Сахрањен Кордунаш Пане Павловић одликовани пуковник ЈНА и Војске Југославије
Данас је на Бежанијском гробљу сахрањен Пане Павловић (1931), одликовани пуковник ЈНА и Војске Југославије. Преминуо је 14. јануара, баш на рођендан своје покојне супруге Божице.
Родио се на Кордуну у породици од осморо дјеце. Међутим, већ у првој деценији живота спознаје колико живот може бити окрутан.
Од десетеро чланова његове породице, крајем Другог свјетског рата избјегло је усташки нож и преживјело само троје. Из породице његовог стрица са којим су живјели страдало је петоро. Укупно из куће Пане Павловића којег је рат затекао са 10 година од 23 чланa страдало је 13. Ту трагедију коју је доживио носио је у себи цијели живот.
Како свједочи Ђуро Шкаљац предсједник Удружења 8. Кордунашке дивизије, није било дана, да се није подсјећао на трагичне догађаје својих најмилијих.
– Отац Марко је страдао у логору Аушвиц, стриц Миња у Норвешкој, брат Милан као борац Кордуна, брат од стрица Станко страдао је у Јасеновцу, Петар је био борац у Жумберку, а сестра Сека борац на Сутјесци, сестра Марија борац на Неретви. Са њима су се гасиле и будуће породице Павловић „Брдара“.
Поред свега што је доживио Пане је вјеровао у саживот са Хрватима. Када се Други свјетски рат завршио из Брдарских бајти и попаљеног Кордуна је отишао је у Војну академију, завршио је и постао први школовани официр у својој породици.
– Нису му дали да се врати на Кордун, већ га Партија шаље на Косово и Метохију, гдје заснива породицу и гдје му пролази младост све до чина мајора. Тек послије завршене Више војне академије, остаје у Београду на значајним функцијама у ЈНА, закључно са функцијом инспектора у ВЈ – каже Шкаљац.
Није се светио за своја породична страдања, већ је вјеровао да је то била једна трагедија српског народа у усташкој држави и све до 1991. године је вјеровао у заједнички живот.
– Стално је причао да је међу првима погинулима у Другом свјетском рату у борби против усташа код Острожина био брат Милан, да би 50 година послије погинуо и синовац Милан у борби против Туђманових бојовника на Јамничкој Киселици и на крају рата 1995. брат Стево кога су убили хрватски бојовници у близини родне куће. Са Стевом је опустјело кућиште и Павловића „Брдара“.
Два рата са мноштвом трагедија сломиле би и најјаче, међутим за Пану су наставиле да се нижу. Овај Крајишник, Кордунаш, храбро је устајао и своју борбу настављао даље.
– Панин син Горан страдао је са само 23 године. Снаја Божица и син Зоран су му подарили двије унуке Ању и Ољу. Нажалост, када су дјевојчице имале шест година остале су без мајке, Панине снаје. Још једна породична трагедија у кући Павловића. Али ни ту се несрећна судбина није зауставила, већ 2005. на вјечни починак одлази и Панина супруга Божица.
Након бројних трагедија Панин живот се одвијао у малом кругу људи са сјећањима и дружењима са преживјелим борцима Осме дивизије, борцима Шесте Личке, Седме Банијске, борцима НОРА у Београду и касније борцима ратова од 1991. до 1999.
Посљедњих неколико година живота, дане су му уљепшавали и праунуци.
– Сигурно онај ко о нама одлучује је знао зашто је Пане посљедњи. Због тога што је неко тај живот морао испричати унукама, зато што је то требало и записати, па су Петар Тркуља и Пане написали монографију „Приче из породичних албума Жутића и Павловића – БРДАРА из села Кирин“, али су још остали рукописи, писани руком у његовој соби, које ће његове унуке пронаћи .
Ђуро Шкаљац нам је рекао да је Павловић имао једну неостварену жељу да окупи потомке шире породице Павловић. Нажалост, та му се жеља није остварила.
– Вријеме, ратови, раздвојеност и немар су учинили своје. Можда ће неко од његових потомака то и учинити. За све што је учинио за своју породицу, Брдаре, Кирињане, Вргинмошћане, Кордунаше и Осму кордунашку дивизију, борце ратова 1991–1999. године, СУБНОР града Београда бићемо му захвални и што нас је сачувао од заборава.
Новинар српског кола
Драгана Бокун
ФОТО: Миле Новаковић
