Срби су уморни од несреће

Рат који је растурио бившу Југославију претворио је око пола милиона људи у избеглице. Огроман број оних који су напустили своја огњишта и без ичега стигли у Србију затекао је и грађане и тадашњу власт. Комесаријат за избеглице основан је 1992. године, а на његово чело постављен је Добрица Вуловић.

Без икаквог претходног искуства у сличном послу, са само 12 запослених, првог комесара Србије чекало је да збрине хиљаде људи. Посвећеност с којом је радио на решењу проблема свакога ко је у Комесаријат ушао оставила је неизбрисив траг у историји ове службе. Кад није могао да обезбеди основне услове за угрожене, није се либио да из сопствене куће однесе сву одећу, ћебад и све што је могло да помогне у том тренутку.

У новом трокњижју под називом “Србија – земља избеглица”, на коме је радио петнаестак година, Вуловић је дао бројну документаристичку грађу, исечке из историје избеглиштва наше земље, али и личне доживљаје. Сакупио је и бројне исповести самих избеглица, али и искуства својих сарадника без којих, како каже, никада не би успео да реши безброј проблема на које је наилазио.

Пајсер у рукама
– Сам наслов је настао као последица тога да је наша земља у целој својој историји била у ратовима који су условљавали бежање и спасавање глава. Обрадио сам главне тачке избеглиштва у Србији. Почео сам од тога када су прве избеглице дошле у Србију 1868. године, након херцеговачко-турског рата, преко Првог и Другог светског рата, па све до несрећних деведесетих. Тада је влада најпре оклевала да оформи комесаријат. Некако су сви били изненађени толиким бројем избеглица. Када је тај број дошао до 178.000, почело је да се размишља о томе да морамо имати институцију која ће се њима бавити. До тада, о избеглицама су бринули Црвени крст и Матица исељеника.

– Међутим, они нису били надлежни за регулисање статуса, решавање документације, школовање, здравствену зашттиту и слично, па је основан Комесаријат са 12 запослених и само три канцеларије. Моји сарадници су радили у ходницима. Ту су примали избеглице. Били смо смештени у бившој згради МУП-а Србије у Кнеза Милоша 101. Упутили смо десетине захтева за доделу нових канцеларијајер нисмо имали где да радимо. Али пошто нисмо добијали одговор, преузели смо ствар у своје руке. Успоставили смо добру сарадњу са чистачицама и кафе куварицама, па нас оне кад примете неку празну канцеларију обавесте,а ми их обијемо пајсером и уђемо. Морали смо да се сналазимо.

– Књигу сам написао са жељом да покажем како је могуће да у једном држави, у околностима рата, направите организацију која је функционисала као швајцарски сат. Била су то тешка времена. Био сам веома строг. Животно искуство ме је натерало да поставим строгу организацију јер иначе ништа не бисмо урадили. Ништа се није смело препустити случају. Све је одлично функционисало. Били смо ефикаснији од многих међународних организација која су имали много боље услове рада и средства.

Спас у ходнику
– Било ми је важно и да имам сараднике различитих националности. То је мене на известан начин спасло великог политичког притиска и омогућило ми поверење код међународних организација да све што тражим, углавном и добијем. Било је ту и Срба, и Црногораца, и Хрвата, Цинцара, Словенаца… Много љубави и савести је уложио сваки мој сарадник. Посебно бих истакао моју секретарицу Наду Ракитић. Доделили су је мени по казни. Неко је мислио да је њен муж потпредседник СПО Слободан Ракитић. Њен муж се тако звао, али то није био тај. Била је моја десна рука, чудо од жене. Она је успевала брзином светлости да реши сваки проблем.

– Радно време није постојало. Био сам стално у аутомобилу. Код куће сам био тек да се пресвучем. Нисам хтео да пустим да се нешто деси на терену, а да ја нисам укључен. Трудио сам се да проблеме решавам брзо, водио сам се паролом југословенског комесара за избеглице из времена Другог светског рата који је говорио да је брза помоћ права помоћ јер ако није брза, боље не чинити ништа, јер је онда касно.

– На нашу срећу, у почетној фази, кад су почели први избеглички таласи, породице су примале своје рођаке, грађани су примали избеглице у своје домове, уступали су станове, викендице. Владала је права еуфорија да се људи извуку из колона и збрину. То је добро функционисало неко време, али како је потрајало, дошло је до засићења и умора. Растао је број оних који немају смештај. Од првог дана смо трагали за колективним центрима, старим болницама и хотелима. Отворили смо много избегличких центара. Од буради смо правили пећи, бубњаре. Ангажовали смо избеглице да сами праве бубњаре. Са Србија шумама смо обезбеђивали огрев. Тако смо спречили катастрофу јер је зима била оштра.

Кобне санкције
– Морали смо да делујемо у два правца. Први је био да организујемо повратак у подручја у која је то било могуће. С друге стране, за оне који нису имали где да се врате, морали смо да обезбедимо трајну интеграцију у друштво. Подстицали смо запошљавање, изградњу кућа. Радили смо по принципу мобе: кад неко одлучи да прави кућу, људи из његове околине прискоче у помоћ са занатским пословима. Тако је никло прво насеље у Јагодини, затим у Делиблатској пешчари, општини Нови Кнежевац, Мали Иђош, Бачкој Тополи…

– Однос међународне заједнице био је крајње некоректан, понижавајући за Србију. Ја сам учествовао на више конференција о избеглицама и хуманитарним питањима у бившој Југославији. Србија се није помињала ни као статистичка грешка. У извештајима није стајало да Србија има и једног избеглицу. Уведене су нам санкције, били смо на ивици хуманитарне катастрофе. Да се Садако Огата, висока комесарка за избеглице Уједињених нација, није заложила, нама никада никаква помоћ не би стигла, и на томе јој хвала.

