Служен парастос за 161 убијеног Србина, са подручја општине Госпић, од августа до децембра 1991. године
СТРАДАЛНИЦИ СЕ НЕ СМИЈУ ЗАБОРАВИТИ
„Госпић је, августа, септембра, октобра 1991. године, био град авети. Само у тих неколико мјесеци, 161 мјештанин Госпића, српске националности, више није био међу живима. Домицилни Хрвати су се „мудро“ досјетили, па су позвали Србе који су већ били напустили Госпић да се врате на своја радна мјеста. Када су дошли они су их покупили из њихових станова, склоништа, радних мјеста, а неке су чак из аутомобила извлачили на улицама, трпали у камионе и одвозили на разне стране. Једну групу су одвели у Житник према Смиљану и тамо су их стрељали. Друга група је одведена у Перушић, тамо су их држали дан, два у затвору и онда су их одвели у Липову главицу код Широке Куле и ту пострељали“, рекао је професор Миле Рајчевић о тадашњим догађањима, за „Српско коло“, један од оних који је из ранијих искустава српског народа извукао поуку и оглушио се о позив да се врати у Госпић.
У Цркви Светог Николаја, у Борчи, 16. октобра, у организацији Удружења Госпићана „Никола Тесла“ Београд, парастос госпићким жртвама, четврту годину за редом, служио је њихов некадашњи парох Славко Стевановић.
Непосредно по завршетку парастоса, отац Славко, који је у Цркви Светог Ђорђа у Госпићу служио од 1981-1991. године, обратио се присутним пригодном бесједом. Рекао је да се ти догађаји не могу заборавити, као што се не може заборавити ни једна жртва.
„Као да је јуче било сјећамо се оних предратних и оних времена с почетка рата. Када смо помислили да смо једном завршили с том прошлошћу, опет нам се након пола вијека догодило зло. Слично као и 1941. године, када је све било спаљено и уништено, и у јесен 1991. године, онај ко је остао на својим вјековним огњиштима, исто тако је страдао. Сви знамо да никоме нису ништа били ни криви, ни дужни. Напротив, били су то угледни, честити, вриједни и радни људи, и такве су уклонили и склонили само зато што су били Срби православне вјере. Вјероватно би и многи од нас били на овом списку, за чије душе се помолисмо, да смо им били ближе руци. Знамо да нико нема право да било коме узима живот, јер им га није ни дао. Зато се морамо сјећати наших сродника, јер ако њих заборавимо и ми ћемо брзо нестати. Врло је важно да научимо и своју дјецу да знају ко смо, шта смо и одакле смо, и шта нас је све у прошлом вијеку на том простору снашло“, рекао је, између осталог, посљедњи предратни парох госпићки Славко Стевановић, позивајући присутне да ове трагичне догађаје морамо памтити и никада не смијемо да их заборавимо.
Предсједник удружења „Никола Тесла“ Милорад Ћалић, захвалио се оцу Славку на изговореној бесједи, и како је рекао на логистичкој подршци коју он и ова црква пружају Госпићанима већ четири године приликом организовања парастоса убијеним и несталим сународницима. Ћалић је затим позвао присутне да у сали оближњег парохијског дома попију ракију за покој душа страдалих и на кратко евоцирају успомене на догађања од августа до децембра 1991. године.
У парохијском дому, присутнима се обратио и професор Миле Рајчевић, захваливши се свима, посебно протојереју Славку Стевановиићу, што су се одазвали и дошли овдје да одају почаст страдалима, односно да присуствују молитви за упокојене Србе из Госпића.
„Сви ми који се крајем августа 1991. године, не нађосмо са оне стране мостова, остали смо живи. Нажалост, велики број наших пријатеља, наших рођака, трагично је завршио. Прва жртва је био Јово Вујиновић, трговац из Дивосела, убијен 7. августа 1991. године. Највише људи страдало је од 16-18. октобра, када нас је хрватска власт позвала да дођемо у Госпић на своја радна мјеста. Многи су нажалост прихватили тај позив и вратили се. Међу њима и Ђорђе Калањ, замјеник окружног јавног тужиоца са супругом Мирјаном, Бранко Штулић, судија Окружног суда, Радмила Диклић, директорица представништва Генералтуриста, Радмила Станић, професорка Госпићке гимназије, Радован Бараћ из поште, Симо Кљајић, новинар, Милан Пантелић, директор Метеоролошке станице Госпић, његова супруга Анђелка и ћерка Мирјана, и многи други. Углавном, циљ су им у тим тренуцима били интелектуалци, виђенији људи, нешто слично као 1941. године. Наравно они су сви побијени на звјерски начин, неки и спаљени, а за некима се још увијек трага“, истакао је професор Рајчевић, додајући да би требало направити детаљан списак свих погинулих са подручја тадашње општине Госпић у грађанском рату 1991-1995. године.
Ђорђе Пражић направио је списак српских жртава на подручју општине Госпић од августа до децембра 1991. године. По овом списку, на коме се налази 161 Србин, њих 125 су били цивили, а 36 припадници војних формација, односно 123 мушкарца и 38 жена, отац Славко је служио молитву за упокојене.
„Изучавајући све што се дешавало те крваве јесени у Госпићу, о чему сам написао обиман текст на сајту удружења Госпићана, дошао сам до података који су и мене изненадили да су Хрвати убијали и своје људе. Зато не чуди оно што су радили Србима, а већина оптужби се односила на то да су имали радио станице. Међутим, нигдје нема доказа да је бар једна радио станица пронађена. Очигледно да је то само био изговор, а прави разлог њиховог страдалништва је био само тај што су били Срби православци“, закључио је Пражић, и предложио да би можда било добро наћи фотографије свих тих побијених људи и за прву руку ставити их на сајт удружења Госпићана.
Мада није било предвиђено да се овом приликом шире распрвља о неким даљим акцијама Удружења, спонтано након разговора у коме су учествовали, поред наведених Рајчевића и Пражића, и др Никола Жутић, Јовица Кртинић, Милорад Ћалић, донесен је закључак да би требало да се оформи радна група која би урадила за почетак прилоге за зборник о свим овим, али и ранијим догађајима који се односе на живот Срба у Госпићу. Пo завршетку прилога у догледно вријеме предложено је да се уради и монографија о Србима у Госпићу и његовој околини.
Данас, по ријечима Миле Рајчевића, у Госпићу Срба има мало. У околним српским селима готово да их и нема или се могу набројати на прсте.
Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ
