Рођендан најмлађег београдског насеља – 28 ГОДИНА БУСИЈА

Бусије су међу ријетким београдским насељима које зна тачан датум свога настанка – 23. јануар 1997. године. Тога датума је Извршни одбор Градске општине Земун у Земунским новинама објавио конкурс за додјелу плацева избјеглицама за индивидуалну стамбену изградњу. Око 115 хектара у катастарској општини Угриновци је распарцелисано у 1.300 плацева. Прве пријаве за куповину плацева на шалтер Општине Земун предате су на празник Светог Саве 27. јануара 1997. године. За многе ово ће бити и више него симболичан дан.

Тако је на голој ледини, на шкртој сремској земљи, данас настало једно од најлепших београдских насеља и највеће крајишко насеље у Србији. А почело се пре 28 година у неимаштини, са пуно тешкоћа, изазова и препрека.

Градили „голим рукама“
– Добро се сјећамо почетка у Бусијама. У општони смо поднели захтјев и неколико мјесеци живели у неизвјесности чекајући да ли смо добили плац, јер заинтересираних је било јако пуно. Некако истовремено добијамо решење из општине и усељеничку визу за Канаду. Плац који смо „добили“, величине шест ари, морали смо да платимо девет хиљада динара, што је тада износило око 2.5 хиљаде њемачих марака. Времена нисмо имали јер нас је чекало још једно преселење, а морали смо да почнемо са градњом јер је у решењу пислао да се у року од три године мора направити кућа. На Бусије смо у прољеће 1997. године дошли међу првима, још су геометр и размјеравали и укопавали међаше, прошао је и гредељ који је трасирао „улице“, присећају се Милка и Бранко Манојловић који већ две деценије живе на релацији Канада- Бусије. Наш први објекат био је стол – ударили смо четири колчића и од дасака направили плочу – имали смо гдје да седнемо и ручамо, затим смо ископали бунар и ставили ручну пумпу за воду. Градња је могла да почне. Бога’ми тешко. Малтер и бетон смо мјешали ручно у повећем дрвеном кориту са лопатом и мотиком. Када је требало довести материјал, падне киша, камион се заглави и истовари блокове гдје се затекне, није нам преостало него да их возимо у тачкама или носимо даске на ремену до градилишта. За пијесак нас је и послужило вријеме. Како је расла кућа тако трава, сунцокрет и друго раслиње. Када бисмо долазили до „своје“ куће знали смо залутати јер се није видјела од високе траве. Често смо ауто чупали из блата и кући долазили прљави дословно „од главе до пете“. Али тада је некако било елана, комшије из „старог краја“ долазили су из избјеглиштва из свих крајева Србије да нам пмогну. И непозвани. Тога љета кућу смо ставили под прву плочу и отпутовали за Канаду. Таква нас је чекала скоро 10 година док смо мало сакупили новаца да је довршимо и уредимо. Сваке године сада долазимо, наша породица, родбина и пријатељи из Канаде и Хрватке. Ту смо унуки одржали и свадбу. У Бусијема се осећамо „међу својима“, истичу Манојловићи поријеклом из Сјеничака са Кордуна.

Њихов сусељанин Марко Царевић са породицом у Бусије је дошао негде у исто време – међу првима. Био је у великој предности јер је довезао камп- кућицу у којој је становао док се градило. Са Кордуна је у избјегличкој колони успио да довезе камион који је тада, у тим почетцима настанка насеља, био од драгоцене помоћи јер је многима довозио пјесак и други грађевински материјал.
Већина наших саговорника истичу да почеци у Бусијама нису били лаки, али још теже је било становати у избјегличкиом центрима или у неусловним подстанарским објектима у којима је кирија расла, а новца све мање. Тешко је било намакнути и 2,5 хиљаде њемачких марака за плац. Ипак да би се „дочепали свог комада земље“, посегли су за задњим динаром којег су донијлели са собом или зарадили копајући по војвођанским пољима и радећи на грађевини. Некима је помогла и родбина из иностранства. У општини су тада обећавали да ће средства од „накнаде“ за плац, а радило се о више од три милиона марака колико је тада општина само од Бусија инкасирала у своју касу, бити утрошена у урбанистичке планове и градњу инфраструктуре. Тада је асвалтиран улаз у насеље са пута Батајница – Угриновци и доведена пијаћа вода до „центра“. Остала инфраструктура постала је још једна брига становника Бусија у којима су се већ те године први становници досељавали у кућае под једном плочом или „привременим кровом“.

– Када сам у зиму крајем 1998. дошао да обиђем плац затекао сам залеђено језеро по којем су се клизала дјеца. Осим тога, чекало ме још једно изненађење – за водовод и електромрежу ваљало је дати још 500 марака. Градњу сам почео тако што сам издигао темеље куће како би се што више „извукао“ из те воде и блата. Преселили смо под приврмени (коси) кров. Ту су нам рођени Александар, Марија и Милован. Очекивали смо да ће насеље добити школу да нам дјеца не морају путовати у Батајницу. Једино је најмлађи Милован имао “малу матуру” у новој школи овдје у Бусијама, прича нам Петар Вујатовић, пореклом из околице Книна.

