Заштита културног наслеђа и идентитета и промоција књиге “Култура Срба у Сарајеву 1468-1941“

У склопу Сајма завичаја је 08.02.2025. године у Мастер центру Новосадског сајма одржан панел на тему Заштита културног наслеђа и идентитета и промоција књиге “Култура Срба у Сарајеву 1468-1941“. Учесници панела били су министар за културу Републике Србије Никола Селаковић, академик Светислав Божић, проф.др. Дарко Танасковић, председник Матице српске проф.др. Драган Станић, директор Института за савремену историју Србије др Миле Бјелајац, директор Државног архива др Мирослав Перишић, управник Библиотека Матице Српске Селимир Радуловић, директор Института историјских наука Универзитета у Источном Сарајеву проф.др. Драга Мастиловић и директор Архива Српске православне цркве др Радован Пилиповић. Модератор панела био је доц. др Никола Бањац.

Заштита и очување културног наслеђа и идентитета српског народа један је од најважнијих задатака свих нас, како на овим просторима тако и на свим подручјима где живе Срби. Разговорима о овој теми су веома важни како би се дошло до предлога за даље деловање за заштиту и очување српског културног наслеђа и идентитета. Једно је сигурно да ће се наставити са оваквим окупљањима са циљем саборовања и обједињавања нашег народа.

У уводном делу панела представљена је књига “Култура Срба у Сарајеву 1468-1941“, која је добар пример заштите културног наслеђа, али и допринос култури сећања. Ово је трећи наставак у издавачкој делатности Државног архива Србије, који је до сада издао овакве капиталне књиге. Зборник је представио директор Института за савремену историју Србије др Миле Бјелајац:

Овај зборник радова настао је у сарадњи две институције Државног архива Србије и Архива Босне и Херцеговине из Сарајева. Помоћ је пружило Министарство културе Републике Србије, Администартивни центар Владе Републике Српске у Источном Сарајеву и многе архивске и библиотечке установе. Поред факсимила изузетно важних докумената, који сведоче о српском постојању на простору данашње Босне и Херцеговине, књига је илустрована другим документарним материјалима. Укупно је објављено 35 радова, од 22 аутора, подељених по темама: Историја, Вера и уметност, Институције и друштво, Породица и појединци, Периодика и рукописи. У овом зборнику обновљена су и допуњена знања која потврђују који народ је насељавао простор и околину где ће се касније развити сама варош и град Сарајево у османском периоду. Зборник садржи записе о томе ког порекла је била властела о којој сведоче надгробне плоче и споменици и која је дала последњи отпор османском напредовању. Ту су и први турски пописи домова и становништва, у варошици и околини из 1448, као и сви пресеци стања и статистика почетком 19. века пре и после аутроуграске окупације. Поменимо само да је у време када је први попис радила Аустроугарска од 1.158.400 становника било скоро 43% српске православне вере, муслимана 38%, а католика 18%. Сарајево тог времена имало је 48.903 становника са муслиманском већином 69%, док су у околним селима Срби били већински. Међутим, 30 година касније ствари су се измениле. На то је утицало исељавање муслимана и прилив католичког стновништва учинио је да је уз пад од 1% код Срба, муслимански удео је пао на 35%, док се повећао број католика. Околина је и даље већински српска. Говори се о промени структуре стновништва у Босни и Херцеговини изазваној ратовима. Поред наведених тема, у Зборнику ће читалац начинити подсетник како се ширио ислам међу Србе, како се чувала вековима једина православна богомоља у Сарајеву, како су се Срби као фактор посредника трговаца између Европе и Балкана развијали као трговачка класа и јачали положај Срба и српског Сарајева. Како Срби из дијаспоре донирају, помажу и утичу на развој својих земљака. Борба против утапања у бошњачку нацију, омладински и ђачки покрети, културне институције Срба и борба за њихово очување под репресијом, Сарајево између два светска рата, седиште сарајевске области, центар школства, културе и индустрије са остацима прошлости. Овај зборник сведочи о о томе од колике је важности у прошлости била српска дијаспора и појаве српске самосталне државе у суседству као важног ослонца што је и данас. Зборник сведочи и о важности Српске православне цркве за опстанак српског народа, али и његовој упорности и жилавости у борби за права и опстанак једног народа, истакао је др Бјелајац.

