје,

И сваког ко је у српском колу,

Највише српску цркву и школу.

Одмах након што ученик положи ђачку заклетву и помоли се Богу Да сретан буде почетак ови, може да с пуним разумијевањем дâ јасан одговор на прво идентитетско питање: Ко сам ја? и тај одговор гласи: Ја сам ученик првог разреда основне школе (нпр. „Свети Сава“).

Ово је свакако и згодан тренутак да се код ученика развија једна од основних школских и не само школских вриједности, а то је да ученик воли школу и да је доживљава као истински своју. Те спознаје код првачића се не постижу учитељским или родитељским убјеђивањем. Ученик то најлакше сазнаје из пригодних пјесама о школи, као што је Ршумовићева пјесма Ау што је школа згодна или пјесма Добрице Ерића Школа у којој пјесник јасно каже: Свићу опет румена сванућа // школа ми је најмилија кућа! А у тој кући се стиче знање којим се спознају и остале вриједности битне за живот, баш како се то јасно види на почетку пјесме Драгице Ивановић, Сада могу све што хоћу.

Незнање је мука жива,

а знање је радост права.

Знање нам свет открива

од свемира, па до мрава.

Друго идентитетско питање за исти узраст долази на ред када се са ученицима у редовном наставном програму обрађује породица. А породица је оно топло гнијездо у коме се сви ми, а дјеца посебно осјећамо топло, сигурно и безбрижно окружрни љубављу својих најмилојих баш као у пјесми Недељка Попадића Породица.

Недељко Попадић

ПОРОДИЦА

Мама има пољубац што лечи,

Тата има смирујуће речи,

Сестра има поглед који блажи,

А брат има загрљај што снажи.

Шта ја имам? Богатство највеће.

Много пажње љубави и среће,

Пуно среће и осмех на лицу

Јер ја имам сјајну породицу.

А мајкина њежност и татин осмјех су украс свааке породице.

Мира Алечковић

МАЈКА

Од тол’ко лепих, најлепших речи,

да се исприча сто једна бајка,

ниједна није толико лепа,

толико нежна, као реч мајка.

Њене ме руке најлепше грле

и брижне нада мном увек стрепе;

зовнем ли само, мени хрле

мамине руке меке и лепе…

Мамине руке косу ми сплићу,

њена ме љубав на пут спрема,

када порастем, као мама бићу,

нико као она лепе руке нема.

Мамине очи ме увек прате,-

те очи добре нада мном бдију,

кад оду, једва чекам да се врате,

оне за мене увек осмех крију.

Као у бајци која се воли

смех се детињства меко засребри…

Кад мене боли, и њу заболи,-

и зато хвала, мајко, теби!

Зато од тол’ко најлепших речи,

да се исприча сто једна бајка,

једна је од свих за мене лепша,

једна је од њих само реч мајка.

Божидар Тимотијевић

МОЈ ТАТА

Све одавде па до мора,

нигде нема таквог створа,

нигде нема таквог злата

као што је мој тата.

Он је зора и свануће,

он је моје небо плаво,

он је првак наше куће,

он је увек оно право.

Кад се смеје – небо бруји,

кад говори – цвеће цвета,

а кад пева – то славуји

лете преко целог света.

Зашто ћемо крити

кад и ви то знате,

баш је лепо бити

дете мога тате.

Осим родитеља, браће и сестара веома важно је у раном дјетињству развити љубав према својим прецима, према дједовима и бакама. Ово је нарочито важно у савременом друштву када дједови и баке не живе у заједничком домаћинству са најужим члановима породице па је онда и питање: Ко су моји преци? и неопходно, и логично.

И одговор на ово питање је ученицима потпуно јасан, лаган и логично се наслања на одговор на прво питање: Ко сам ја? па он гласи: Моји преци осми мојих родитеља су моји дједови и моје баке, моји прадједови и прабаке (са очеве и мајкине стране).

А дједови и баке су најљепши дио дјетињства, не само што своје унуке посебном љубављу даривају, него и због тога што увијек имају занимљиве приче и довољно времена да га са унуцима подијеле.

Ево неколико пјесма које илуструју те односе између унучади, дједова и бака.