– Сналазили смо се како год смо могли. Имали смо случајеве да у неким срединама имамо више избеглица него домицилног становништа. То је био случај са Шапцем, Лозницом, Бачком Паланком, Малим Зворником и Љубовијом. Трудили смо се да равномерно распоредимо избеглице. Али у мађарским срединама је било отпора. Бринули су се да имамо намеру да мењамо националну структуру у Војводини, што је наравно било далеко од истине. Ми смо онда то решавали покушавајући да заобиђемо те делове земље при распореду избеглица, да не правимо проблеме.

Потрага за мртвим синовима
– Почели смо да формирамо друштва пријатеља комесаријата за избеглице. Прво у Паризу, преко Мирјам Флајшман, Јеврејке из Београда, чије име ће остати у историји забележено по много чему, а затим у Лондону, Москви… Такође, морам истаћи и Милку Иматоку из Јапана, она је наше горе лист. Формирала је велики хуманитарни фронт са јапанском децом. Прва акција је била скупљање оловака. Она је донела 10.000-15.000 оловака, од којих је свака била ремек-дело. Кренула је да организује изложбе дечјих радова деце избеглица из Србије по разним градовима у Јапану. Доводила је делегације. Захваљујући том њеном раду, нама је стигла значајна помоћ из ове земље.

– Многе тешке судбине су ми се урезале у сећање. Прича коју памтим је везана за једну госпођу из Загреба. Она је тамо била доста ситуирана, и успела је да донесе овде новац који је имала. Замолила нас је да јој помогнемо да купи стан њу и сина јединца. Син је био врхунски уметник. Ми смо га запослили као секретара Музичке школе “Борислав Станковић”. Она је долазила сваког дана без изузетка да изрази свој страх да ће неко доћи из Хрватске и убити јој сина. Убеђивали смо је да се то неће десили, покушавали да је утешимо у том њеном страху. То су трауме које су веома тешке. Посебно ми је упечатљив случај једног господина из западне Славоније. Он је сваког дана долазио, дотеран, с краватом. Попије кафу код секретарице и оде. Једног дана је дошао у потпуној црнини. Каже он: “Нашао сам своја два сина.” Тада смо схватили шта је он радио. Сваког дана је ишао на хелиодром у близини ВМА, где су доводили рањенике и довозили погинуле. Једном је коначно успео да их пронађе. Након тога, више се никада није појавио.

Хумана Божен
Божен Жумбор, власница познате козметичке куће Божен козметикс, рођена је у Сиску, а живела је у Холандији. Отац јој је имао кафану у коју су углавном усташе долазиле. Она је то посматрала, и из те приче нешто закључила. Одлучила је да помаже деци у Србији. Прво је обезбедила све социјалне установе у Србији с храном. Сагледала је потребе за слабовиду и глуву децу, и јавила ми да је дошла и обезбедила гомилу материјала на Брајевом писму, слушне и кардиоваскуларне апарате. Сваких 15 дана је одлазила на Ртањ, где је било смештено 300 избеглица, па је доносила воће, чарапе, доњи веш, све оно чега се други не би сетили у тим тренуцима.

Лажи нобеловца
– Специјални извештач УН о стању људских права на просторима бивше Југославије Тадеуш Мазовјецки долазио је са екипом од стотинак чланова. Њих распоређује по терену да траже логоре за муслимане и Хрвате, које је Комесаријат наводно основао. Наравно, логора није било. На крају, извештај Уједињеним нацијама био је врло коректан. Затим је дошао академик, нобеловац Ели Визел, по налогу америчке владе, са истим циљем. Он је обилазио Србију, и ништа лоше није видео и доживео. После повратка у Београд, на конференцији за штампу је рекао заиста све најбоље, као да сам му ја писао говор. Али када се вратио у Америку, најцрње што је могло да се каже, измисли, он је рекао о нама.

Зла судбина породице Максимовић
– Сећам се једне бројне наставничке породице Максимовић из Вареша. Пошто их је било много, понуђено им је да оду на Косово јер смо тамо могли да их сместимо, у Вучитрн. Неколико година касније их је сачекао и егзодус с Косова. Баба у тој породици је била врло предузимљива, па је у Дражевцу нашла кућицу и прешли су. После 15-16 месеци, погину јој два унука, један син доживи стравичну саобраћајну несрећу, а муж погине. За време Првог светског рата, њени свекар и свекрва су били избеглице. Избеглиштво се понављало у тој породици од рата до рата.

Различите чарапе у ТВ студију
Супруга Јелена Вуловић испричала је анегдоту која се и данас препричава на Радио-телевизији Србије.
– Сећам се посебно једног Добричиног гостовања на РТС-у где сам и ја радила. Гледају моје колеге у студију гостовање, и једна колегиница каже: “Па могао је исти пар чарапа макар да обује.” Он је обукао различите чарапе. Од гомиле обавеза, он није ни обратио пажњу да има једну црну и једну сиву чарапу.

Зоран Миливојевић лечио душу
– Тешке приче су остављале последице на моје сараднике и њихово душевно стање. Случајно, не сећам се ни ја којим поводом, сретнем се са Зораном Миливојевићем, психотерапеутом из Новог Сада. Питао ме је како се држе моји људи, а они су у депресији од тешких прича које су свакодневно слушали. Кроз разговор он мени предложи да обави разговор са мојим сарадницима, и ја пристанем. За једно поподне их је извукао из јада у којем су били.

Преузето са: Вести онлајн

Нема коментара

Напишите коментар