Поред наведеног, др Бјелајац је нагласио важност овог подухвата и подсећање на избрисану прошлост у неким ситуацијама, што није важно само за српски народ на географским просторима који је настањивао, већ је од значаја и за наше време управо због свеопштих атака не само на слику прошлости кроз политички мотивисане ревизије већ атака на сам идентитет и самосвест српског народа:

Ово историјско време стављамо испред дилеме да ли ће се друштво кретати у правцу саможивих и транснационалних појединца којима ће се лако манипулисати или ће кроз јачање заједничког националног идентитета бити подигнут степен солидарности око неколико најважнијих ствари за једно друштво и његов опстанак, као што је разумевање улоге националне државе и суверености у томе. Такође, кључно је и разумевање улоге и очувања традиционалних институција у српском друштву на које се стално атакује. Видели смо да у периоду од 80 година може доћи до радикалне трансформације некадашњег националног и верског идентитета у неки нови геополитички поредак. Није онда тешко замислити колико је воље и снаге било потребно да се тај идентитет одржи вековима и да у одређеним историјским околностима достигне свој зенит. Управо о тој муци одржања идентитета у најтежим условима и највећим обимом сведочи ова књига која је пред нама, истакао је др Бјелајац.

У наставку панела, министар културе Републике Србије Никола Селаковић сматра да је национална култура нешто што даје дугорочне ефекте и да је потребно да имамо одређене стратешке приротете и смернице. У култури то би могла да буде национална стартегија развоја културе, у тој националној стратегији морамо да имамо озбиљно дефинисана и уређена начела српске културе. Да ми знамо да је српска култура словенска, да знамо да је српска култура светосавска, да је то нешто што се не доводи у питање, да је то једно од највиших вредности, да је наша култура херојска и слободарска. Да се кроз та начела афирмишу вредности, да је она традиционална, а у исто време и модерна. Да се афирмишу вредности на којима наша култура почива. Неке ствари покушавамо да мењамо што није једноставно, истакао је Селаковић.

Министар културе Никола Селаковић нагласио је да не сме да се доводи у питање да ли је Ћирилица наше матично писмо или не:

Не смемо да сумњамо у то да писмо које нас је описменило као народ, да писмо на којем једам готово миленијум писмени људи из нашег рода се изражавају, остављају за собом писане трагове, да је она наше матично писмо. Ми смо себе довели у стање да морамо да се боримо за равноправност и преживљавање Ћирилице. Да се боримо за писмо, које је наша директна спона са десетинама и стотинама генерација наших предака, обележје наше културе, упориште нашег националног идентитета. И зато јесмо и ушли у борбу за равноправну употребу ћириличног писма што ћемо наставити, изјавио је Селаковић.

Селаковић је нагласио да је, када је реч о афирмацији нашег културног наслеђа и онога што смо учинили, важна и финансијска база. Као држава успели смо претходних десетак година да се економски и финансијски опоравимо, да поставимо многе добре резуталте у различитим пољима. Али, према мишењу Селаковића, тај економски и друштвени опоравак мора да буде праћен нечим што је нови културни образац Србије и српског народа јер ће се у супротном сви велики домети и достигнућа у инфраструктури и привреди истопити.

