Село непослушних солунских ратника

Војвода Степа–Формирање Војводе Степе почело је пре 90 година као део великог процеса колонизације којег је новостворена држава Краљевина СХС водила на свим оним просторима који су за њу били несигурни и у складу са својим државним циљевима, ради промене етничких односа и заштите несигурних и порозних граница. У највећем броју овде су досељени солунски добровољци који су пре тога доживели епопеје авантуристичког исељавања у САД, одакле су се одазвали зову отаџбине, а неки су на херојски фронт стигли из Русије, пошто су се масовно предавали руској војсци.

Насељавање Баната између два велика рата проучава Милан Мицић, и сам потомак солунског добровољца са Баније и  историчар који је на овој теми развио и докторску тезу. Према његовим речима, на тлу Баната формирано је 35 колонија које су пред почетак Другог светског рата бројале око 30.000 становника. Главни колонизациони људски потенцијал нове државе чинили су српски ратни ветерани – добровољци из динарских крајева југословенске државе, за нову државу проверени чином добровољства у Првом светском рату, а потом и српски оптанти из Румуније и Мађарске који су се определили да живе у матичној држави, и колонисти из банатских села, углавном између Великог Бечкерека и Велике Кикинде, захваћени идејом деобе земљишта по примеру бољшевичке револуције у Русији. Земља коју су колонисти добијали била је земља развлашћених велепоседника, али и она која је дотада била општинском власништву.

Највећи велепосед у Банату био је онајАндрије и Александра Чеконића од 35.000 катастарских јутара земљишта. На њему су формирана најбројнија колонистичка села: Војвода Степа, Банатско Карађорђево, Александрово и Војвода Бојовић.

Насеље Војвода Степа настало је на једном од мајура којег су звали Леони. Колонисти су се населили и на суседне мајуре. Село, које је добило име по великом војсковођи, формирали су ратници из свих делова Лике, из Попова поља и Љубиња у Херцеговини, из Босанске Крупе, Кључа и Вишеграда у Босни, из околине Будве и Никшића у Црној Гори, из околине Бенковца и Книна у Далмацији, мањи број породица с Баније и Кордуна, али и Срби из српских села која су остала ван граница новостворене краљевине око Темишвара и из варошице Батања у Поморишјуу Мађарској, па и колонисти беземљаши из Меленаца, Кумана, Драгутинова – банатских села између Великог Бечкерека и Велике Кикинде. Укупно су се доселиле 642 породице, од којих 397 породица добровољаца, из 224 различита насеља. Груписали су се у различитим деловима села, насељавајући се по завичајној основи, јер су само уз међусобну солидарност могли опстати на њима непознатом простору и уз скромну помоћ сиромашне државе. Истражујући прве године насељавања, историчар Мицић је открио да је владало хронично сиромаштво колониста, неприлагођеност простору, честе болести и умирања (добровољачке колоније су називане „колонијама удоваца”). Спор колониста из Војводе Степе и српских староседелаца из Српске Црње око деобе земље довео је 5. октобра 1928. године до демонстрација 200 добровољаца из Војвода Степе у Београду и блокаде Министарства за аграрну реформу, као и разговора делегације добровољаца с председником владе дрАнтоном Корошецом.А начелник среза Јаша Томић 18. новембра 1934. године жалио се управи Дунавске бановине на непослушност становника Војвода Степе: „Питам се докле неће важити закони и наређења старијих за ове људе који су створили државу у држави?Када су овакви према Краљевској банској управи, можете замислити какви су према мени!”

Историчар Мицић истиче да су сами колонисти имали осећање да врше историјску мисију на простору Баната. –У обраћању властима за финансијску помоћ приликом градње јавних зграда у насељу колонисти су истицали: „Наша добровољачка колонија овде на граници наше домовине биће одбрамбена тврђава и стража Југославије” или „колонија Војвода Степа на североисточним међама наше државе окружена је националним мањинама и будни је стражар наше нације и наше нам миле домовине”.

Најважније питање за колонисте била је градња кућа,али је она потрајала дуго, због недостатка финансијских средстава. Тако је један од колониста 1934. године имао кућу без врата и прозора, други „кућу склону паду”,трећем су се „зидови куће због влаге и подводности срушили”.

Упркос завичајној атомизацији колонисти су се окупљали у нову заједницу на темељу истоветних интереса да изграде своја домаћинства на тлу који им је било непознато. У старој велепоседничкој згради почела је 18. новембра 1927. године да ради школа, а први учитељ био је Душан Тодоровић из Чачка.Године 1934. изграђена је, уз финансијску помоћ Владе и Дунавске бановине, најмодернија школска зграда са четири учитељска стана која је коштала више од 500.000 динара.Војвода Степа постаје општина 1935. године, а 1936. је изграђена општинска зграда. Године 1939. у новом насељу изграђени су, поред храма, и соколски и парохијски дом.

Преузето са: politika.rs 
Извор: Ђуро Ђукић