Сјећање на пробој логораша из логора Јасеновац – 22. април 1945.

Епархија Пакрачлко-славонска организује и ове године Молитвено сјећање на седамдесет седму годишњицу пробоја Јасеновачких логораша и осамдесету годишњицу битке на Козари и почеткак акције Дијане Будисављевић спасавања дјеце из логора Млака и Стара Градишка. Литургијско празновање планирано је за четвртак 21. априла 2022. године с почетком у 9 сати, када ће се служити  света Литургија у храму Светог пророка Илије у Млаки.

Да се подсјетимо!

У Јасеновцу до 22. априла 1945. године, када је дошло до пробоја остало свега 1.220 логораша. Од преосталих 1.073 логораша, заточених у Циглани, пробој је извршило њих 600, када су схватили да их чека сигурна смрт. Истог дана, пробој је извршило и 147 заточеника у Кожари. Из Циглане пробој је преживјело 118, а из Кожаре 11 логораша. Усташе су прво пришле ликвидацији женског логора. Последња група жена, њих 80-ак, убијена је 21.априла 1945.године.

Антун Милетић у својој књизи „Концентрациони логор Јасеновац“ утврдио је именом и презименом да је убијено19.283дјетета углавном Срба, Јевреја и Рома. И по Милетићу пробој из логора 22. априла 1945. преживјело је 129 логораша. Бивша СФРЈ  није научно, помоћу статистичко- демографских метода, а и други научних метода утврдила колики су били демографски, а колико ратни губици у Другом свјетском рату да би на основу тих података могли да се утврде и реални губици у логору Јасеновац.

Напредовање НОВ-е кроз Југославију управи логора није ни мало сметало да и даље настави с ликвидацијама. Напротив, то су након ослобођења Београда радили још жешће и интензивније, настојећи да до доласка НОВЈ уклоне све доказе и усмрте живе логораше. Убијало се неконтролисано, а успут је уништавана и документација.

По наређењу управе логора Јасеновац, све нове групе заточеника које су довођене у Јасеновац, истог су часа одвођене на Саву, убијане и бацане у ријеку. Особље управе логора, стражари, командири и остали били су ангажовани на уништавању архиве, циглане, ланчаре, магазина, барака. Једни су подметали мине и дизали грађевине у ваздух, други убијали преостале или новопридошле, трећи палили бараке и документацију.

Кишовитог недјељног јутра, 22. априла 1945, источне капије логора уз пут према Кошутарици  биле су немјарно притворена, док су се усташке страже завукле у бункере и извиднице на логорском зиду. Око 10 часова изјутра, десетине су разбиле капије и прозоре и појуриле напријед према 150 метара удаљеној капији логора. У том тренутку њих 460 болесних и старих није имало снаге да крену у пробој. Осталих 600, иако физички слаби и исцрпљени патњама у логору, прикупили су снагу, напали усташке стражаре, неколицину рукама задавили и одузели им пушке. Други су зграбили гвоздене предмете или цигле и потрчали према источној логорској капији по путу који води у Кошутарицу. Страдали су нашли смрт на путу од логорске зграде до логорских капија, на путу, у хладној и набујалој ријеци Сави, на ливадама  око логора те на прилазима шуми код Кошутарице. Другу групу од 470-ак логораша, који су остали у Циглани, усташе су наредних дана побили и спалили заједно с логорским објектима.

Истог дана, само неколико часова касније, започео је пробој из Кожаре у којој се тада налазило147 заточеника. Веза између Циглане и Кожаре била је потпуно прекинута, па нису знали за намјере њихових другова. Ипак је група од 40-ак заточеника смислила план пробоја из Кожаре. Формиране су ударне десетине, подјељени задаци за сваку од њих и утврђен правац бјега према пољима иза логора. Дан после, усташе су почеле да се повлаче према западу, оставивши за собом лешеве и рушевине.

У Извештају Југословенске Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача који је достављен Међународном војном суду у Нирбергу 26. децембра 1946.године, наведено је да се бјегом из логора спасило 50 заточеника. Накнадним истраживањима утврђено је да се спасило 129 логораша. Подаци у списковима се разликују због чињенице да су заточеници бјежали у групама или појединачно, па нису имали потпуну слику о заточеницима који су успјели да се спасе.

О самом пробоју логораша као и ономе што се дешавало у логору Јасеновац требало је да свједочи нова поставка отворена у Јасеновцу 27.11.2006. године. Изложба је отворена без присуства Срба из државе Хрватске, без представника СПЦ и Срба из БиХ. Колико је та поставка срамна говори чињеница да су је критиковали Стипе Месић и Иво Санадер. Негативну оцјену изрекао је и директор Центра „Симон Визентал“  у Јерусалиму Ефраим Зуроф који је рекао: „Ријеч је о недостатку генезе усташтва у НДХ.  Овдје није приказана ни једна фотографија ниједног комаданта Јасеновца ни главних злочинаца који су водили логор. Уз имена нема података о националној или вјерској припадности“. Чланица Савјета и предсједница јеврејске општине Загреб Јулијана Кош рекла је за изложбу „да је то срамота и да би саме усташе биле задовољне поставком“. Предсједница Савјета Спомен подручја Јасеновац Зорица Стипетић констатовала је да „треба освјестити спознају што је Јасеновац, иначе ћемо бити саучесници у злочину“. Према др Милану Кољанину сама изложба се заснива на лажној тези да је то био радни логор.

Хоћемо ли коначно дочекати дан да се  отвори Меморијални музеј у Београду и да се сазна пуна истина о геноциду који је доживио српски народ томом 20. вијека на простору бивше Југославије.  Донешена је и одлука де се изгради и Меморијални центар Доња Градина у Републици Српској у знак сјећања на жртве комплекса усташког логора смрти Јасеновац. Предвиђено је да се на више од шест хиљада квадрата простире неколико цјелина које ће заједно чинити Меморијални центар Доња Градина. Изградњу центра ће финансирати заједно Република Српска и Србија.