Владимир Черкез

МОЈ ДЕДА

Мој деда воли лулу,

приче и успомене,

а највише од свега

каже да воли мене.

Пази ме кад се купам

да ме не зграби вода,

пази ме кад се пењем

на трешњу пуну плода.

Мој деда носи штап

ал` то за мене није,

штапом отера псе

и гуштере и змије.

Ко не зна мога деда,

сви му се љубазно јаве,

брада му оштра и седа,

а очи благе и плаве.

Љубомир Ћорилић

ЧИЈЕ СУ ОЧИ

Погледај слику

дедину стару

у албуму

споменару.

Чије су очи

чије су уши

чији је осмех

и сјај у души?

Каже ли деда

док те гледа

малено моје

све је твоје?

Не заборави

не занемари

у нама живе

и наши стари.

Марија Јеремић

МОЈА БАКА

Има једна жена

мени много драга,

великога срца

и погледа блага.

Лепша је од сунца

и најлепше бајке,

Та жена је мајка!

Мајка моје мајке.

Нежно ме милује

и косу плете.

Поред ње се осећам

кȏ вољено дете.

Са осмехом благим

у школу ме прати.

Чека ме да дођем,

моја друга мати.

За мене ће звезде

скинути са неба.

Мени њена љубав

као ваздух треба!

Све ове пјесме ученици могу научити и напамет.

Сада већ имамо два кључна и за почетак важна одговора. Ја знам ко сам и знам ко су моји преци са очеве и мајкине стране, знам шта су они по занимању и гдје живе.

Овдје је згодно на разумљив начин ученицима објаснити и шта је народ, односно ко чини народ. А тај народ, то ће ученици лако закључити, чиним ја, моји другови из школе, наши преци и њихова родбина, дакле, сад знам и коме народу припадам. У овом случају то је српски народ.

А ево како наш познати филолог Стојан Новаковић на један примјерен начин дефинише наш, српски народ.

Људи, дакле, који говоре један језик, који верују у један понос народни и свуд се један другог сећају, који имају једне исте обичаје, зову се народ. . (Протић, Стојановић, 1937:)

О Србима као народу говори и Тајана Потерјахин у тексту О односу верског и националног па је овдје неопходно да наставници знају и сљедеће. „Србима је појам нације суштински нов, релативно је слабо употребљив и сувишан, пре свега због тога што се у случају српског идентитета етнички, политички и културни аспект практично у потпуности преклапају.

Срби већ готово хиљаду година поседују свест о томе да су народ. Артикулација те свести коинцидира отприлике са моментом крштења и утемељењем хришћанске државе Немањића. Оно што је још важније, када говоримо о хришћанству, јесте чињеница да Срби себе препознају као заветни народ“. (Потерјахин, 2025:)

У току даљег школовања, када ученици науче да пишу и читају, дакле, у оквиру наставе почетног читања и писања слиједе и нови одговори на идентитетска питања: Којим писмом пишем? и Којим језиком говорим?

Ти одговори су поново логични и потпуно спонтани. Ја говорим српским језиком, и Ја пишем ћирилицом, а колико је лијеп српски језик и његово писмо ћирилица јасно се види у пјесми Добрице Ерића из књиге Бројанице из Грачанице.

Чувај бисерну огрлицу

У којој су нам сви аманети

Вукову Азбуку и ћирилицу

Најлепше писмо на планети.

Научи песан и мелодију

Тропарицу у трећем лицу

Светима Ћирилу и Методију

Који при свећи и свицима

Изглагољаше глагољоцу

И њиховим ученицима

Што сачинише ћирилицу.

И говори лепо српски ко и ја

Да ти се анђели с неба насмеше

Српски језик је поезија

Само птице певају лепше.

Већ у вртићима дјеца припремају програме посвећене Светом Сави у оквиру светосавских свечаности. И када постану ђаци прваци, па онда и касније, сваке године се спремају програми за дан Светог Саве, јер је Свети Сава и школска слава у нашим школама. У нижим разредима основне школе, а тим узрастом се овдје бавимо, и наставници разредне наставе, а онда и вјероучитељи, јер је вјеронаука равноправан наставни предмет, дјеци објашњавају, наравно на начин примјерен њиховом узрасту, ко је био Свети Сава. Уз то им вјероучитељи објашњавају и којиј религијској скупини је припадао Свети Сава, па онда и они и њихови преци. Усвајајући та знања ево нам одговора и на врло важно идентитетско питање које ученици спознају крајем прве тријаде, а то је одговор на питање: Којој религијској скупини припадам ја и моји преци? Одговор је и овдје јасан: Ја припадам православној скупини народа.

