Спорни Закон је вододјелница између двије Црне Горе – „брозовске“ и „његошевске“

“Упоредите говоре са јучерашње литије и оне са недавно одржаног патриотско-комитско-државотворног скупа у Никшићу, па реците искрено – гдје су шовинисти који пјене од мржње? Гдје су овјештале мумије који бију битке из Другог свјетског рата? Гдје су рушитељи, а гдје бранитељи? Ко је ту “нормалан”?”

Хтјели ми то да признамо или не, овај Закон о слободи вјероисповијести постао је, сасвим неочекивано и мимо намјере законописаца, својеврсна вододјелница између двије, ‘ајмо тако рећи, идеологије – између два доживљаја црногорске заједнице, њеног идентитета и институција које тај идентитет конституишу, између два тумачења њене историје и карактера који та историја оцртава, између два дискурса, два идејна корпуса, или, ако вам је тако драже, између двије Црне Горе – ‘брозовске’ и ‘његошевске’.

Називе, наравно, не треба схватити буквално – нити је ‘брозовска’ Црна Гора нужно комунистичка, нити је ‘његошевска’ Црна Гора сводива на лик и дјело Рада Томова. Тито и Његош у овој причи фигуришу више као метонимије два историјска пројекта, која су понудила различите одговоре на иста питања – што смо то ми, Црногорци?

Шта нас дефинише као заједницу? Јесмо ли, у првом реду, ‘српска Спарта’ или ‘некадашња чланица СФРЈ’? На којим институцијама почива тај наш заједнички идентитет? На ‘братству и јединству’ (које смо, након пада Берлинског зида, преименовали у ‘мултикултурализам и мултиетнички склад’) или на саборности под покровитељством Цркве (које се некада исказивало зборовањем, а данас кроз литије и молебане)? На Партији, или на Митрополији? Има ли то наше ‘грађанство’ неки дубљи основ, или свој легитимитет у потпуности црпи из сопствене уговорне природе? Схватамо ли секуларизам као слободу религије, или као слободу од религије – као заштиту религиозног израза у јавној сфери, или као цензуру религиозног израза ван граница манастира?

Питања ове врсте најјасније показују разлику између та два наша аутохтона свјетоназора, ‘брозовске’ и ‘његошевске’ Црне Горе.

Ми одавно имамо један нездрав и крајње неразуман однос према свим подјелама које се не дају свести на социо-економску класу – откако су нас титоистички историографи убиједили да су до крвопролића 90-их довеле националистичке и вјерске страсти (а не, рецимо, ауторитарна агресија иманентна Брозовом режину), ми подјеле које нису класне врсте третирамо као некакву опасну патологију, коју ваља искоријенити („превазићи“) прије него ли Чеховљева пушка опали.

Међутим, идеолошки ровови који нису сводиви на класни конфликт постоје у свакој развијеној земљи – у УК-у (око Брегзитаита), у САД-у (око Трампа) и у великој већини европских земаља (око ЕУ/имиграције/мултикултурализма/суверености).

У сваком од тих друштава води се културкампф чије непосредне теме одређује домаћи контекст, док је лајтмотив један те исти. И баш као што се данас, у развијеном свијету, кроз тај културкампф редефинише подјела на љевицу и десницу – не као прије, кроз однос према систему социјалне заштите, већ кроз однос према глобализацији и суверености – тако се и подјела на ‘брозовску’ и ‘његошевску’ Црну Гору полако артикулише као наша верзија приче о љевици и десници.

Зашто је то важно? Па зато што су, будимо искрени, ‘брозовска’ и ‘његошевска’ Црна Гора одавно два непорицива идеолошка, културна и дневно-политичка пола нашег друштва – само смо се, све ове године, претварали да то није тако, да је ‘брозовска’ Црна Гора „нормална“, а ова друга „патолошка“: нецивилизована, вулгардна, малоумна, крезуба.

Ових дана, та хегемонска слика, коју ‘брозовска’ Црна Гора деценијама пласира, постаје све мање убједљива – литије су показале та ‘његошевска’ Црна Гора изгледа и како звучи. И замислите – изгледа и звучи пристојно, урбано, породично и мирно.

Упоредите говоре са јучерашње литије и оне са недавно одржаног патриотско-комитско-државотворног скупа у Никшићу, па реците искрено – гдје су шовинисти који пјене од мржње? Гдје су овјештале мумије који бију битке из Другог свјетског рата? Гдје су рушитељи, а гдје бранитељи? Ко је ту „нормалан“?

Подјела на ‘његошевску’ и ‘брозовску’ Црну Гору је чињеница која, сама по себи, није ни позитивна ни негативна – на нама је да је прихватимо и да, ако већ бирамо страну, покушамо да допринесемо квалитету дискурса са којим смо се идентификовали.

Вест преузета са: in4s.net

Нема коментара

Напишите коментар