ФЕЉТОН – ПОЗИВ НА ЛИНЧ СВИХ СРБА: Директива Територијалне одбране није била ништа друго до објава рата СФРЈ и ЈНА

Драган Вујичић и Иван Миладиновић

УПРКОС непрекидном хаосу у граду, лидери СДС-а покушавали су да сачувају мир. Упркос ризику да буде убијен, предсједавајући парламента Момчило Крајишник вратио се у град и у име СДС-а сусрео се са Алијом Изетбеговићем у Сарајеву, у напуштеној згради парламента РБиХ. Предложио је неколико опција за преуређење статуса Сарајева, али не и његову подјелу, “јер су се међународни посредници противили новом Берлинском зиду” (Крајишник, 2011, стр. 424). Алија Изетбеговић је одбио.

Крајишник је дао Изетбеговићу скупу оловку као опроштајни поклон и растали су се. На 69. засједању, 14. априла 1992. године, Предсједништво РБиХ Алије Изетбеговића прогласило је СДС “агресором и тоталитарном странком”:

“У Босни и Херцеговини постоји сукоб снага које припадају тоталитарном типу режима који воде оперативне вође СДС-а (агресора) и институција демократских власти државе Босне и Херцеговине. Стога се сукоби у Босни и Херцеговини не могу описати као етнички сукоб или грађански рат.”

ОПТУЖБЕ за “СДС тоталитаризам” потицале су од аутора “Исламске декларације”, који је у својој злогласној књизи исламски поредак прогласио “светим циљем који не може бити предмет било каквог гласања” (Изетбеговић, 1990, стр. 29).

Много година касније Алија Изетбеговић је објаснио своју стратегију, признајући да је Босна и Херцеговина под његовим вођством кренула у грађански рат. Године 2008. изјавио је да је стицањем међународног признања за Босну и Херцеговину “прешао Рубикон” и “претворио грађански рат прије независности” у “српску агресију након независности” (Изетбеговић, 2008). СДС је сматрао опасним политичким ривалом, а Србе уопште “четницима” и препреком на путу ка успостављању независне Босне и Херцеговине са босанском муслиманском већином.

Ови трагични догађаји пружили су СДА изговор да причврсти ознаку “терориста” и “пета колона” целокупној српској заједници у Сарајеву. Члан Предсједништва РБиХ Ејуп Ганић изјавио је да су “Срби колективно криви” за рат у Босни и Херцеговини. Ово је био позив на линч. Антисрпска пропаганда у сарајевским медијима систематски је развијала антисрпске осјећаје и подстрекивала злочин усмјерен према српским цивилима. (Пејановић, 2002, стр. 145).

РАТНИ ЗЛОЧИН КОЈИ ЈОШ ЧЕКА КАЗНУ

“ЗЕЛЕНЕ беретке” су 23. априла напале Илиџу, предграђе Сарајева, заробиле локалну болницу и убиле 10 особа (Ковачевић, 2018, стр. 139). Истог дана, јединица “Патриотске лиге” Керима Лучаревића заробила је осам војника ЈНА, када им се возило покварило у мисији снабдијевања у сарајевској општини Добриња. Службеник МУП-а Херенда их је упуцао испред Дома полиције (Алибабић, 1996, стр. 167). Ово је представљало ратни злочин који још чека казну.

НАСИЉЕ и безакоње на улицама Сарајева створили су снажан притисак српском становништву да напусти град и оде у друга мјеста у Босни и Херцеговини или Југославији. Тачан број оних Срба који су отишли није познат, али многи Срби који су упали у замку Изетбеговићеве пропаганде о “демократској и мултикултуралној” Босни и одлучили да остану у Сарајеву, касније су горко жалили због своје наивности.

Радован Караџић је у свој дневник унио сљедећи запис: “Наше дугогодишње забринутости око успостављања још једне НДХ и масакра на дан Светог Вартоломеја показале су се оправданим. Вођени инстинктом самоодржања, Срби су организовали своје одбрамбене линије и преселили за собом становништво коме је потребна заштита” (Јанковић и Караџић, 1993, стр. 8-10).

Била је велика пуцњава, а обје стране су гранатирале војне и цивилне циљеве (Calić as cited in Ingrao & Emmert, 2009, стр. 124). Поступци СДА и “Зелених беретки” 5. и 6. априла 1992. године испуњавају дефиницију насилног пуча како би се преузела контрола над читавим градом. Чињеница да су “Зелене беретке” 5. и 6. априла у Сарајеву имале девет погинулих и 37 рањених, довољно говори о овом пучу (Чекић et al., 2017, стр. 67).

НИХАД Халилбеговић, блиски сарадник Алије Изетбеговића и предсједник сарајевског одбора СДА, признао је да су тај пуч организовали СДА и Алија Изетбеговић, и описао га као “акцију за спречавање СДС-а да преузме полицијске станице” (“Ноћ ‘Д’ за Сарајево”, 2017).

Као резултат опште мобилизације коју је 3. априла 1992. прогласио предсједник Алија Изетбеговић, ТО РБиХ је активирала 676 јединица укупне радне снаге од 76.272 човјека (Чекић et al., 2017, стр. 70). У погледу радне снаге, укупна снага ТО РБиХ, “Патриотске лиге”, “Зелених беретки”, ХОС-а и ХДЗ-а била је већа од снаге ЈНА у РБиХ.

КОМАНДАНТА АРБиХ Сефера Халиловића ово је увјерило у побједу. Генерал ЈНА Божидар Стевановић у писму предсједнику Алији Изетбеговићу 10. априла примјетио је “све већи број наоружаних појединаца и формација ХОС-а на вашој територији, које отворено нападају ЈНА” (“Писмо генерал-потпукника Божидара Стевановића”, 1993).

Начелник штаба Територијалне одбране БиХ пуковник Хасан Ефендић 12. априла у Сарајеву објавио је “Директиву за заштиту суверенитета и независности Републике Босне и Херцеговине”, строго повјерљивог броја 02/2-1. Била је то копија илегалне директиве “Патриотске лиге” од 25. фебруара 1992. и имала је изричито увредљив карактер. Директивом су дефинисане “снаге Српске демократске странке СДС”, јединице српске територијалне одбране у српским аутономним регионима и ЈНА “непријатељским снагама” (Чекић et al., 2017, стр. 70). Директива је наводила да је циљ “непријатеља” “стварање националних конфедералних јединица у Босни и Херцеговини и њихово придруживање Великој Србији”. Такође је поставила нереалан задатак: “уништити непријатеља у року од 20 до 30 дана”, и била је примјер лоше, погрешне процјене политичке и војне ситуације (Халиловић, 1997, стр. 166-168).

Власти РС-а добиле су бројне копије строго повјерљиве “Директиве”, која је усљед немара службеника ТО РБиХ упућена на бројне погрешне адресе. Четири дана касније, 16. априла 1992. године, РС је прогласила стање непосредне ратне опасности, али не и ратну ситуацију, која је проглашена тек 1995. године.

Преузето са: Вечерње новости

Нема коментара

Напишите коментар