И ево, већ крајем прве и почетком друге тријаде у нижим разредима основне школе наши ученици имају спонтано усвојених неколико идентитетских одредница које логично стоје једна уз другу. Ево тих одговора: Ја сам ученик; Ово су моји преци; Ја сам Србин православне вјере; Ја говорим српским језиком; Ја пишем српским писмом које се зове ћирилица. И што је најважније, сви ови одговори су усвојени спонтаним закључивањем самих ученика, без значајнијих утицаја учитеља и самим тим су трајно запамћени.

Важне одреднице идентитета сваког појединца као и народа коме он припада су и духовне вриједности које његује његов народ. Те вриједности су свакако стваране вијековима и оне представљају снажне ослонце у култури једног народа па онда ову одредницу и називамо културни идентитет.

Сваки културни идентитет има више компоненти, а ми ћемо овдје поменути двије компоненте које ученици лако могу да препознају и да их разумију јер су присутне у свакодневном животу њихових породица, а онда и у цјелокупном животу народа коме они припадају. Једна од компонената има претежно духовни карактер и њу чине православне светковине поводом најзначајнијих православних празника, а другу компоненту чине народни обичаји који прате те празнике.

Централна православна светковина за сваку српску породицу је прослава Крсне славе, односно прослава светитеља који је вијековима био молитвени заштитник породице. Ту су свакако и обиљежавње предбожићних и божићних празника, Дјетињци, Материце, Оци или Очићи, Бадњи дан, Божић, Свети Сава, а почетком прољећа и Васкрс као највећи хришћански празник. Како све ове празнике прате и маштовити народни обичаји у којима и дјеца узимају значајно учешће онда је и систематско упознавање са овим празницима и народним обичајима који их прате логично присутно па и пожељно као значајан елемент у изградњи идентитета код младих људи.

И ова сазнања и њихово правилно разумијевање најмлађим је лакше усвојити уз помоћ пригодне поезије.

Недељко Попадић

ДЕТИЊЦИ

Гледам десно, гледам лево.

па лагано на прстиће,

устао сам, верујте ми,

пре него што зора свиће.

Спремили се моји драги

концем ноге да ми вежу,

мада знам да они мене,

изнад свега, срцем стежу.

Шта бих мог`о оцу дати,

шта ћу мами да поклоним,

ал` одлучих врло мудро

да из куће конац склоним.

У намери овој мојој

успех беше раван нули,

јер прстиће моје мале,

родитељи већ су чули.

Ширим руке, осмех дајем

и загрљај њима пружам,

добили су диван поклон,

ником ништа нисам дужан.

Недељко Попадић

МАТЕРИЦЕ

Шапуће зека из шуме,

шапуће пчела са цвета,

шапуће птрца са грана:

„Срећан ти празник, мама“!

Шапуће божур, лала и крин,

шапуће ружа и рузмарин.

шапуће нежна циклама:

„Срећан ти празник, мама“!

Шапуће Месец и дрема,

шапуће сунце и дуга,

шапуће и зора рујна:

„Срећан ти празник, ујна“!

Шапуће бубањ и гоч,

шапуће харфа док свира,

шапуће и виолнна:

„Срећан ти празник, стрина“!

Ево стигох до краја,

нисам тебе заборавио,

сад ћемо све испочетка:

„Срећан ти празник, тетка“!

Везујем све љубављу јако,

волим вас срцем и душом

сви шапућу, а ја бих скак`о:

„Срећан ти празник, бако“!

Недељко Попадић

ОЦИ

Тата, тата, чекај стани,

нешто да ти кажем ја,

знаш ли да су Оци свети,

треба нешто да се да?

Да л` бомбону, чоколаду,

ил` ћеш можда нешто треће,

али, оче, ја те молим,

купи и за мајку цвеће.

