Тако је говорио Ћаћа од Крајине: Јован Рашковић у Шегестину 1991.

За Србе из Крајине, академик Јован Рашковић био је њихов Ћаћа. У Далмацији, Лици, на Банији и Кордуну, деца тако зову свога оца. Ту реч наша деца почињу да тепају, такорећи у колевци, још док ћапћу млеко на мајчиној дојци.

Са „главом библијског пророка“, овај српски трибун заблистао је као метеор на узаврелој политичкој сцени једне земље, која ће се ускоро распасти. Сви Јованови покушаји да се заустави рат нису, нажалост, уродили плодом. Мржња је експлодирала и потекли су потоци крви.

По речима академика Добрице Ћосића, Јован Рашковић је у српску политику покушао да унесе поштење и реализам у постављању националних циљева. Он није основао Српску демократску странку да би се успео на власт, него да одбрани национално биће и суверенитет српског народа У Хрватској.

– Психијатар Јован Рашковић – говорио је Ћосић – у бездушну политику унео је душу, у националну идеологију хуманизам, у хрватско-српски раскол дух споразума, а шовинистичкој агресији супротставио је демократско миротворство. Све су то својства антиполитике у данашњем свету тоталне политике. И чим је проговорио, Срби су га слушали; све што је рекао, Срби су примили као истину.

Рашковић је био протагониста нове српске политике у Хрватској и највиши политички изазов савремене Хрватске. Залажући се за разумевање хрватског националног бића и политичког интереса и права хрватског народа, са рукама испруженим за помирење са свим Хрватима спремним да Србима поштују права која они имају, Рашковић је заталасао, и ка историјској, националној и грађанској самосвести покренуо обманут, резигниран и обезвређен српски народ у Хрватској и БиХ.

Описујући своје вишегодишње друговање са Рашковићем, Момо Капор, писац и сликар, каже: – Рашковић је био човек нешто нижег раста од просечног. Имао је бујну косу и проседу браду. Лети је ишао увек го до појаса, са хозентрегерима дезена америчке заставе, који су придржавали његове широке панталоне испод стомака без имало трага млохавости. Уживао је, наиме, у јелу, али што би се обед више примицао завршетку, Доктор је све дубље тонуо у депресију изазвану грижом савести што је толико јео. Пио је веома мало, обично минералну воду.

Сама његова појава и карактер, који су обједињавали личност научника светског гласа, а у исто време и добродушног сеоског лекара, чија је излизана кожна торба већ сама по себи уливала поверење код пацијената, подсећали су на неког старословенског бога.

Капор мисли да он вероватно никог није више пута цртао него Јована Рашковића. Био је опчињен његовом живописном појавом „том главом бога Перуна и очима у које се није могло дуго гледати“. – Од малих цртежа пером и тушем – каже Капор – преко мноштва цртежа крејоном и сангвином и пастела, све до Докторовог портрета, покушавао сам да одгонетнем карактер и суштину тог изузетно занимљивог лица које као да је било све време свесно своје блиске смрти.

Са Јованом Рашковићем, Капор је уздуж и попреко обишао све делове Далмације у којима живе Срби. Пут их је нанео и у Равне Котаре, где су посетили дворе чувеног ускочког витеза Стојана Јанковића, чији је потомак велики писац Владан Десница. Аутор романа „Прољеће Ивана Галеба“ био је вишегодишњи Рашковићев пацијент. Доктор је Десницу лечио од хипохондрије, а умро му је на рукама од рака. – Нисам ни сањао да толико припадника мог народа живи у овим крајевима – каже Капор.

– И док су они износили своје муке, све неправде и сва понижења кроз која су морали да прођу у држави која није била њихова и која им није признавала права на постојање, Доктор је све дубље и дубље тонуо у своју столицу и депресију. Говорио је веома мало, тек покоју шкрту реч, као да их није слушао.

Нико није примећивао да се из године у годину пуни тим неизрецивим болом од нанесених неправди, све док, испуњен до последњег делића свога бића, није као из каквог успаваног, па нагло разбуђеног гејзира изнесен без своје воље да једно време буде вођа тог несрећног народа.

А онда су се испунили стадиони и тргови на којима је проговорио Јован Рашковић. Док је народ падао у неку врсту транса слушајући човека кога су сматрали свецем, он им је, каже Капор, у једној реченици рекао све: „Ја нисам ваш вођа, него слуга!„

Тако је било и у само праскозорје рата 1991. године када се обратио хиљадама присутних на парастосу побијеним Србима 1941. у селу Шегестин код Двора на Уни на Банији.

