Сјећање на Милана Пађена – Пјесник који је завичај носио у души

У Удружењу књижевника Србије, у Француској улици број 7 у Београду, одржано је сјећање на пјесника Милана Пађена. Догађај је организовао уредник Трибине УКС-а Видак Масловарић, који је уједно био и модератор вечери. Учесници су били и чланови Књижевне заједнице Крајине, на челу са предсједником Марком Ковачевићем.

Ковачевић је, бираним ријечима, говорио о свом познанству с Миланом Пађеном и њиховом заједничком путу све до пјесникове смрти. Подсјетио је на његову посвећеност културолошком уздизању и описмењавању крајишког човјека, на стварање поетских видика и чување народне баштине. Милан је у Марку препознао мост између младих и старих генерација – човјека који ће наставити оно што је он започео.

Никола Жутић: Поезија и историја у једном загрљају
Историчар Никола Жутић подсјетио је на 2015. годину, када се први пут сусрео са Миланом. Разговарали су о историјским судбинама народа коме припадају – о посрнућима, страдању, али и ускрснућу. Тај сусрет приближио је Николу поезији, а Милана историји. Обојица су, сваки на свој начин, носили и дијелили судбину свог напаћеног народа. На крају излагања, Жутић је истакао колико жали што Пађена није упознао много раније.

Миле Паспаљ: Сјећање на заједничко дјетињство
Миле Паспаљ, бивши предсједник Скупштине Републике Српске Крајине, говорио је о заједничком одрастању с Миланом у Мајским Пољанама. Подсјетио је на историјски значај тог села, које је дало знамените личности – попут математичара Ђуре и Светозара Курепе, пјесника Бранка и Љубомира Мицића, те Милана Мицића.

Посебно се осврнуо на Пађенову политичку димензију – његов рад као министра у Влади Републике Српске Крајине, који је обављао савјесно и без афера. Милан је остао одан свом народу, али никада се није могао помирити са изгубљеним завичајем. Мајске Пољане је чувао у својим стиховима – и у срцу.

Вељко Стамболија: Лирски ехо Крајине
Пјесник Вељко Стамболија, из Милановог родног краја, приближио је присутнима унутрашњи свијет Пађенове поезије – дубоку емотивност која је продирала до самог срца. Његови стихови боле, јер пјевају о страдању Крајине: Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Барање и Срема.

Миланова поетика често се ослања на етно мотиве, у форми сажетих лирских минијатура, чиме подјећа на поетику браће Мицић. По доласку у Београд, био је предсједник Српског културног друштва „Саво Мркаљ“, један од оснивача Књижевне заједнице Крајине и утемељивач књижевне награде „Браћа Мицић“.