Сећање на крике и јауке Јадовна

Култура сећања је поље које се постепено осваја о чему најбоље сведочи то што је Србија дочекала да има филм о Јасеновцу, а нема сумње да, ако се одржи континуитет снажења државе и њене суверености дочекаћемо и то да видимо филм о комплексу логора Јадовно и Старом Броду на реци Дрини као стратиштима о којима се у СФРЈ није знало баш ништа. Само они који су у крилу своје породице његовали сећање на своје страдале тамо где се међу четири зида говорило о јамама и камама као што је потписник ових редова чија је мајка као 12 годишња дјевојчица из Љубиња у конвоју камиона потерана у Јадовно, знали су 1991. или 1992. године шта им је чинити. Однос према тим стратиштима у вријеме  НДХ најбоље илуструју речи Савке Дабчевић Кучар која је у вријеме „хрватског прољећа“ када је уместо споменика , „који би могао да иритира јавност“, изграђен Дом културе на мјесту Цркве пресвете Богородице у Глини на крају церемоније отварања рекла: „А сада ђускање“.  Усташка држава како многи сматрају да је (и) данас Хрватска,  а међу њима је најупорнији Ратко Дмитровић, заузима потцењивачки и изругивачки однос  према пре непуних 80 година убијеним Србима. И сами Срби током година изградње социјализма и друштва братства и јединства нису достојно поштовали своје жртве. Удружење „Јадовно 1941“које води потомак жртава које су убијене у овом комплексу логора Душан Басташић организовало је 22. августа у манастиру Сланци крај Београда парастос Србима страдалим у комплексу логора Јадовно.

 

ЈАДОВНО 41 ЈЕДАНАЕСТ ГОДИНА ОБИЉЕЛЕЖАВА СТРАДАЊЕ СРБА У НДХ

-Ово је једанаеста година заредом како обиљежавамо дан сјећања на Јадовно, 2010. године смо покојног Ђуру Затезала питали који би то био најподеснији датум, а он рече, дан када је логор на Јадовну достигао своје коначне границе, а логори на острву Пагу у ували Слано и Метајни примали своје прве логораше. Од тада сваке године крајем јуна окупљали смо се код Шаранове јаме , долазили до логора Јадовно, прелазили „плаву гробницу“ подвелебитског канала до острва Паг, трагали за крашким јамама, масовим  гробницама, а  на пронађенима  смо подизали дрвене , часне крстове освештане у неким од храмова у Лици, све са благословом доброг владике горњекарловачког Герасима . Ове године због пандемије нисмо у прилици  да одемо тамо на мјесто геноцида над српским народом , до Јадовна, па смо овде у манастиру Сланци, у манастиру светог архиђакона Стефана затражили и добили благослов  јер смо овдје увијек били добродошли овдје смо примани , овдје смо одржали једну нашу трибину, овдје смо прославии наши прву крсну славу . Добили смо благослов  нажалост сада већ блаженопочившег оца Андреја да освештамо крст свим жртвама покоља и геноцида над нашим народом  од стране Независне државе Хрватске и да, акобогда, једног дана поред  тог дрвеног крста никне један мермерни крст са плочом посвећен свим жртвама и да 20. јуни , а то је датум када су крици на Велебиту и Пагу утихнули, а за оно мало преживјелих отворила се врата јасеновачког пакла – да тај дан прогласимо даном сјећања на жртве покоља и да се сваке године окупљамо управо на овом мјесту. Али, исто тако да сви они из Београда и са овог подручја о оним данима страшног страдања и на Гаравицама (крај Бихаћа), и у Подрињу, у Старом Броду, Ливањском пољу, Дракулићу, Шарговцу, Мотикама (села крај Бањалуке), Шушњару (Сански Мост), Садиловцу (на Кордуну), Глинској цркви –  да о том датуму долазе  овде, прислуже свијеће, и моле се и помињу своје пострадале рођаке и сународнике.

Басташић вјерује да је завјет памћења и незаборава прихваћен и да се поштује и преноси на млади нараштај.

-То је наравоученије за њихову сигурнију сутрашњицу, рекао је Басташић.