Ако мислиш да те пустим,

и одрешим ноге твоје,

реци наглас, оче драги,

да сам мило чедо твоје.

Радмила Томић

БОЖИЋНИ НОВЧИЋ

Печеница мирис шири

Док Божићно јутро свиће

А ја мислим:

Онај новчић

Из чеснице коме ли ће?

За доручком сви седимо

Поштујући обичаје …

Свако себи комад ломи

Где је новчић

Код кога је?!

Мајка ми се топло смеши:

„На млађима свет остаје!“

Сви пажљиво претражују.

Још га нема! Код кога је?!

И ја листам свој комадић.

Гле, код мене он се сјаји!

Бићу здрав и бићу богат

Тако кажу обичаји.

Да је ово дукат златни

Купио бих пола града!

Прошао бих пола света

И дош`о бих где сам сада.

Оријана Ливопољац

ВАСКРШЊЕ ЈУТРО

Над ријеком се магла диже,

Света, чиста, зора руди.

Сунце земљи све је ближе,

Светлошћу нас Господ буди.

Сваки камен, свако зрно,

Као да је бисер, блиста.

Ријека као суза чиста,

Васкрслога слави Христа.

Слȁви живот и радуј се,

Христос Васкрсе! – кажи свима.

Васкрснуће сваки онај,

Ко у себи Христа има.

Србислав Срба Крајшић

КРСНА СЛАВА

Свети Ђорђе

крсна слава,

породични

понос, срећа,

а на столу

славски колач

и велика гори свећа.

Долазе нам

драги гости,

кумови и

пријатељи.

Домаћин их

благосиља

и угости

све по жељи.

Кад се слави

крсна слава,

породична

љубав гаји.

То је понос

православља,

наши свети обичаји.

Жељко Перовић

НОЋ ПРЕД СЛАВУ

О како је ноћ пред славу

Мирна тиха и пресвета

На трпези славска свијећа

Поиграва и пуцкета

Тад почиње господење

Ко анђела тихи бруј

Сви пјевамо полагано

Хеј Господе помилуј

Тата редом све окади

Па главноме госту здрави

Здрав си каже пине вина

Па дâ му чашу да настави

Бог ти дао добро здравље

Одговор му гост изрече

Баш по старом обичају

Са Косова што потече

Чаша иде свак је дигне

Чак и бата који жмирка

Јер га тиха пјесма наша

У душицу право дирка

Сви ови поменути садржаји као конституенти идентитета се граде и усвајају постепено у оквиру наставе српског језика, те кроз ваннаставне и слободне активности ученика, анализом и учењем пригодних лирских пјесама, а онда се допуњавају и садржајима из вјеронауке тако да након првих пет разреда основне школе сваки ученик има у довољној мјери изграђен лични, породични, а онда и национални идентитет без учења непотребно компликованих дефиниција. Он, ученик, зна, како смо то већ рекли, да јасно формулише одговоре на напријед наведена питања, а ти одговори гласе: Ја сам ученик, знам ко су моји преци и са очеве и са мајкине стране, ја сам Србин православне вјере, говорим српским језиком, пишем ћирилицу, у породици славимо Крсну славу, славимо предбожићне и божићне празнике и највећи хришћански празник Васкрс и његујемо наше народне обичаје који прате велике наше празнике.

У српској народној и умјетничкој поезији, а онда и у музичкој умјетности, посебно у етно пјевању, један од најчешћих идентитетских мотива је Косово, а самим тим и Видовдан. Видовдан није само календарски датум када се одиграла Косовска битка, него је и посебно важан завјетни празник који је веома поштован у српском народу.

Пјесма Марка С. Марковића Видовдан сликовито приказује сву вишеслојност Видовдана као косовског завјета и Видовдана као националног српског празника, али и на савремене патње српског народа на Косову данас.

Марко С. Марковић

ВИДОВДАН

Кроз узрело класје провлачи се тмина.

Застиде се звезда од пшеничног свица.

Пољане и шуме освоји тишина.

Таласима шуми ледена Дреница.

Па стаде у трену нема скамењена.

У сред лета као, ледом окована.

