Српски добровољци у Првом свјетском рату (7) | Америка – Солунски фронт

Сјећање на чин пријављивања у добровољце српске и црногорске војске у САД за вријеме Првог свјетског рата остало је сачувано у породичним предањима која су сачувана у породицама потомака српских добровољаца.

По сјећању Вукала Стојановића, сина Андрије Стојановића, из Брајића, код Будве, „његов отац предводио је групу од 14 племеника који су дошли у црногорску војску из руднка Бјут, у Монтани, крајем 1914. године.”

 

Туча са Хрватима


Милан Круљ, из Витоња, код Љубиња, 1915. године пријавио се у добровољце црногорске војске, а брат Јово га је одговарао од тога, хватао га за рукав и говорио да не иде, да богатство не оставља.

– Када иду они од 30 година, идем и ја – мотив за одлазак у добровољце био је код 18-годишњег Раде Кнежевића, из Бунића, код Коренице. Обрен Поповић, из Месара, код Требиња, носио је пред полазак заставу у чети Зрињски, која је требала да окупи хрватску емиграцију у Питсбургу.

По казивању Остоје Мицића, сина Јована Мицића, из Мајског Тртника, код Глине, његов отац и другови „на ноћ пред полазак лађе из Њујорка потукли су се у једном ’бурту’ са Хрватима”. Божидар Вучуревић, из Запријесеке, код Требиња, „кренуо је у рат са другом Голубом Самарџићем и они су се фотографисали у Бафалу”. Одлазак у добровољце Николе Банића, из Мекињара, код Удбине у породици је запамћен јер су „у њујоршкој луци он и друг му Ђуро док су чекали лађу ушли у један чамац и веслали.”

 

Бесплатан пут кући


Карактеристична су сјећања у породицама неких личких печалбара на одлазак у добровољце српске војске. „Срећа што се заратило па је пут до куће био бесплатан”, сјећање је на чин пријављивања у добровољце у породици добровољца Стевана Радочаја, из Крчане, код Удбине. У сјећању Јанка Шкорића, на оца добровољца Дану Шкорића, из Брезовца, код Грачаца сјећање на чин пријављивања је драматично, детаљно и живописно. „У ’бурту’ један официр тражио је добровољце и држао нашима ватрен говор, а они су ћутали. У један трен устала је једна жена и рекла: – Ко се не осјећа да је мушко, да обуче сукњу, а мени да да ’лаче. После тога сви што су слушали говор уписали су се.”



Послије окупације Србије 1915. године, у наредној години док се српска војска опорављала на Крфу, пошто није било друге могућности попуњавања војске, српска влада и њени савезници, прије свега Французи, активирали су се на процесу прикупљања добровољаца међу печалбарима у САД.

Од јесени 1916. године у САД боравила је српска мисија која је радила на прикупљању добровољаца на челу са потпуковником Миланом Прибићевићем ратним херојем из чувене банијске породице Прибићевића. Са њим је био добровољац Алачевић, Хрват из Сплита, и гуслар Петар Перуновић Перун.

 

5.000 добровољаца


Од јесени 1916. године кренула је акција прикупљања добровољаца у Америци која је до краја рата довела око 5.000 добровољаца из САД у српску војску на Солунском фронту.

Генералу Михаилу Рашићу Милан Прибићевић је 31. августа 1916. године у Паризу доставио свој План за рад на сакупљању добровољаца Срба, Хрвата и Словенаца у Америци за српску војску, у коме је истакао сва питања и проблеме у вези са прикупљањем добровољаца у САД за потребе српске војске. Притом, он је посебно истакао неопходну сарадњу са Југословенским одбором због бројног хрватског и словеначког исељеништва и констатовао да „у народу нашем није спороведено јединство између Срба и осталих дијелова, а код појединих између себе имаде јаког раздора.”

Добровољци из Лике из села Горњи Бабин Поток у Бизерти на Божић 1918. године

Поред тога су и јаке позиције агената аустро-њемачких. Форма дјелатности међу нашим исељеништвом у САД требала су да буду „народна села на којим ће пјевати (Перуновић уз гусле) и држати пригодна предавања. Да би се избјегле непријатности од стране америчких власти јер су САД у том тренутку биле неутралне, Милан Прибићевић је требало да води акцију за сакупљање људи за рад у Француској и Енглеској.