 

КОВИЋ: ГЕНОЦИД НАД СРБИМА УГРАДИТИ У НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ

Професор историје на Филолошком факултету  Милош Ковић  је истакао да је задатак за будућност да се освестимо о геноциду над Србима.

-Шт а то значи ? То значи да научимо основне историјске чињенице, а неки не знају ни основне чињенице и умањују број жртава  геноцида у Јасеновцу. То је код Јевреја порицање холокауста. Умањивање броја жртава, то се зове порицање холокауста код  Јевреја.  Шта је наш циљ? Наш циљ је да геноцид у Јасеновцу у НДХ буде уграђен у темеље српског националног индентитета у оно мери и којој су то Свети Сава, Свети Симеон, Свети кнез Лазар. Дакле ко смо ми Срби?  Ми смо народ који је претрпео страшни геноцид, не само у НДХ, него три пута у 20. веку:  У 1. светском рату, не заборавимо да је геноцид почео у Подрињу са обе стране реке Дрине 1914. године, затим у 2. светском рату и у овом нашем времену у тзв. Олуји и у тзв. Блеску . То ће бити наш задатак у будућности. Није циљ да било којем народу наметнемо колективну кривицу . Како жртвеимају своја имена и презимена тако и злочинци имају имена и презимена. Наш задатак није да мрзимо било кога, ни потомке злочинаца. Наш задатак је да спречимо злочинце да  поново ставе своје прљаве руке на нашу децу. То није задатак само наше науке, наше историографије, да би сачували слободу и безбедност наше деце, рекао  је Којић новинарима .

Којић је упозорио да се око броја јасеновачких жртава „играју игре“ и да су у то ушли и неки српски историчари.

-Чак, проусташке идеје се обнављају овде у Београду, упозорава Којић.

Усташе су у комплекс логора Јадовно доводиле Србе из свих делова НДХ: Из Требиња, Вишеграда, Сремске Митровице…

О томе нису знале италијанске власти и цела ствар је откривена када се наводно  један хрватски младић поверио немачком генералу јер је био очајан због судбине своје девојке , Српкиње.

 

ПРЕОСТАЛИХ 300 СРБА СТЕПИНАЦ ПРОСЛЕДИО У ЈАСЕНОВАЦ

Другу верзију о томе како су Немци сазнали за Јадовно испричао нам је Никала Лончина један од потомака жртава Јадовна. Према његовим ријечима, поп Ђујић је обавијестио италијанског  генерала који је одмах сео у авион и затворио логор. Затекао је тамо 300 живих Срба и одвео их Степинцу да их сачува, а Степинац их је само прослиједио у Јасеновац.

-Ја сам Никола Лончина из Босанског данас Новог Града у Републици Српској  и имам у логору Јадовно дједа, мајчиног оца који је тамо страдао Калинић Симе  Петар.  Симо је био учесник Великог рата. Мој дјед је ухваћен за ручком супруга му је Дева била, њих двоје самих. и рекли су му : „Диж се, идеш у Њемачку радити Петре Калинићу“.

У цивилству била су та тројица усташа .

Каже: „Имамо налог . Њемци ратују са Русима па им треба радана снага на имању“. Значи били су припремљени 1941. шта ће радити од нас на тај дан. Извели су га из куће Баба је летила за њима, „куд он, туда ћу и ја“, закључала кућу, али су њу тукли по ногама и остала је на ливади.

„Остани баба , врати се ти. Он ће радити тамо, слати новце, он ће тамо радити, помагати Њемачкој“. Захваљујући дјелу Ђуре Затезала зна се за мог ђеда. Тамо је и име Николе Тесле,  за кога су гестаповци мислили да је научник а он је био стричевић од стварног научника.  Њих двојицу транспортовали су изравно у логор Јадовно и завршили су у Шарновој јами. Логор је био у Госпићу, где је био административни центар свега тога. Има их који су страдали, а да нису ни дошли до губилишта на Велебиту.

Имам у Београду сестру Гину, она је супруга Живадина Јовановића, некадашњег министра, а супруга ми је ратно сироче.  Њој у Хрватској не дају свједочанство да је ратно сироче и зато ћемо тужити Хрватску.

-Највећи јунак је Ђуро Затезало јер на основу његовог дјела „Јадовно“ данас имамо крупне аргументе.

Драган Башовић