Школа српског језика у Бенковцу сада има боље услове

Прва допунска школа српског језика у Бенковцу „Учимо ћирилицу“, коју је финансијски помогла Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, отворена је у реновираној црквеној сали при храму Светог Јована Крститеља, и за сада је редовно похађа тридесетак ђака.

Иако су са првим часовима српског језика кренули већ почетком новембра, епидемиолошла ситуација изазвана коронавирусом наметнула је кратки прекид функционисања школе али су се, почетком овог месеца, вероучитељи, учитељице и ђаци на заједничку радост поново окупили на истом месту и са истим циљем, да заједно пишу и читају на ћирилици.

Док учитељице Јелена Божић и Момира Савић, професорка српског језика и књижевности у богословији „Света Три Јерарха“ и апсолвенткиња на Учитељском факултету, обе супруге свештеника, настављају рад са децом по унапред припремљеном плану и програму, бенковачки парох, протојереј Бојан Савић упознао нас је са идејом и настанком читавог овог пројекта од немерљивог значаја за српску заједницу у овом делу Далмације.

– Читава иницијатива око покретања школе јавила се током лета. Доласком на ову парохију, из Кистања, почео сам са часовима веронауке и сусрео се са чињеницом да наша деца овде немају Српски језик и не знају ћирилицу. Добили смо нове уџбенике из веронауке али нисмо могли да их употребљавамо, јер претходно нису сва деца долазила ни на веронауку. Имали смо адекватан простор у којем би се школа могла одвијати, али је и тај простор требало реновирати и прилагодити потребама. Благословом нашег Епископа далматинског Никодима, покренули смо акцију обнове и уређења простора у којем се сада налазимо – појашњава нам свештеник Савић.

Помоћ институција и појединаца

У реализацији пројекта, истиче отац Бојан, несебичну помоћ пружили су им многобројни донатори из Бенковца и дијаспоре, Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону при Министарству спољних послова Републике Србије, хуманитарна организација „Срби за Србе“ и фондација „Делије“.

– Путем друштвених мрежа направили смо страницу парохије Бенковац, где смо транспарентно објавили списак донатора и средства која смо прикупили и уложили у адаптацију простора. Захвалили смо им се на тај начин, али се захваљујемо и овим путем и у свакој прилици, јер су захваљујући свима њима, њиховим трудом и подршком, деца у задарском залеђу добила прилику да се кроз игру и дружење упознају са богатим културним наслеђем које баштини наш народ. Наша почетна замисао била је да објединимо децу из четири парохије, а то је нешто мање од две стотине ђака. За сада редовно долази њих тридесетак из Бенковца, Смилчића, Куле Атлагића и Биљана и надамо се да ће се та бројка у долазећем периоду увећавати. Ситуација је таква да је ово једно обимно подручје, села су удаљена од града, линијска повезаност није на завидном нивоу а родитељи нису у могућности, због својих обавеза, да сами довозе децу, тако да је донекле и разумљиво што већ сада нису сви у прилици да долазе. Ако успемо да одржимо и проширимо читаву ову замисао, надамо се да ћемо бити у могућности да тој деци сами организујемо и превоз бар једном недељно – појашњава свештеник Бојан.

Захваљујући средствима са конкурса Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону при Министарству спољних послова Републике Србије, обезбеђен је и део инвентара за Школу као и пропратни материјал за наставу.

– Од тог новца купили смо паметну интеракцијску таблу за писање која се, осим као школска табла, може користити и за пројекције бројних забавно-едукативних садржаја које имамо у плану. Купили смо столове за одрасле, али и оне најмлађе који су тек у вртићкој доби, затим пропратни прибор у виду оловака, свесака, бојица и свега што уз то иде, те смо формирали библиотеку симболично названу „Симеон Кончаревић“ по нашем значајном епископу који је својевремено био и парох бенковачки, и чија се кућа и данас налази овде. У оквиру библиотеке уређена је читаоница, један део књига смо добили а ускоро очекујемо и донацију од хиљаду нових књига. Морам нагласити да је много појединаца, људи који воде порекло из ових крајева, младих људи који су препознали наше намере и који се несебично труде да нам помогну колико год је то у њиховој моћи – истиче свештеник Бојан Савић.