Слично нам причају и Јокићи, Петрови комшије из „старог“ и у „новом“ крају. Јокићи су породица са четверо дјеце. Само у њиховој половини Улице Тандрфила Дуке набројали су нам 21 дијете као аргумент неопходности да Бусије поред школе добију и “државни” вртић.

Градило се са пјесмом

окићева комшиница Мира Лончар нас подсећа како је њен син, на прелазу векова, до „угринвачког“ аутобуса, на путу до школе газио по сноповима траве и курурузовине како неби угазио у блато. Напредак се види и по томе што њена унучад сада иду у основну школу која је насељу отворена школске године 2020/21 као истурено одељење Основне школе Бранко Радичевић из Батајнице. Жао јој је што школа не носи назив по српском филологу Сави Мркаљу који је пореклом из Сјеничака, откуда и Лончари. Мира нам прича како је тачкама ишла по пијаћу воду на чесму у „центру“. А струја?

– У почетку нам је светила петролејка и свијеће. До цетра су људи успјели да доведу струју плаћајући за прикључак и по некилико хиљада марака. Ми смо кабловима од њихових кућа, скоро километар, довели струју за две сијлице и фрижидер. Било је интересантно видјети како преко кућа и штапова висе каблови као паукова мрежа. Тада смо све то са лакоћом подносили, сваки дан је оживљавало неко ново градилиште, „ницале“ су куће, људи досељавали, насеље се шририло. Градило се и пјевало, присећа се Мира.

Коврлије, поријеклом са „тромеђе“, били су крајем 1998. године први насељенци у 19. улици, која сада носи назив по њиховом земљаку, сликару Живку Стојсављевићу. Градили су дословно циглу по циглу – са стоваришта из Батаијнице па преко поља на рамену знали су донијети и цео прозор.

– Моји родитељи Лазо и Мика и брат Бобо становали су у кући само под плочом, није се имало ни за коси кров. Преко зиме на плафону се хватало иње, а на прољеће друга напаст – вода и блато. Кућа је била у сред језера! До прага смо долазили прескакујући преко цигле и камења. Још нису зацијелиле ратне ране а десило се бомбардовање 1999. године. А овдје нам је први „комшија“ батаијнички аеродром. Ниједна ноћ ни дан нису протекли без бомби. Из ове куће у Бусијама моји родитељи су отишли на посљедњи починак, далеко од родног краја, са сјетом се присјећа Ђуро Коврлија.

Средствима Норвешког савјет за избјеглице изрграђена је електро- мреже. Кроз главну улицу спроведен је далековод, постављене трафо- станице, по споредним улицама разведен ниски напон, чак су постављене и сијалице за јавну расвјету. Али биће потребно још неколико година да би насеље и „засвјетлило“, односно да би се направио и прикључни далековод од Угриноваца који је био „запео“ око решавања имовинских односа за земљиште преко којег је прелазио. Струја је коначно засјала 2004. а већ сљедеће године асвалтиран је први прстен и кренуо градски аутобус 702. Многи су то баш и чекали и преселили се у започете куће тако да се тих година број становника у Бусијама скоро удвостручио. Те године освештани су темељи Храма „Светих Ћирила и Методија“ који је завршен 2006. године када су освештани и темељи за парохијски дом у који је почетком 2009. отворена амбуланта. Црква је била и прва институција у насељу.

Слава насеља окупља избјеглице из цијелог свијета
Како се насеље ширило и повећавао број становника, тако је некако расла потреба за дружењима, да се не заборави стари крај и обичаји, да се нађу некадашње комшије сада расељени по цијелом свијету. У почетку су то била спонтана окупљања, а данас је све више организованих. Најстарија манифестација у Бусијама је храмовна слава Св. Ћирило и Методије 24. маја, у почетку у главној улици, а од 2004, када је одпочета градња цркве и парохијског дома, у порти храма и околним улицама. За храмовну славу, поготово када празник дође у време дана викенда, знало се у Бусијама окупити и до 10 хиљада људи. Данас је то сигирно највећи скуп Крајишника. Долазе гости из цијеле Србије и региона, али и из Западне Европе, па чак и „преко океана“ из Америке, Канаде и Аустралије.