Изађоше древни ратници из сенки…

Примиче се поноћ испред Видовдана.

Притиснула поље давно мртва војска.

Помилова ветар хладна бледа лица.

Пред њих ступи витез, раширених руку

У десној му глава, у левој чесница.

Раскрили се Небо изнад мученика.

Долута и Месец, дуња неубрана.

Пресекоше колач косовски јунаци,

прелише га вином из хиљаду рана.

И потече вода ка извору своме,

к`о црвени божур процветала тама…

А брат брату славу немушто честита,

док шапуће срцем: „Христос међу нама!“

Па се разиђоше, сваки своме храму.

Погледај их, сине, на фрескама стоје.

И не скрећу поглед са Косова поља…

Чекајући Србе да дођу на своје.

Овакво разумијевање идентитетских одредница исказано пјесничким сликама у поезији српских пјесника и одговорима на наведена питања који су уобличени у складу са узрастом ученика чини снажну одредницу не само личног и породичног идентитета, него и одредницу цјелокупног националног идентитета. Када се тим одговорима додају и информације о познатим личностима из српске опште и културне историје, затим знања о српским знамењима (национална застава, грб и химна), о народним обичајима и празницима, о нашим црквама и манастирима кроз времена, онда смо сигурни да су наши ученици у довољној мјери већ изградили и лични, и национални идентитет и усвојили кључне културне вриједности свога народа.

Имајући у виду и чињеницу да ће се даљим одрастањем и образовањем континуирано допуњавати и дограђивати њихово знање о сопственом културном и сваком другом идентитету чинећи тако смислену историјску вертикалу нашег народног постојања, баш као у пјесми Десанке Максимовић О пореклу или у пјесми Добрице Ерића Сви моји преци, сигурни смо да је овакав приступ изградњи идентитета код младих људи потпуно логичан и оправдан.

И не само то. Него је овакав приступ изградњи личног и националног идентитета и нужан како би се и школски систем укључио у одбрану људи да у ово савремено невријенме не постану безлични „грађани“ и ходајући бесловесни хуманоиди које муњевито гута мегалополис и англосаксонски глобализам.

Десанка Максимовић

О ПОРЕКЛУ

Ја знам ко сам
по звону
што са задужбина немањићких пева,
по јасности његова гласа,
по томе што ме од Студенице до Милешева
прадедови гледају са иконостаса
и што сваки у руци држи храм.

Ја имам
светитеља за оца и деда,
имам светитеља за кума,
и на небесима
све Сухој планини од громада
преко Ситнице до Раса и Хума
моја лоза влада.

Ја знам ко сам
и по мржњи бесомучној
којом ме злопакосни гоне одвајкада,
знам по томе колико сам Угру
пред очима црн
и по томе колики трн
у сан Византији моја моћ забада.

Ја знам ко сам
и по пријатеља својих господству,
и по благородности њихова лика
и слави им копља и штита.
Са свецима и краљима ја сам у сродству,
о мом пореклу из књига староставних
владар на далеком двору
и летописац у манастиру чита.

Добрица Ерић

СВИ МОЈИ ПРЕЦИ

Сви моји Преци, које често сањам
били су Срби и ја им се клањам.

Полуписмени тежаци, горштаци
и горосече, али Православци.

Хвала им што нам кроз љуте године
сачуваше ова брда и долине

По којима се још разлеже јека
од Њине песме, псовке и лелека

И рађају воћке, које посадише
Ти стари воћари, Те бивше радише!

Сад су Прах, помешан са земљом и песком
Мир Душама Њиним у Царству Небеском!

И ја, Њин потомак и дужник, од главе
до пете, земљољубац и ђак Светог Саве

Желим да проживим, остарим и умрем
у Земљи Србији и да будем Грумен

Ове Земље о којој певам без предаха
и у којој светли Прах мојих Предака!

И моји потомци, ђаци, земљоделци
и војници, Срби су ко и моји Преци.

Благолики, мекодушни тврдоглавци
и груборечићи, али Светосавци.

Ако ову другу зиму зла презиме
сачуваће своје име и презиме.

Хвала им што бране гробове од траве
а кућни праг и славски колач од троглаве.