Иако је планом и програмом акценат стављен на учењу ћирилице, намера учитељица је да, у току предавања, децу упознају са животом и делом најзначајнијих српских великана који су кроз историју дали немерљив допринос у креирању и очувању идентитета свога народа. Приступ учењу прилагођен је потребама деце различитог узраста, и у ту сврху подељени су у две групе.

– Ја радим са децом завршних разреда основне школе и средњошколцима који сада раде писаним словима, јер су основе савладали на часовима веронауке, док колегиница Момира ради са децом од вртићке доби и првих разреда основне школе. Иако је старију децу тешко анимирати, трудим се да им знања која овде стекну не представљју додатно оптерећење, већ прилагодим њиховим интересовањима колико је то могуће. Језик је саставни део идентитета једног народа, и све док нисмо кренули са школом нисмо знали колико је на томе овде заиста неопходно радити. Кроз прву радионицу покушали смо да идемо са основама словенске писмености, од Ћирила и Методија, преко Вука Караџића и Доситеја Обрадовића, и изненадили смо се колико они не знају ни како су изгледали Вук и Доситеј, а камо ли шта су они радили. Важно нам је да стекну бар ту свест ко смо, шта смо, ко су нам били преци, који су то важни догађаји који су обележили нашу историју, и да створимо атмосферу у којој ћемо бар она најзначајнија књижвна дела моћи заједно да читамо – каже професорица Божић.

Настоје да задовоље све узрасте

Један од највећих изазова у раду са децом јесте и разлика у старосној доби, нарочито када су сви окупљени на истом месту. Колико је све то тешко и захтевно, и колико се неопходно припремати за свако суботње дружење, најбоље зна Момира Савић која са полазницима школе учи прва слова на ћирилици.

– Настојимо да ово гледамо као једну нашу школицу, место где ће они научити азбуку, где ће се упознати са нашим писцима, историјским личностима, и неким књижевним делима са којима немају прилику да се сусрећу у својим школама. Наравно да нису иста интересовања детета од четири године, оног од седам и оних од десет или једанаест, али осмишљавамо сваки час првенствено да им буде забавно, да ово доживе као једно квалитетно и креативно дружење кроз које ће доста тога бар у основи научити. Оно што науче настојимо да применимо и у пракси, па смо тако правили и писали честитке за Божић, аранжмане од Бадњака за Бадње вече, учили песмице за Светог Саву. Све то осмишљавамо у ходу, ослушкујући и предлоге и жеље деце јер ту и јесмо због њих – каже Момира.

А да им то све полази за руком уверили су нас и неки од ђака. Док је ученику осмог разреда Саши Мимићу, поред дружења важно и то што сада текстове на ћирилици може најзад са лакоћом читати, ученику шестог разреда Лазару Вулетићу, најважнији је осећај слободе и припадности који осећа међу својим сународницима.

– У Србији сам ишао у вртић, а моји родитељи су се овде вратили када сам кренуо у први разред. Било ми је тешко да се уклопим, јер су ме сви гледали као православца и имао сам страх да причам онако како сам учио. Када смо кренуо у ову школу, сазнао сам да има још много деце која су иста као ја, који су исто православци и са којима могу бити слободан, онакав какав јесам и да ме воле и прихватају као једног од њих – искрено је Лазарево дечије признање.

Уз часове Српског језика, свештеник Драган Божић са децом ће причати о верским празницима и православним обичајима који се за њих везују. Све су ово само неки од разлога зашто је ова школа на правом путу да оправда своју улогу, да сачува писмо, културни идентитет, духовност, историјско наслеђе и све оно што ће допринети останку и опстанку српског народа у овом делу Далмације.

Извор: srbi.hr