СЈЕЋАЊА У СЛИЦИ: Отворена изложба у Кући Ђуре Јакшића
У Кући Ђуре Јакшића, 16. октобра свечано је отворена изложба Сјећања у слици и промовисана књига Када чекања и неизвјесност успоре ритам живота – трећа књига. Они су резултат пројекта „Нови приступ меморијализацији” који реализује Удружење породица несталих и погинулих лица „Суза” у сарадњи са Центром за развој демократског друштва „Еурополис”.
Кућа Ђуре Јакшића била је испуњена тугом и саосјећањем, али и поносом што истрају у борби која траје преко тридесет година. Истрају достојанствено, борећи се да с годинама не ишезне и ово мало наде која им је остала. Наде да ће добити одговоре на своја питања, да ће достојно сахранити своје најближе, прије него и сами напусте овај свијет. Ријетко их се сјетимо и о њима премало говоримо.
Предсједница Удружења Суза Драгана Ђукић навела је да су након ратова деведесетих нестала лица лишена идентитета, воде се као бројеви, као статистика.
– Нема ништа горе за једну породицу од тога да дочека да један или више чланова постану дио те статистике. Сматрамо да је важно да се свакој жртви посвети пажња и пијетет. Радови породица доносе лијепе тренутке који су потиснути дугогодишњим чекањем и неизвјесношћу. Свака је од тих прича посебна, али ипак у једном иста – у жељи да се пронађу њихови нестали и да им напокон упале свијећу која ће обасјати сјећање и пружити наду да живот може да се настави.
Ђукићева је навела да су ове активности започели захваљујући МКЦК, а наставили у сарадњи са Центром за развој демократског друштва „Еурополис” заједно са партнерима, захваљујући регионалном пројекту Подршка ЕУ у изградњи повјерења на Западном Балкану који финансира Европска унија и Програм Уједињених нација за развој. Захвалила се и Црвеном крсту Србије на логистичкој подршци као и Комисији за нестала лица Владе Србије на сарадњи.
Члан пројектног тима Огњен Гогић рекао је да је циљ пројекта да допринесу изградњи нове културе сјећања на ратна страдања која ставља у средиште људске судбине и животе оних који више нису међу нама.
– Желимо да упамтимо ко су те особе биле, шта су вољеле, како су живјеле, шта су значиле својим ближњима и шта је оно по чему би жељеле да буду упамћене. У срцу овог пројекта су чланови породица – они који су смогли снаге да поново прођу кроз болна искуства, да отворе своје ране и подијеле своја сјећања. Желим да им се искрено захвалим на снази и храбрости. Ваша спремност да поново испричате своје приче, да нас подсјетите на оне које сте изгубили, не само да помаже очувању успомена на њих, већ доприноси и изградњи заједничке будућности засноване на разумијевању и поштовању.
Историчар др Милан Гулић рецензент је књиге Када чекања и неизвјесност успоре ритам живота и каже да је рад Удружења Суза вриједан сваког поштовања.
– Ниједан сегмент настанка ове књиге није био лак. Ова књига је покушај да се људима врати достојанство, такође је и вапај да се све оне државе које су настале на простору некадашње Југославије постарају да се сви нестали пронађу, или барем њих што више. Такође, треба да нам покаже какво је зло био рат или ратови који су пратили распад СФРЈ и сигуран сам да је ова књига једно трајно свједочанство о свим тим људима.
Гулић је свима препоручио књигу и поручио да она није велика по обиму, али је велика по значају. И нада се да ће књигу прочитати они што „нешто знају“, и они који мисле да све знају и они који не знају ништа, а требало би нешто и да науче.
«Као мали, као и сва дјеца, волио да се игра, трчи, дружи са нама, волио је да се дружи са свима. Послије школе је највише волио да ради трактором, да оре, коси и ради све друге пољопривредне послове, а радо је и комшијама помагао. Љубав према винограду и узгајању грожђа наслиједио је од нашег оца Стевана.
