Сјећање на брутално убијене српске цивиле у Брадини
Мало је познато да су муслиманско-хрватске снаге формирале логор и у Брадини у којем су држали и дјецу, што је злочин без преседана.
Пред Судом БиХ у току је суђење тринасеторици осумњичених за злочине у Брадини етнички очишћеној, попаљеној и опљачканој.
Сваки долазак на помен у Брадину за Јелену Гачанин, рођену Глигоревић, је болно подсјећење на седмодневно заточење. Деведесет друге била је дјевојчица којој су се дубоко у сјећање урезали јауци пребијених и силованих. Мајка јој је од посљедица тамновања умрла послије рата.
– Са 8,5 година сам као дијете заробљена у школи. Иронија је да сам у тој школи, у којој сам научила да пишем слова и бројеве, са мајком била заточена. У тој школи су била разна мучења, психичка и физичка, свих генерацијха. Ту су били само цивили, жене и дјеца и старији – прича Јелена.
Преживјели Срби из Брадине памте да су се мајских дана ’92. „саплитали о лешеве“. Двадесет шест убијених српских цивила које су претходно мучили припадници тзв. АРБиХ и ХОС-а, закопали су у заједничку гробницу у порти цркве гдје је данас споменик.
Мања група одважних Срба запутила се преко Бјелашнице ка српској територији. Међу њима и Жељко Глигоревић. Каже да је то било паклено, и да тако нешто не би пожелио ни најгорем непријатељу.
Стотине мјештана Брадине одведено је у коњичке логоре, њихова имовина је опљачкана, куће и црква запаљени.
Злочинци и налагодавци систематског напада на Брадину, убиства, силовања, прогоне, још није стигла рука правде. Године пролазе, умиру злочинци, али и свједоци.
– Да се нешто слично десило од стране Срба према Бошњацима давно би било процесуирано, процес би био завршен и биле би тешке казне. Овдје је питање када ће, и да ли ће уопште доћи до кажњавања оних који су то учинили и наредили – истиче Бошко Томић, савјетник српског члана Предсједништва БиХ.
Од пријератних скоро 1.000 Срба, у Брадини свега двије српске породице. Они који би се вратили немају гдје, јер им куће нису обновљене а са ријетких обновљених краде се цријеп и остали материјал.
– Нико не смије да дође, обијају се куће, краде материјал ,исјекли су нам шуму, отели изворе воде, нема ништа, нема нама овдје жуивота – наглашаваРајко Миљанић, повратник у Брадину.
У општини Коњиц којој припада Брадина до рата је живјело скоро 7.000 Срба, данас тек 80.
Коњички парох Српске православне цркве, Дејан Грчић, позвао је представнике власти у Републици Српској да помогну избјеглима с овог подручја, али и Србима који су остали у Федерацији, да не би остали заборављени.
Преузето са: РТРС