Репортажа из Биовичиног села: „Треба нам оптимизма“
Посетили смо Биовичино село у близини Кистања где смо са локалним људима разговарали о животу у овом месту које је од некадашњих 1.200 пало на мање од две стотине становника.
Осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века у Биовичином селу било је више ђака него што их данас има у читавој книнској општини. Људи су одлазили за школом и послом, али се увек враћали свом крају. Био је то крај познат по домаћој радиности, торбама и ћилимима. Историјска превирања оставила су значајне трагове још из доба Римљана, а код храма Св. апостола Петра и Павла, који ће ускоро обележити 500 година постојања, започела је 1704. године чувена Куриџина буна.
Све су то разлози због којих смо се упутили у Биовичино село смештено 12 километара северно од Кистања, чијој општини административно и припада.
Испред локалне кафане у центру села допиру и први гласови. Са шесторицом уживалаца јутарње ћакуле, како би се то народски за разговор овде рекло, чији дан по навици почиње најчешће на том месту, тек онако необавезно прозборисмо коју.
– Грануло сунце па су људи углавном кренули са послом, ретко ко сада седи у кући. Требали сте доћи празником, тада нас је више овде, бацимо на карте или балоте – каже нам један од њих.
Неколико метара од кафане налази се импозантан објекат за једну сеоску школу. Девастиран, необновљен, али још увек верни сведок некадашњег времена. Ту су и зграда некадашњег Дома културе, сеоске трговине, обе делимично срушене, и табла на којој је остао део натписа : „У братској огради формирана је 28. ВИ 1944. далматинска ударна бригада“, са народом села у потпису исте. Спортско двориште као и пијачни банкови нису учестало у примарној функцији, а огласна табла препуна је излепљених смртовница.
– Помрло је доста народа у последњих годину или две дана, и то не само они старији. Све нас је мање. Чим се деца не чују кроз село, нема ту живота. Шта да се ради, тако нас запало – сам констатује наш други кафански саговорник.
Ћукови: „Кукњава и пренемагање ничему не воде“
У потрази за мало садржајнијом, опширнијом причом настављамо ка једном од заселака. Иза табле Ћукови слике живота сасвим су другачије. Ћук није само птица из породице сова честа у овим крајевима Далмације, већ једно од препознатљивијих презимена у Биовчином селу. Да се ради о вредним и посвећеним људима, оданим свом крају, није тешко закључити, али оно што их додатно краси јесте и оптимизам који на почетку истичу.
– Немојте само неке негативне и тешке теме, доста је тога. Ко хоће, тај у свему може видети нешто добро и оптимистично, тога се држати и тиме водити, а кукњава и пренемагање ничему не воде – са осмехом каже Радомир Ћук који нас домаћински дочекује у свом уређеном дворишту.
– Када бих вам причао како је у овом селу било некада, у време мог детињства, онда не могу да не кажем како је било јако тешко и како се живело врло сиромашно. Ипак и у таквим условима домаћинства су била многобројна и рађало се много деце. Моји родитељи су изродили нас десеторо у најоскуднијим условима. Тек седамдесетих година кренуо је напредак, нестало је беде, нико више није био гладан ни бос, а моја генерација је одлазила на школовање по градовима, другим државама. Осамдесетих година почеле су се отварати творнице у окружењу. У Кистањама је отворен погон творнице вијака, из Книна, и тада је у Кистањама било око 400-500 радника. Сви ми који смо се школовали негде даље почели смо се враћати, ту проналазили посао, женило се, удавало и стварали смо породице. Живот у селима је бујао и читав крај је имао перспективу. У нашој сеоској школи, тада, било је ђака више него у читавој книнској општини данас, сваки разред по два одељења. Зидали смо куће, обрађивали имања, а становника је у то време било негде око хиљаду и две стотине – присећа се Радомир.
Након бурних година овде пронашли свој мир
Када је и због чега живот и овде стао, сувишно је спомињати. Радомира, његову породицу, баш као и остале Биовчане пут је одвео на све стране.
