Сузе до неба
Код сваког помињања Стоца и Видова поља, са сузама изађу пред очи слике са видовданских помена, седамдесетих година у Стоцу, на којима је свештеник, окружен старицама у црнини, дуго читао списак жртава, уствари сва српска имена из Херцеговине:
„Јову, Симу, Душана, Миху, Шћепу, Лазара, Данила, Гојка, Ристу, Милана, Илију, Тодора, Митра, Саву,..
На врелом подневу, из ко зна како пристиглог облака, пролило се неколико капи, на шта ми се отело из уста:
„Ево кише!“
Једна од тих измучених мајки, које су свашта преживеле али никада нису биле у очају, болно ме опоменула:
„Сине, није киша већ сузе с’неба! На данашњи дан увијек ка’не нека.“
Ово сам научио за цео живот!
У току јула 1941. године било је мање масовних злочина, изузев што су до железничке станице Шурманци, возовима допремане групе Срба из Сарајева и околине, где су их дочекивали мештани Шурманаца, Међугорја и Бијаковића, добро организовани у злочиначку групу тзв. усташа-јамара и гурали их у најстрашнију и најдубљу јаму Голубинку, у Шурманцима, из које нико није преживео. У истом периоду, католички свештеници започињу кампању католичења застрашених српских удовица и сирочади, које није спашавало живот већ је било у функцији умиривања преосталих Срба, како би наредног месеца и они, као овце на клање, отишли у јаме.
Тако је и било!
Опет је безазаленост, честитост и наивна вера у речи комшија Хрвата и муслимана, била кобна за Србе па је Илиндански покољ по броју, старосном и полном саставу жртава био страшнији од видовданског. На ред су дошла највећа српска насеља Пребиловци, Клепци, Опличићи, остатак Тасовчића и друга.
Злочини су углавном извршени у двема јамама, које су и два највећа губилишта херцеговачких Срба: Голубинки у Шурманцима и јами Бивоље брдо која је и примила највише жртава. „
Аутор: Миле Прибиловић
Извор: Јадовно