АКТУЕЛНО:

Сузе до неба

Код сваког помињања Стоца и Видова поља, са сузама  изађу  пред очи слике са видовданских помена, седамдесетих година у Стоцу, на којима је свештеник, окружен старицама у црнини, дуго читао списак жртава, уствари сва српска имена из Херцеговине:
„Јову, Симу, Душана, Миху, Шћепу, Лазара, Данила, Гојка, Ристу,  Милана, Илију, Тодора, Митра, Саву,..

На  врелом подневу, из  ко зна  како  пристиглог облака, пролило се  неколико  капи,  на  шта  ми  се  отело из  уста:
„Ево кише!“

Једна  од  тих  измучених  мајки,  које су  свашта  преживеле  али  никада  нису  биле  у  очају,  болно ме опоменула:
„Сине, није киша  већ сузе  с’неба!  На данашњи  дан  увијек  ка’не нека.“

Ово сам научио за цео живот!

У току јула  1941. године  било је мање  масовних  злочина, изузев што су  до железничке  станице Шурманци, возовима  допремане  групе  Срба  из  Сарајева  и  околине, где су  их  дочекивали  мештани Шурманаца, Међугорја  и  Бијаковића, добро организовани  у  злочиначку  групу  тзв.  усташа-јамара  и гурали  их  у  најстрашнију  и  најдубљу  јаму  Голубинку,  у  Шурманцима, из  које нико није преживео. У истом  периоду, католички  свештеници  започињу  кампању  католичења  застрашених  српских  удовица  и сирочади, које није спашавало живот већ је било  у  функцији  умиривања  преосталих  Срба, како би наредног месеца  и  они, као овце  на  клање, отишли  у  јаме.

Тако је и  било!

Опет  је безазаленост, честитост  и  наивна  вера  у  речи  комшија Хрвата  и  муслимана, била  кобна  за  Србе  па  је Илиндански покољ  по броју, старосном  и  полном  саставу  жртава  био страшнији  од видовданског. На  ред су  дошла највећа  српска  насеља  Пребиловци, Клепци, Опличићи, остатак  Тасовчића  и  друга.

Злочини  су углавном  извршени  у  двема  јамама, које су  и  два највећа  губилишта  херцеговачких  Срба: Голубинки  у Шурманцима  и  јами  Бивоље  брдо која је  и  примила  највише  жртава. „

Аутор: Миле Прибиловић

Извор: Јадовно

Нема коментара

Напишите коментар