Благосиљам им софре и колевке
захвалан што смем изаћи пред Претке.

Нек им се димњаци на кућама диме
све док укућани славе крсно име!

А ја, њин предак, слуга без ајлука
и без газде, песмољубац и ђак Хромог Вука

Желим да проживим, остарим и умрем
у Земљи Србији и да будем Грумен

Ове Земље, коју као јеванђеље
чувају најхрабрији гороломци
међу којима су и моји потомци!

ЈЕДАН МОГУЋИ РАСПОРЕД НАСТАВНИХ САДРЖАЈА ИЗ ОБЛАСТИ ИЗГРАДЊЕ ЛИЧНОГ И НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА

У НИЖИМ РАЗРЕДИМА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ[1]

ИЗВОР УЧЕЊА

Раде Р. Лаловић, ЈА ЗНАМ КО САМ – српска национална читанка за ниже разреде основе школе, Институт за српску културу, Никшић, 2025. године (У штампи)

НАСТАВНИ ПРЕДМЕТИ[2]: Моја околина, Говор, изражавање, стварање, Српски језик, Природа и друштво, Познавање друштва, Вјеронаука

ИСХОДИ УЧЕЊА

ПРВИ РАЗРЕД

Ја знам ко сам.
Ја знам ко су моји преци (отац, мајка, дједови, баке, стричеви, ујаци, тетке).
Ја знам шта је породица.

ДРУГИ РАЗРЕД

Ја знам којим језиком говорим, којим писмом пишем и коме народу припадам.
Ја знам којој цркви припадам ја и мој народ.
Ја знам који су предбожићни празници (Дјетињци, Материце, Оци) и како се обиљежавају у нашим породицама.

ТРЕЋИ РАЗРЕД

Ја знам шта је мој завичај.
Ја знам гдје све живи српски народ.
Ја знам која су знамења српског народа (химне, грбови, заставе, свечане пјесме).
Ја имам основна знања о божићним празницима, о празнику Светог Саве и о Крсној слави.
Ја знам шта је Васкрс и како се слави.

ЧЕТВРТИ РАЗРЕД

Ја знам шта је Видовдан и по чему је значајан.
Ја знам основне податке о најзначајнијим личностима из српске културе.

ПЕТИ РАЗРЕД

Ја знам основне податке о најзначајнијим личностима из српске историје и о најзначајнијим манастирима као свједоцима српске културе.
Ја знам да анализирам и могу да разумијем књижевне текстове као што је Први бадњак, Светозара Ћоровића.

ИЗВОРИ

Лаловић, 2023: Раде Р. Лаловић, Памтим да бих постојао, Институт за српску културу, Никшић, 2023.
Лаловић, 2004: Раде Р. Лаловић, Божур поље – српска читанка са задацима за истраживачко читање, Графокомерц, Требиње, 2004.
Лаловић, 2025: Раде Р. Лаловић, Ја знам ко сам – српска национална читанка за ниже разреде основне школе, Институт за српску културу, Никшић, 2025. године (У штампи)
Потерјахин, 2025: Тајана Потерјахин, О односу верског и националног, https://standard.rs/
Протић, Стојановић, 1937: Љуб. М. Протић и Влад. Д. Стојановић, Читанка за IV разред народних школа у краљевини Југославији – деветнаесто издање, Београд, 1937.
Поповић, 1906: Ђуро Поповић, Читанка за први разред основнијех школа, Цетиње, 1906.
Hrvatska enciklopedija Leksikografskog zavoda Miroslav Krleža, on-line izdanje, enciklopedija.hr
Proleksis enciklopedija, https://proleksis.Izmk.hr
Мимица, Богдановић, 2007: Аљоша Мимица, Марија Богдановић, Социолошки речник, Београд, 2007.
Анђелковић, 2023: Немања П. Анђелковић, Национални идентитет и реформа примарног образовања у Србији 1990-2020, (докторска дисертација), Косовска Митровица 2023.

[1] Модел, уз само мало разумијевања надлежних представника власти, може бити лако примјењив у свим земљама у којим живи српски народ.

[2] Називи предмета су различити у земљама у којим живи српски народ и подложни су честим промјенама и имена, и наставних планова и програма, па их треба условно узети.