– Први пут сам из села отишао након Основне школе како би у Београду, у Земуну, завршио Техничку школу. По завршетку исте сам се вратио, запослио, оженио, створио породицу и свој живот нисам могао замислити ни на једном другом месту. Ратна дешавања нису нам дозволила да сами одређујемо где ћемо и шта ћемо, већ су нас одвела у потрагу за собом и неким другим животом. Мене је пут одвео у Холандију, али није било ноћи у којој нисам сањао бар делић свега овога. Мојој генерацији, где год да су отишли, било је јако тешко. Имали су обавезу збринути и прехранити породице, школовати децу, и није било ни времена ни новца да се посветимо овоме што смо морали оставити. Време, године, болести и проблеми учинили су своје, и многи више нису имали ни снаге ни могућности да се врате, иако мислим да нема онога коме се та жеља за повратком икада угасила. Код мене су се околности поклопиле, ћерке су стасале и имају своје животе, а супруга и ја смо свој мир и испуњење пронашли овде. Имао сам и срећу што је супруга делила моје ставове, да је њу све ово вукло као и мене, и што исту енергију делимо да оживимо ово што је наше – прича нам шездесетогодишњи Радомир, не скривајући сузу и уздах када се покрене тема повратка, носталгије, повезаности за родну груду.
Темпераментан, активан, пун животне енергије и заноса на којима би му много млађе генерације могле позавидети, још у Холандији је, каже, размишљао чиме би се у Биовичином селу могао бавити. Спојио је хоби и љубав, потковао се, додаје, теоретским знањем о пчеларству, а по повратку нашао људе сличних занимања који су га упутили и помогли му.
Данас, уз своје ловачке псе и дане које проводи у лову и дружењу, највећу пажњу посвећује својим пчелама, врту, кући и окућници и то сматра својим рајем у којем живи последњих осам година. Непосредно пре нашег доласка завршио је посао око топљења восака, обишао кошнице и уверио се како су његове љубимице поднеле зиму на измаку. Ни данас, баш као ни раније, не оставља много простора празном ходу. Када је време ружно, у радионици склапа кошнице, док лепши дани служе за уређење воћњака, баште, чишћење ливада и зидање сухозида, а то је уједно рецепт за здравији и испуњенији живот.
Благодати природе и родног краја једнако користи и супруга Нада, па полице подрума обилују не само медом већ и џемом од смокава, шљива, соком од дрењина, и ликерима готово од свега онога што се у природи да убрати. За њих је, кажу обоје, живот овде нешто што нема цену и што се ни са чим не може поредити, а да би могло боље – могло би, само да је више воље и код оних који одлучују.
– Живот у оваквим условима, генерално, овде је опет тежак и заиста треба бити оптимиста да видиш, пронађеш сам ону лепшу страну. Старосна доб нам не иде у прилог, деце је толико да их можеш набројати на прсте једне руке. Не желим да се уплићем у политику, нити ме то занима, али ми је жао што Хрватска држава ово не гледа као своју територију, као своје село, јер онда не би било у рушевинама већ би се у њега улагало као и у нека друга места. Не требају ми обнављати кућу, али нека уложе у инфраструктуру, обнове оне објекте у центру села да не изгледају као ругло, да се баш не види толика разлика између села у којем живе Срби и оног у којем живе Хрвати. То је оно што човек не може урадити сам, јер то није приватна имовина, не можеш решити папире без институција, а када ти дођу странци у обилазак осећаш неку личну срамоту због таквог односа – искрено ће Радомир о стварима које га ипак тиште.
Живота може бити ако људи имају воље и храбрости
Биовичино село се од осталих издвајало и по домаћој радиности, стварима од плетеног сукна, торбама и ћилимима које су овдашњи мештани сами израђивали и продавали широм јадранске обале. Они који више нису били способни за државне послове у фирмама, обрађивали су земљу, бавили се виноградарством и сточарстом и мало ко је био, народски речено, докон или беспослен.
Да странци чешће препознају предности и лепоту ових крајева, сведочи нам пример и једног Холанђанина, зета Радомира Ћука који је своју супругу запросио управо на месту где су се њени преци рађали пре више од два века. Лепота је, што кажу, у оку посматрача, па је његово око видело лепоту онога што ни у Холандији није.
– Читава варош се те летње вечери окупила у овој малој авлији. Наш зет Јуријан је своју Јелену запросио управо овде, испред ове камене јаре, настамбе, старе преко две стотине година. Сухозид украшен свећама, њихове фотографије на жици између бадема и мурви, шарени лампиони по поплочаној авлији у којој овце ладују, и ткани ћилим на улазу у ову кућицу, за њега су били део аутентичности, несвакидашњи пример изворности и лепоте, а ми смо имали прилику уживати у најромантичнијем тренутку који се догодио на овако старом месту. То је само један од примера како сви различито перципирамо исте ствари – описује нам Мира Ћук, једна од малобројних која се, стицајем животних околности, определила на живот у селу.