 

Прибићевићев план


Транспорт добровољаца је по Милану Прибићевићу требао да иде преко Канаде, а добровољци би били превожени енглеским бродовљем, у малим групама које би имали своје старјешине.

Да би се привукао што већи број добровољаца, Милан Прибићевић је први у свом Плану формулисао идеју надиобе земљиштем добровољаца по завршетку свјетског рата, а посебно је истакао коректан однос према добровољцима од стране српских војних органа јер „познато је било да је у нашој војсци је било људи из Америке који су се послије Албаније вратили у Америку и са собом донијели гласове о том како се у нашој војсци бије и псује. Неопходно је потребно да се што се овог тиче предузму најстроже мјере како би се људима које ћу скупљати омилила служба у нашој војсци…”



Француска влада била је сагласна да за потребе прикупљања добровољаца u у САД и Јужној Америци обезбиједи кредит за српску владу од 10 милиона франака, тако да је француски Врховни савјет за националну одбрану 26. октобра 1916. године одобрио два милиона франака који су требали да буду стављени на располагање за регрутовање добровољаца за српску војску у Сјеверној и Јужној Америци.

Миленко Веснић, српски амбасадор у Паризу 5. августа 1916. године предао је представку француском Министарству спољних послова, а француска влада сачинила је сопствени меморандум о „регрутовању југословенских добровољаца у Америци” и прослиједила га 12. августа 1916. године британским савезницима.

У Шантију у француској Врховној команди 25. новембра 1916. године одржана је савезничка конференција на којој су учествовали француски, енглески и српски представници и на којој су ријешена сва организациона питања око прикупљања југословенских добровљаца у прекоморским земљама.

 

Добровољац – 234 франка


Тако је ријешено да се добровољци из САД упућују, као приватна лица, у прихватне центре у Канади и то у Виндзор, Нијагара Фолс и Монтреал, гдје би се образовала сабиралишта у којима би био по један српски официр. Британске власти подмиривале би трошкове издржавања и сабирања добровољаца до њиховог искрцавања на француско тле.

У Француској би војне власти организовале прихватне пунктове („мали пролазни српски депои”) у Авру, Марсељу и Бордоу гдје би у пунктовима боравиле групе 15–20 добровољаца под надзором српског официра и „велики депо” у француској луци Тулон, из којих би се добровољци пребацивали у Бизерту, у Тунису, на војничку обуку, коју је финансирала француска влада.

Трошкови мисије Милана Прибићевића у САД сносила би српска влада од француског кредита који би био на располагању Генералном конзулату Србије у Њујорку. „Према извјештајима, један добровољац до Канаде стаће 234 франка”, написао је предсједник српске владе Н. Пашић 31. децембра 1917. године у телеграму заступнику Министарства финансија Нинчићу.
О путовању морима и боравку на обуци у Бизерти такође су сачувана породична предања у породицама потомака српских добровољаца из САД.

 

Одбили да тимаре мазге


У сјећању Петра Вучуревића, на путовање његовог оца Божидара Вучуревића стоји: „На броду су добили плава одијела да личе на раднике, а онда су их тјерали да тимаре мазге. Сви су то одбили јер нису кренули у рат да тимаре мазге него у српску војску. У Саутхемптону, у Енглеској, силан свијет је изашао у луку да их види док су се искрцавали.” На обуци у Бизерти, по сјећању Милана Божичковића, на оца добровољаца Стевана Божичковића, из Шкара, код Оточца, „српски капетан Палигорић тјерао их је да трче уз брда пијеска. – Морате скинути то сало – говорио им је. На крају обуке им је одржао говор у које је рекао: Јунак је ко жив и здрав дође кући!” Никола Банић, из Мекињара, код Удбине, имао је обичај да мало спава, „свега четири сата”, па је тако чинио и у Бизерти. „Ноћ му је била дуга”, сјећање је његовог унука Николе Банића, „те је Никица разне ђаволије смишљао док га једне ноћи неки војник није на кундак дочекао и сву му пару из њега истјерао.”