Већ неколико година за Бусијску славу из Чикага долазе Анка и Перо Влајнић. Они су две деценије становници овиг америчког граде, али од прије једне деценију и Бусија. У овом насељу купили су и уредили кућу, а у Србију најрађе долазе баш у мају јер тих дана могу да сусретну пријатеље и комшије које нису видјели годинама. Влајнићи иначе нису заборавили и родно село Сјеничак крај Карловца, па су са синовима Душаном и Жељком организовали неколико успјешних акција у Америци и сакупили донације за онбову храма Свете Петке у томе мјесту на Кордуну, а на њихов предлог урпаво је Света Петка и Слава Кродунаша у овоме „најсрпскијем“ граду у Америци. Обичаје старог краја желе да пренесу и на унучад Луку, Жаклину и Милана који су се укључили у фолкорне секције које дјелују при српским храмовима у Чикагу.

Главно мјесто „избјегличких“ манифестација
За случај да се баш годишњи одмори не успије ускладити са Бусијском славом, Бусије обилују и другим бројним маниифестацијама, па је насеље постало и централно мјесто дешавања везаних за избјеглице и њихове обичаје. Крајм маја сваке године у организацији КУДа „Ћирило и Методије“ у порти истоименог храма одржава се смотра фоклора „Стазама наших предака“ на којем се зна окупити и до десетак КУДова из цијелог региона. Сви они приказују део помало већ заборављених обичаја, игре, пјесме и традиције из српских крајева бивше Југославије који су данас скоро поптуно опустјели.

Свјетски дан избјеглица у Србији се обиљежава до пре неколико година централном манифестацијом „Крајишки откос“ који се такође одржавао у Бусијама. Окосница ове спортско- кутлурна- забавна манифестација је такмичење у кошњи на традиционални начин, такмичење у пастирским и другим вјештинама, наступ пјевачких и фолклорних група, изложбе рукотворина и крајишких сликара као и наступи крајишких пјесника и писаца.

„Завичају у срцу те носим“ назив је манифестације коју у септембру неколико пута организовао „КУД Петрова Гора- Кордун“ на којој се кроз игре, обичаје и изворне пјесме присјетимо заборављених великана са Кордуна Саве Мркаља, Милана Вујаклије и других.

Скоро две деценије у насеељу дјелује и Фудбалски клуб Бусије који се такмичи у градској лиги и који је познат и по свом хуманитарном раду. Организовао је неколико акција за помоћ тешко повређеном саиграчу Ђорђу Нишевићу.

Поред ових у насељу се одржавају бројне промоције, пјесничке вечери, позоришне представе, вечери посвећене знаменитим Крајишницима, годишњице из славне историје, као и завичајна дружења Банијаца, Кордунаша, Дворана, Далматинаца, Славонаца, Сјеничараца и других. Већина ових догађаја дешава се у просторијама мјесног храма, односно у парохијском дому или у његовој порти.

Дан сјећања
У Бисијама је више пута 4. августа одржана државна комеморација Дана сјећања на страдање Срба у Хрватској којој је присутвовао државни врх Србије и Републике Српске. Спомен- чесма код цркве је и мјесто гдје се полажу вјенци за погинуле и страдале у рату у Хрватској чији гробови су још увјек непозанти или им се због сигурности несмије доћи.

Улице по знаменитим Крајишницима
Урбанистички план за Бусије усвојен на нивао Града Београда 2007. године, а следеће године улице добијају називе по занемитим Крајишницима као што су књижевници Станко Кораћ, Мирко Королија, Огњослав Утјешанопвић Острожински, Адам Прибићевић, Богдан Стојсављевић и Станко Опачић, свештеници и хроничари Манојло Грбић, Милан Радека и Никола Беговић, епископи Сава Трлајић и Симеон Злоковић, сликар Живко Стојисављевић, војсковођа Светозар Боројевић и други.

Бусије данас

Територијало Бусије су повезала два београдска насеља Батајницу и Угриновци и дио су Градске општине Земун. Поред хиљаду изграђених кућа на тзв општинским плацевимо још толико кућа је изграђено на „приватним“ плацевима дуж угриновачког пута и у ободним дјеловима насеља. Бусије су повезане асвалтним путем и са сусједном Новом Пазовом. Улице у Бусијама су правилне ширине 16 и 12 метара и све су асвалтиране. Од инфраструктуре ваља напоменути гасовод који чека прикључење на мрежу, телефонска инфраструктура, а у насељу су и два кабловска оператера, у парохијском дому је здравствена станица, а насеље има и пошту, ту је и неколико маркета и специјализованих продавница, као и ресторана и кафића. Активна је и мала привреда као што су аутомеханичарске радионице, столарије, конфекције, пекаре и друге.

 

Највећи свој тренутни проблем Бусије дјели са сличним насељима у Срему – то је канализација. Подземне и оборинске воде и бројне септичке јаме све више задају главобоља у време прољетних и јесењих оборина. Градском линијом 702 насеље је повезано са Батајницом, а пошто је добар дио запослених везан у индустријским зонама у Добановцу, Сурчину и другдје предлажу да се до Бусија продуже линије које саобраћају до Угриноваца – 603 од Ледина или 711 од Новог Београда.

Светозар Данчуо

Преузето са: Банија онлајн

Нема коментара

Напишите коментар