Мира је учитељица по струци. Након рата живела је у Београду, са мноштвом потенцијала и талената, израженом амбицијом да се бави струком или неком другом врстом интелектуалног рада. Но, живот је за њу имао другачије планове. Пре десет година дошла је у село са једним кофером и намером да једно одређено време посвети мајци, не размишљајући да ће тај боравак постати трајан.
– Моја мајка је тада већ била у зрелим годинама. Остала је удовица, вратила се у село и преузела на себе огромно бреме посла и обавеза. Радила је виноград, башту, купила краве, касније и овце, а све са намером да помогне нама, мом брату и сестри који су у Србији још увек били несређени. Из потребе да њој помогнем, одустала сам од својих амбиција, ухватила се у коштац са животом и учила радити ствари које раније нисам морала, везано за сточарство и пољопривреду. Увек кажем да, од тог момента, ни једног тренутка нисам била финансијски угрожена иако сам више имала статус незапослене него запослене особе. Да је мој отац жив ја вероватно не бих била овде, али ипак могу рећи да сам ту пронашла свој унутрашњи мир, уживам у малим стварима и никада овдашњи живот нисам гледала као сумрак. Ако гледамо мало објективније, просперитет села и положај српске заједнице нису на завидном нивоу. Становништво је махом старије животне доби, млади људи се најлакше предају безнађу, многи од њих очекују да се институције брину о њиховим родитељима уместо да сами направе неки корак – износи нам Мира свој пример.
Као неко ко је активан у оквирима своје заједнице, Мира истиче да није све тако црно као што многи представљају, а све је ствар приоритета које себи наметнемо. Изоловане средине су последњих година више на цени, а извор сигурних прихода може бити добро посложено привредно господарство уз потицајна средстава која се кроз исто могу остварити.
– Туризам је такође нешто што овде има свој потенцијал. За све је потребно пуно воље, рада и улагања, али држава даје добре потицаје за свакога ко је одлучан у намери да нешто направи. Млађим генерацијама је све доступно, лако се могу информисати, едуковати, имају толико могућности да своју креативност и сналажљивост паметно искористе, да њима буде боље. Процес повратка је стао, све се свело на неке спорадичне случајеве, а са сигурношћу знам да многи наши људи и данас, далеко одавде, живе на рубу егзистенције. Овде бар имају своја огњишта, куће, дедовину и имања која тамо можда никада неће стећи. Нама овде фали једино та нека динамика живота, квалитетна комуникација, млађе породице и деца па да заиста могу рећи да је ово за мене центар света – искрено ће Мира.
Три сеоске снајке из три различита града
Колико год да их је мало, Мира нам каже како у селу има и таквих, светлих примера. Поносни су, истиче, што су три сеоске снајке млађе генерације дошле из три различита града а никаквих додирних тачака нису имале са овим крајем.
– Једна је Истријанка, друга Србијанка, трећа Босанка. Њих је љубав довела овде, ту су остале и засновале своје породице, а захваљујући њима и деца су обогатила наше село – упућује нас Мира, још једном потврђујући да је љубав највећи мотив, покретач и снага ка бољитку.
Један од тих примера је и Невенка Опачић. Рођена у близини Санског Моста, избегла у Нови Сад, а због супруга Зорана, пре пет година, дошла живети у Биовичино село. Једино што је о овом крају тада знала било је оно што јој је Зоран искрено рекао, „да је вук у селу домаћа животиња, а лисица пошту носи“. У међувремену родила је девојчицу Јелену, најмлађе дете које данас живи у селу.
– Све зависи шта су чији приоритети и шта очекујете од живота. Ја сам одувек више волела село него град, а породица ми је била важнија од других ствари. Доласком овде сам добила све то, имам своје дете, супруга, дом, имање, нађемо увек времена за дружење и то је све оно што ми од живота треба – задовољно и поносно прича Невенка.
И све су ово људи који својим примером сведоче оно о чему говоре, да је живот увек и свуда могућ када је срце пуно. У Биовичином селу још је много простора за такве, јер празни домови и пусте улице на њих чекају. Јер, како наши саговорници кажу, љубав према родном крају, неком другачијем начину живота од оног урбаног и ужурбаног, не показује се носталгијом, празним причама на градским улицама, већ чврстом вољом и одлуком да се са животом храбро ухвати у коштац.
Извор: срби.HR
