Ратни хирург који је спасао стотине живота на Банији оболио од корона вируса
Отац ургентне медицине чувени српски хирург, лекар нишког Клиничког центра, који је спасио небројано много живота током ратних деведесетих година прошлог века др Миодраг Лазић оболео је од корона вируса. Према сазнањима „Вечерњих Новости“, он је два дана на кисеонику.
Описујући своју борбу за пацијенте недавно је за тај лист рекао „не излази се из сале све док срце ради, јер се чуда дешавају“. Хероју у белом сада поруке подршке путем друштвених мрежа редовно упућују многобројни грађани, бивши пацијенти, колеге, пријатељи, али и чланови Удружења ВИИИ одреда – Илиџа Специјалне бригаде полиције Републике Српске, људи који су стварали и бранили Српску, људи којима др Лазић спасавао животе, поручују да су уверени да ће др Лазић и овај пут победити.
– Наш доктор Миодраг Лазић је, остварујући своју племениту и хуману мисију, оболео и налази се у тешком здравственом стању. Држи се пријатељу, уверени смо да ће снага твога духа и челичне воље успети да победи у овој борби, као што је и у свим предходним које је живот бацио пред тебе. Доктор херој за кога се причало да својим рукама мртве може да оживи, а ми смо једноставно знали ако доспемо у твоје руке да смо сигурно победили. Молимо се за тебе и за твој брзи и потпуни опоравак – поручили су из Удружења.
Др Миодраг Лазић рођен је у Земуну 31.5.1955. године, где је и завршио основну школу. Отац, официр, бива премештен у Ниш. У том граду Лазић завршава гимназију, а затим и студије медицине. Као студент, активно се бави спортом, одбојком и фудбалом. Специјализацију из хирургије завршава на ВМА у Београду, у својој тридесетој години, и постаје један од најмлађих хирурга. Потом, годину дана ради у Војној болници у Нишу, а онда прелази на Хируршку клинику Клиничког центра, где и данас ради.
Почетком распада Југославије 4. јуна 1991. одлази у Републику Српску Крајину гдје је провео 13 мјесеци. Као хирург добровољац је годину дана радио у ратним болницама у Двору на Уни, Глини и Костајници (Банија). У глинској болници која је покривала 200.000 становника је био једини хирург. Болница се налазина на линији фронта и стално је бомбардована од стране хрватских снага. Операције је осим у болницама вршио и на самим линијама фонта, под шаторима, по зградама школа и другим објектима. Носио је маскирну униформу Српске војске Крајине и учествовао у пробоју Коридора живота до 10. јула када се враћа у Ниш.Свој боравак на Банији јуна 1992. описује овако:
„Сећам се младе жене, мајке петогодишњег дечака. Звала се Радојка Булат-Сврзикапа, двадесет пет година, песникиња и борац. Никад се није раздвајала од свеске са песмама, а у десној руци руски добошар. На бранику Српства, на Купи, негде између Глине и Петриње. Пала је као борац, пресечена усташким рафалом преко груди. Био сам на сахрани, негде високо на врху Кордунашке планине, под небом. Нас неколико – отац јој, мајка и син, дечачић ћутљив и озбиљан. Киша је лила као да Бог плаче за душом. Плакали смо сви, изузев сина. Можда је и он. Не знам зашто мислим да није, јер киша је лила низ дечје образе. Небо је плакало и за нас. Сахрана српских бораца погинулих изнад Двора на Сувој међи. Гроб, опет, неприступачан, на врху планине. Више људи, и опет силна киша и грмљавина.“