О улози Српске академије науке и уметности говорио је академик Светислав Божић и нагласио да мора да се врати ствар у корице одговорности, даровитости и светосавског принципа и да свим јаким виртуалностима вратимо поверење у њихов исконски дар:

-Уколико нисмо литургијски и јеванђелски обележени то ће личити као да кречимо кућу на којој нема крова. И најбољи мајстори и највећи сликари уколико њихово дело није покривено тону у заборав. Србија мора да се врати јеванђелском принципу, мора да се врати духовној одговорности, јер тек онда све друге интевенције које буду у култури, уметности и духовности добијаће свој смисао. Уколико то не учинимо сви, неће бити довољно да се спасемо. Ћирилица свакако као симбол је веома важна, али је веома битно да они који се боре за Ћирилицу у видљивом смислу изнутра функционишу исто тако. Уколико то не буде покривено унутрашњим бићем и квалитетом, спољашњи сигнали биће слаба утеха, истакао је Божић.

Професор др Дарко Танасковић, као човек који се на међународном плану успешно бавио заштитом наше културе и идентитета сматра да је Србији потребна стратегија у култури. Међутим, стратегија неће бити довољна али је предуслов да се сви напши напори усмере ка једном циљу:

За једну нацију најделотворнија идеологија је демографија, а најделотворнија политика је култура. То се потврдило кроз историју. Оно што се сматра политиком је често гола борба за моћ, утицај и контролу која ни једној нацији није трајно обезбедила величину у историји. Ако се сетимо кинеске нације, да она нема такво утемељење у својој култури да и она подједнако жива, Кинези не би могли овладати најмодернијим технологијама. Дакле демографија и култура су нешто о чему се почело организовано стајати, истакао је Танасковић.

Професор др Дарко Танасковић је истакао и то да је Свети Сава морални и духовни образац, али и образац практичног деловања у једном одређеном времену. Најмање се истиче да је то образац због којег ми Срби треба да будемо срећни да га имамо.

Председник Матице српске проф. др. Драган Станић се осврнуо на значај историје у нашем стваралаштву:

Од историјске књижевности до усмене књижевности и до средњевеквне књижевности, свест о историјском тренутку чак и у жанровима као што су житије су толике да ми имамо имамо један специфични феномен који не налазимо у другим културама. Да у житијима осим тог самог живота светитеља имамо много елемената световог и политичког живота, тако да ми знамо шта је Свети Сава чинио и на пољу дипломатије. То је дипломатија која је апсолутно савремена. Онај ко би следио тај светосавски пут био би врло успешан дипломата кад би га следио на такав начин, са вером у Бога и ићи према ономе кога мораш да молиш. Ништа ти није тешко да молиш за свој народ. Али то се може ако је једино ако је човек прави хришћанин, ако човек зна да је то молба да судбина народа буде што ближа Богу, поручио је Станић.

Професор др Станић нагласио је да је Матица српска настала на просветитељским темељима и на доситојевској традицији. И она је веровала да управо таквим системским радом у области знања, подизањем нивоа свести свих нас, уз присуство духовног обрасца Српске православне цркве.

Матица српска се организовала по научним одељенима што значи да је основни темељ који верификује она знања и дели на справна и неисправна је наука:

На темељу науке ми градимо нашу визију националног пута, на којем треба да се гради сваки озиљни национализам у политичком смислу, онај који неће неговати лажне представе о реалности, него онај који има потпуну поуздану реалност. У међународним дијалозима треба да се држимо те димензије јер кад год смо то чинили у вези са наступом на ширем простору то је давало свој ефекат, истакао је Станић.

Директор Државног архива др Мирослав Перишић нагласио је да постоје питања на које одговори треба да се дају на нивоу одређених институција, ширих заједница, градова, општина и врха државе. Важна питања су каква нам је историја и географија, друго питање је шта смо наследили и треће питање шта је све оно вредно по чему бисмо као држава, народ и култура могли бити препознати у свету, односно шта је то што нас у култури, просвети, уметности, писаној речи одређује у светској историји.

У историји и у садашњсти довољно је доказа да је српски културни простор шири од географског простора државе, истакао је Перишић.

Новинарка Српског кола

Драгана Шиповац