Срби трпели страшан терор, убиства и логоре 1914-1918. године
Кратки документарно-едукативни филма из серијала „Минијатуре“ може се погледати на Јутјуб каналу Министарства одбране и Војске Србије.
Страдања Срба у Аустроугарској била су присутна од првих па до последњих дана Великог рата, а каква је све зверства правила аустроугарска војска тема је кратког документарно-едукативног филма из серијала „Минијатуре“ који се може погледати на Јутјуб каналу Министарства одбране и Војске Србије.
Уз сваку од минијатура, а биће их укупно 60 у продукцији „Застава филма“, на сајту министартва се може прочитати и пропратни текст, попут овог који је срочио потпуковник др Далибор Денда, научни сарадник београдског Институт за стратегијска истраживања.
Како наводи, страдања Срба у Аустроугарској отпочела су одмах након Сарајевског атентата. У Сарајеву су избиле масовне антисрпске демонстрације са елементима погрома, које су се прошириле и на остале босанско-херцеговачке градове, као и на Хрватску и Далмацију.
Терор се повећао након формалне објаве рата Србији. У заточеништву се после само седам дана нашло око 5.000 Срба са подручја Аустроугарске монархије. Први талас депортација у логоре кренуо је средином августа 1914, када су транспорти са 3.400 Срба из Босне и Херцеговине стигли у Арад, град у данашњој Румунији. У Бихаћу је било заточено око 600 Срба. Слично је било и у Срему.
Српски интелектуалци, свештеници и трговци најчешће су одвођени у логоре у Араду, Неђмеђеру, Нежидеру, Болдогасоњу и Шопроњеку, као и у Добоју, где је током рата било заточено око 46.000 људи. Многи од њих, изложени тортурама, морени глађу и заразама, никад се нису вратили из интернације. У току рата интернирано је и око 17.000 жена и деце, јер се сматрало да су се њихови мужеви и очеви придружили српској војсци као добровољци.
На почетку рата обнародовани су ратни прописи којима су Срби стављени ван закона као „непоуздано становништво“. Формирани су и одреди „шуцкора“ од око 11.000 добровољаца, углавном муслимана и католика, који су имали одрешене руке у решавању „српског питања“. Под изговором опасности од устанка, узимани су таоци који су својим животима требали да гарантују безбедност аустроугарских трупа и војних објеката. Тако су само у прва три месеца у оперативном сектору 6. аустроугарске армије задржана 1.223 таоца.
У више наврата инсценирани су и „велеиздајнички процеси“, чије су жртве углавном биле из редова ђачке и студентске омладине. Током 1914, 1915. и 1916. године на смрт вешањем осуђено је и неколико стотина српских цивила у Мостарском, Сарајевском и Тузланском округу.
Највише Срба на простору од Дрине до Романије страдало је након повлачења српске војске из Босне. И најстрашнија страдања у Срему и Банату наступила су после офанзиве српске војске почетком септембра 1914. године. Када су се српске снаге повукле, уследила је одмазда Аустроугара. На стотине Срба из Срема и Баната изгубило је животе током крвавог септембра. Спаљене су и многе куће, па и читава села, као што је случај са селом Јарак.
У јесен исте године потпуно је испражњено 27 села уз границу са Србијом. Жене и деца послати су у интернацију. У периоду од 20. фебруара до 23. марта 1915. из Сарајева, Рогатице, Фоче, Билеће и Требиња протерано је 5.260 српских породица, којима је одузета сва имовина.
Страдања Срба у Аустроугарској била су присутна од првих па до последњих дана Великог рата.
Извор: Мондо