Наш Милош никад неће бити заборављен док је наше породице, јер је био младић за примјер, син каквог би сваки родитељ пожелио да има, брат, стриц, ујак и драг пријатељ. Иако су се браћа и сестре расули по свијету, наши родитељи, међусобна љубав и туга због нашег брата Милоша, увијек су нас везивале.»
Петар Борјан о брату Милошу Борјану страдалом у августу 1995. године од Книна
Члан Комисије за нестала лица Владе Републике Србије Маја Васовић износи податак да се данас у региону води као нестало око 11.000 лица.
– Рјешавање овог првенствено хуманитарног питања зависи од спремности свих нас да се суочимо са оним што се заиста догодило. Од Комисије за нестала лица ћете увијек имати подршку, разумијевање и све друге врсте помоћи да истина и правда о страдању нашег народа изађу на видјело и да коначно сазнате судбину несталих чланова ваших породица. У тој борби нисмо сами, али у многим нашим напорима за проналаском несталих остајемо без одговора. Зато је важно да не заборавимо оне који су дали животе бранећи свој кућни праг, али и да се као друштво боримо да сјећања не изблиједе и да нам други не пишу историју.
Искористила је прилику да позове породице које до сада нису пријавиле своје нестале да то учине, а таквих нажалост има још увијек.
– Упућујем позив и оним породицама које нису уступиле узорке за ДНК анализу у циљу идентификације да се јаве Комисији и то учине. На крају упућујем и апел онима који посједују информације о мјестима покопа лица која се још увијек воде као нестала да подијеле своја сазнања са Комисијом и помогну нам да напокон затворимо ово болно поглавље.
«И сада, док причам о њој, могу да осјетим мирис круха који је бака пекла у вањској пећи, на листу од свјежег купуса, тај укус и мирис никад нећу заборавити. Много смо вољели бакину кућу, дрвени под, подрум је права мистерија био, шта је све ту она чувала. Кревети су били дрвени, са пернатим гуњама (јорганима), које је бака сама правила од гушчијег перја. У то кад легнеш просто утонеш и не мрдаш се до јутра.
Наша бака је била свестрана и само лијепе успомене за њу нас вежу. Оно што мучи све чланове породице јесте управо чињеница да нису сахрањени њени посмртни остаци.»
Бранка Рајковић о својој баки Јагоди Дулић несталој у децембру 1991. у Западној Славонији
Отварању изложбе присуствовао је и помоћник министра за рад борачка и социјална питања Душко Ћутило, народни посланик и предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта, представници кабинета Јавног тужиоца за ратне злочине психолог Мирко Матејић и тужилачки помоћник Горица Бекан, представник Безбедносно-информативне агенције, директор Веритаса Саво Штрбац, предсједница Координације српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица, из Међународне комисије за нестала лица Метју Холидеј, Из Међународног комитета Црвеног крста Ивана Костић, представница Развојног програма Уједињених нација Александра Поповић, секретар Удружења избјеглица из Републике Хрватске Милојко Будимир, предсједник Покрета Срба Крајишника и многи други…
Сви заинтересовани изложбу ће моћи погледати данас и сутра.
Програм је водила Јована Марић. Марићева је такође прочитала исповијест Владимира Ђукића, сина Даре Ђукић који је био спријечен да дође на отварање изложбе.
«Ја данас живим у иностранству, организовао сам свој живот захваљујући мајчином васпитању. Сјећање на њену бескрајну љубав и подршку ми је водиља кроз живот. Њену снагу сам насљедио, зато и настављам даље кроз живот, али са великом празнином у срцу.
Надам се да ће једног дана проговорити нечија савјест и истина о судбини моје мајке изаћи на свјетлост дана. Та истина ми је потребна да бих могао да осјетим мир без кога живим од нашег посљедњег сусрета до данас, а то су дуге и тешке године чекања.»
Владимир Ђукић о мајци Дари Ђукић несталој у маја 1995. године у Западној Славонији
Текст и фото: Драгана Бокун
