СЈЕЋАЊЕ НА ЖРТВЕ ЂУРЂЕВДАНСКОГ УСТАНКА: У Београду одржан помен страдалим Србима из Санског Моста
У организацији Удружење Срба из општина Босанске Крајине у БиХ 15. маја 2020. године у Храму Светог Константина и Јелене на Вождовцу одржан је парастос Србима који су 9. маја 1941. године страдали у општини Сански Мост. Помен је служио протојереј ставрофор Недељко Марјановић.
По ријечима предсједника Удружења Драгана Дивјака ово је била прилика да се Сањани подсјете Ђурђевданског устанка када су Срби из Кијева код Санског Моста одлучили да пруже први оружани отпор властима злочиначке Независне Државе Хрватске.
– Био је то први оружани отпор на територији окупиране Краљевине Југославије током Другог свјетског рата – истиче Дивјак.
До сукоба је дошло када су усташе у једној од акција под изговором „одузимања оружја“ од Срба, дошле на Ђурђевдан, 6. маја 1941. године у српски дио села Кијево, у којем је неколико породица прослављало крсну славу. У кућама ових домаћина усташе су се понашале веома бахато, малтретирајући госте и понижавајући домаћине превртањем славских трпеза и ломљењем славских свијећа. Чак су и запалили кућу Ђурђа Домазета. Затим су ухапсили Марка Кондића и повели га његовој кући која се налазила на граници са сусједном Трамошињом. Кад су дошли до његове куће, из оближњег шумарка на усташе је изненада отворена пушчана ватра.
Чувши усташке пријетње дан раније у Санском Мосту, група угледнијих и одважнијих Срба из Трамошиње под вођством Остоје Кондића, српског добровољца у Првом свјетском рату, одлучила је да прикупи и оспособи наоружање у селу, као и да буде у приправности за случај да усташе нападну Трамошињу. Ова група се смјестила у шумарку изнад пута којим би усташе морале проћи ако би се запутиле у Трамошињу. Видјевши малтретирање Марка Кондића, они су отворили ватру и растјерали усташе. Поновни усташки напад, само сад вишеструко бројнији, десио се истог дана послије подне, али је и он успјешно одбијен.
Вијест о сукобима са усташама у Кијеву брзо се проширила по околним српским селима што је за посљедицу имало да ова неформална група побуњеника већ сутрадан нарасте на око 400 људи.
На молбу санског среског начелника Анте Меркадића усташке власти у Бањaлуци обратиле су се 7. маја 1941. године њемачкој команди мјеста с молбом да њемачка 132. Пјешадијска дивизија упути своје снаге у Сански Мост јер је тамошње становништво „угрожено од остатка српске војске и четника“. Добивши потребне смјернице из Сарајева, командант 436. Пјешадијског пука наредио је њемачкој јединици стационираној у Приједору да у Сански Мост пошаље једну јачу патролу која би тамо завела ред и мир.
С обзиром да су у овом окршају била рањена три њемачка војника, командант 132. Пјешадијске дивизије генерал Синцених је одлучио да примијени одредбе Наредбе о поступку са Србима која је објављена 2. маја. 1941. а њоме су команданти сектора били опуномоћени да без претходног испитивања и без судског поступка стријељају у најкраћем могућем року све мушкарце способне за оружје који се затекну у близини мјеста напада на њемачке војнике. У знак одмазде за напад на њемачке војнике генерал Синцених је наредио стријељање 27 заробљених младића из околине мјеста напада.
Тада су стријељани: Видовић Милош, Видовић Митар, Видовић Ђурађ, Видовић Миле, Видовић Марко, Видовић Јово, Видовић Божо, Видовић Владо, Видовић Ђурађ, Видовић Милош, Сојновић Петар, Сојновић Лазо, Ковачевић Урош и Ковачевић Остоја из Томине; Јовановић Душан, Шобот Петар, Каиш Драго, Стојановић Перо, Миланко Илија, Миланко Проле, Делић Милош, Праћа Вељко и Шобот Љупко из Лужана; Станисављевић Миле и Кнежевић Јово из Чапља; Везмар Ђуро и Мартиновић Јосип из Санског Моста.
Тијела стријељаних истог дана су објешена у градском парку како би послужила за ширење страха. Био је ово први масовни злочин над Србима у Санском Мосту.
Дивјак прича како је, према наводима свједока ухапшени свештеник Ђуро Грбић покушао да упути посљедњи благослов Томљанима.
– Тада је услиједила дирљива сцена када су жртве поручиле свом свештенику да пренесу поздраве најближима – био је то њихов њихов посљедњи поздрав – рекао је Дивјак.
Помен је служио протојереј ставрофор Недељко Марјановић који је подсјетио колико је битно чувати сјећање на претке.
Нека Бога свима да снаге, помолио се прота Марјановић, да народ преболи страдања.
– Никада не смијемо заборавити наше жртве, оне су обавеза према нашим потомцима да сачувамо наш идентитет на просторима гдје смо рођени и да поново васкрснемо – закључио је прота Марјановић.
Помену су присуствовали чланови главног одбора Удружења Јово Добројевић, Недељко Маричић, Раде Кецман и Ненад Урић.
Новинар Српског кола
Драгана Бокун