Према писму штаба српске Врховне команде од 17. октобра 1917. године, а на основу извјештаја командира чета, „добровољци су пристигли из Бизерте, а и САД, из десет југословенских покрајина, већином вјере православне, са малим бројем католика и ниједним мухамеданцем… Са идејом о новој држави Југословена врло мало су упознати и та идеја је за њих потпуно нова. Већина њих зна за подвиге српске војске… По темпераменту су то људи већином лакомислени, претјерано осјетљиви, до крајности либерални, склони пијанству, лако пријемчиви на обуку, врше све војничке радове послушно, но често са негодовањем… Физички су одлично развијени, доста покретљиви, насртљиви, али ноћу неодлучни и плашљиви и недовољно пажљиви… Према старјешинском кадру су неповјерљиви и недовољно искрени док према нашем војнику показују пуно саосјећања и болећивости, што даје често прилике варалицама да их искористе… Поштовања према подофицирском кадру не придају ни мало, често одбијају да изврше њихова наређења… Долазе са много одушевљења, показују много љубави према оружју… Одмах по доласку, ван службе, издвајали су се по групицама било по покрајинама било по ранијем друговању… На крају командири додају да су добровољци само одушевљени на његово величанство краља Петра и његово височанство престолонаследника.”

Начелник српске Врховне команде Петар Бојовић у Наредби од 12. децембра 1917. године изнио је став о односима према добровољцима „у времену када се у наше трупе уводи велики број Југословена који долазе из Русије или из Америке и наших официра и војника”.

 

Југословенска формула


Петар Бојовић том приликом је истакао да „треба тежити потпуној једнакости и равноправности свију чланова југословенске нације… Крфску декларацију треба сматрати као свршен и обавезан акт… Добровољци треба да буду увјерени да њихова расподјела на наше пукове није потекла из неке наше тежње да укинемо њихову самосталност. Сем тога наше јединице су много ослабљене, те је потребно да се бар унеколико попуне, а за то се могу употријебити само добровољци. Најзад увођењем Југословена у наше пукове тежи се ближем упознавању разних елемената. А да би Југословени били заједно са својим друговима и познаницима, они су остављени у засебним четама, под командом својих официра који су их довели из Русије. Једино они добровољци који долазе из Америке, пошто су недовољно извјежбани, бивају распоређени по свим нашим четама… Дисциплина и ред се морају одржавати и код Југословена као и код наших војника. Туча и псовка апсолутно су забрањени. Официрима о подофицирима скрећем нарочиту пажњу да најбрижљивије избјегавају сваку псовку, ружну ријеч или уврједљив израз.”

(наставиће се)


НАПОМЕНА: Овај текст није дозвољено преносити без писмене сагласности редакције Српског кола (srpskokolo@ssr.org.rs)


Коментари
  • Poštovani kako da dođem do spiska svih dobrovoljaca iz Amerike, znam samo sa jedan torpedovan brod u albanskoj luci…Ali tražim svoje pretke sa prezimenom Keča. trebalo bi da su poreklom iz Like, Korenica ili okolina….

    петак, 31. јануар 2020.
    • I ja trazim svoga dedu Acima Rogana, dobrovoljca iz Amerike, Solunca…molim ako neko ima nekakve podatke da mi javi

      четвртак, 24. децембар 2020.
  • Naš djed Mile Korsć iz srla Visuć kod Udbine, došso je iz Smerike u Bizertu Bio je snažan i odvažan. Dobio je naseljenje i Stepanovićevu kod Novog Sada, ali je otišao u Bsčki Spkolac u opštini Stara Moravica. On i naša baba Mika (Milica) izrodili su 11 dece od kojih je Nikola umro po doseljenju od dizenterije. Ostalih deset prošli su kroz msdjarski logor i vratili se kući. Svi su se pomsgali i školocsnju i životu. Daće Bog sreće ds tsko bude i ubuduće

    четвртак, 22. јул 2021.
    • I moja baba je iz Visuca, ako vidis ovo javi se na sawitch@gmail.com da razmenimo informacije

      среда, 10. јануар 2024.

Напишите коментар