Војвода и Карађорђе усред Бачке
Многа места у Бачкој и данас носе имена српских великана, а населили су их Личани, Херцеговци… Мишићево, Томиславци, Нјегошево – колонистичка села која су дала успешне лекаре и професоре.
Потомци солунских добровољаца са поносом воле да кажу да војвода Живојин Мишић у Србији има своја два села – родно место Струганик подно Равне горе и Мишићево на самом северу Бачке, на путу између Суботице и Сомбора. Ово ће можда зачудити оне који мисле да је север наше земље типична мађарска средина у којој готово да и нема српских знамења.
Двадесетак километара јужније од Мишићева је Карађорђево, не Титово ловиште него можда највеће личко село, из кога су потекли многобројни успешни лекари, адвокати, професори, економисти, један познати бизнисмен, па и бивши министар.
Ту су даље Томиславци, које носе име принца Томислава Карађорђевића, Нјегошево, које чува спомен на песника и владику из династије Петровић, иако у њему нема Црногораца већ углавном Херцеговаца и Личана, Бачко Душаново, које је добило име по највећем, првом српском цару, те Алекса Шантић, недалеко од њега Светозар Милетић, Војвода Зимоњић…
Села су на голој ледини двадесетих година минулог века подигли колонисти из Лике, Херцеговине, Босанске Крајине, мањим делом из јужне Србије, као и Срби из Мађарске и Румуније, а трају и данас и чувају успомену на претке, али и великане по којима носе име.
– На почетку су се сва места звала добровољачке колоније, да би потом на захтев тадашњих срезова морали да добију имена – објашњава историчар Зоран Вељановић. – Оно што је било заједничко свим колонистима били су управо војсковође и државници, који су их са динарског крша и довели у питому равницу, те је у једном тренутку у Војводини било три Мишићева и исто толико Карађорђева. На северу Бачке постојала су и села Генерал Хаджић и Генерал Радивојевић, који су касније преименовани у Нови Жедник и Вишњевац.
Током прве колонизације у Бачку је насељено око 30.000 добровољаца који су од Краљевине Југославије добили по девет јутара земље и на потпуно пустој земљи оформили више од 60 насеља.
– Најпре су дошли само мушкарци, навикли на беспоштедну борбу са природом, заједничким снагама градили једну по једну кућу, а потом доводили и породице. У сваком селу одмах потом су изграђене школе, а у Томиславцима је чак постојала и читаоница, осниване су аграрне заједнице – додаје Вељановић.
За врло кратко време, у периоду између два рата, уман и снажан народ направио је од колонија права насеља, од којих је највеће било Карађорђево са 1.500 становника, а за њим одмах Алекса Шантић и Генерал Хаджић.
Места су равничарска, али само по географској одредници. И данас, после више од девет деценија, по свему осталом горштачка – по изгледу стаситих мештана, сада већ унука и праунука добровољаца, по њиховом карактеру, често и говору.
Нажалост, и ова села деле судбину осталих у нашој земљи – све су старија, а између сваког пописа нестане стотине душа. Колико прилике дозвољавају и данас се чувају обичаји и традиција краја из кога потичу, као и успомена на великане по којима носе име. То се најбоље може видети на прославама сеоских крсних слава, обичају који је постојао од давнина, потом био угашен после Другог светског рата, да би од деведесетих поново оживео.
– Народне обичаје и традицију, писано и усмено знамење наших предака негујемо и чувамо од заборава у Дому културе, где се током целе године одржавају многобројне културне манифестације, а откако се школа вратила у село у активности је укључено доста деце и младих, што нас веома радује – каже Предраг Бобић, председник МЗ Мишићево. – Најживље је ипак за Видовдан, славу села, када се многобројни мештани и званице окупе у центру села, испред бисте војводе Мишића, коју смо добили из Мионице, и где се одржава културно-уметнички програм који нас подсети на све вредности што су нам оставили наши стари, али и опомене да морамо да их очувамо.
Преузето са: novosti.rs
Извор: Ј. Лемајић