Покољ над становништвом села Шегестин, Ораовица и Драшковац покрај Двора на Уни, без обзира на старост и пол се догодио у селу Шегестин 29. и 30. јануара 1942. године. Покољ су извршили усташе из села Зрин, Дивуша, Унчани и Струга Банска, покрај Двора и припадници усташке бојне под командом пуковника Нарциса Јасзенског.

Постоје различити подаци о броју страдалих. Једни извори наводе 189 жртава, а други извори истичу 273 страдала становника ових села, при чему се наводи да је убијено 84 становника Шегестина (38 дјеце, 26 жена и 23 мушкарца), док се за остатак жртава наводи да су потицали из Ораовице и Драшковца. Сва три села су опљачкана и спаљена.

Ноћ између 29. и 30. јануара 1942. године, народ је назвао „Ноћ крвавих ножева“.

Говор др. Јована Рашковића у Шегестину

Капор сматра да се Јован Рашковић није као други бацио у политичку арену да нешто стекне. Био је признат и познат, поштован и имућан човек. Знао је ко је, шта је и колико вреди. Један је од малобројних истакнутих српских интелектуалаца у Хрватској, који није крио да је Србин, и због тога се никоме није правдао.

Њему није требало ништа друго, сем мало одмора и спокојства, али је он због свог народа ушао у ту арену, све је жртвовао, све изгубио и на крају је, као последњи лупеж и разбојник, протеран из свог родног краја. – Али, ни тада – каже Капор – када су га носили на рукама, гледали у њега као у Бога, љубили му руке и тражили помоћ, коју ни сам себи није могао да пружи, Доктор је постајао само на смрт уморни лекар, који се нагледао исувише несреће да би могао да ужива у својој слави.

НАЈПЛЕМЕНИТИЈИ СРБИН

Објашњавајући зашто је српски пук у Хрватској подигао на руке Јована Рашковића, због чега је на зборовима уз слике Светог Саве, кнеза Лазара, Карађорђа, Његоша и Вука, носио и слику Рашковића, академик Матија Бећковић каже: „Тешко да су могли наћи темељнијега, пространијега, несебичнијега, племенитијега и угледнијега. Они који су Рашковића хтели да сузе и омразе, само су показали колико су ускогруди и ускоумни они сами.“

Бећковић закључује: „Јован Рашковић је веровао да се без насиља може изборити за права свог народа и да неправду не сме чинити онај коме је неправда учињена. Од кад је српских вођа, од Јована Рашковића није било мирољубивијега. Али, кад је пала крв, то није могао ни примити ни разумети.

Сад знамо како се све завршило и да је због таквог исхода Јован Рашковић пресвиснуо. Његовог народа нема у Крајини, очишћен је, а његови прваци оптужени су за етничко чишћење других.“

БИОГРАФИЈА

Живео је у Книну до почетка Другог светског рата (1941), када као дете бежи у Кистање, које је анектирала Италија. Ниже разреде гимназије приватно полаже у Задру и Книну. После Другог светског рата живи у Загребу, где је 1948. године матурирао.

У Загребу студира електротехнику и медицину. Медицину је завршио 1956. године, а специјалистички испит из неуропсихијатрије положио 1962. године. Докторску дисертацију одбранио је 1975. године на Медицинском факултету Универзитета у Загребу.

Био је директор Опште болнице у Шибенику (1959-1961), а затим (1961-1962) први директор новоформираног медицинског центра у истом граду. Бавећи се неурофизиологијом, истраживања проводи у оквиру Института за клиничку неурофизиологију Медицинског факултета у Љубљани, у чијем је формирању учествовао.

Професор је универзитета у Љубљани и Загребу, и гостујући професор на многим угледним универзитетима у свету (Лондон, Хјустон, Павиа, Рим…). Био је директор Центра за научно-истраживачки рад болнице „Свети Сава“ у Београду, члан Медицинске академије Хрватске, почасни члан Чехословачког удружења психијатара и Удружења психијатара Италије као и члан Српске академије наука.

Један је од најугледнијих психијатара у Југославији. Сарађивао је с многим угледним појединцима и установама у свету. Аутор је преко стотину медицинских публикација, стручних и научних радова, те неколико монографија.

Оснивач је (1990) и први председник Српске демократске странке (СДС) у Хрватској. Књига Луда земља, коју је објавио 1990. године, осликава његов политички кредо и преокупације на плану политике.

Напустио је Хрватску и дошао у Београд након почетка ратних дешавања и након победе политике којој се оштро супротстављао. Српско питање у Хрватској почели су да решавају неки други људи, неком другачијом политиком и неким другачијим средствима. Рашковић је стрепео и упозоравао на то, али политички центри моћи у Београду наилазили су на веће разумевање у Српској Крајини. Таква (другачија) политика, неодговорни потези и вође недорасле историјском тренутку и изазову, допринели су да српски народ доживи још већу несрећу.

Извор: Банија Онлине