То су муке црне биле
У љето 1995. године тада 65-годишња Марија Грубор остала је у Груборима након „Олује“. Њена снаха и двоје унучади отишли су с већином у колону, док је њен син четири године служио у крајишкој војсци и нису знали гдје се налази. Марија је одлучила с још неколицином људи остати јер није знала гдје јој је син, а мислила је да ће се њена снаха и унуци брзо вратити. Но нитко се није вратио, а Марија Грубор 25. коловоза 1995. свједочила је посљедицама злочина над својим сумјештанима. Данас живи поред Чачка у Србији, а како са својих 90 година слабије чује, с њом смо разговарали путем видео-везе те уз помоћ њене унуке Милене Грубор. У башти унукине куће, с црном марамом на глави, испричала нам је своју причу.
Марија Грубор није пратила суђења за Груборе у којима на крају нитко није осуђен, а не прати ни хрватску политику. Тако јој ни одлазак хрватског политичког врха на овогодишњу комеморацију у Груборе не значи превише. Но зато се кобног дана 25. коловоза 1995. године добро сјећа. Њена унука Милена Грубор, која је тада имала осам година и с мајком је из Грубора отишла у вријеме „Олује“, каже како је бака више пута причала о том дану те како о томе прича „као да се догодило неком другом, прије сто година“.
Марија Грубор никад се више није вратила ни у Груборе ни у Хрватску. „Шта ћу тамо кад нема никога? Вратила бих се да има некога, али шта ћу сама“, каже
Марија Грубор се сјећа како је у селу остала с углавном старијим људима, а с њима је остала и сестра Маријиног бившег супруга Милица Грубор, жена с психичким потешкоћама, како ће нам појаснити Милена. Милица је такођер убијена.
На питање зашто је остала те што су радили то вријеме, Марија нам одговара да нису радили ништа и да не зна што су мислили.
– Нисмо знали куд ћемо, шта ћемо, ђе ћемо ићи. Мислили смо: вратит ће се они (људи из Грубора који су отишли, оп. а.). Нијесам знала гдје ми је син био, је л“ жив, гдје је. Како ми је било? Црне муке су биле, ето тако. Све је било пуштено, овце, свиње, краве. Ходају краве, свиње, овце су биле на планини, па се вратиле кући јер су видјеле да нема чобана. Онда су дошли камионом, па су их купили, још док смо ми били овдје. Они дошли камионима, купе све – присјетила се Марија Грубор, мислећи притом на хрватске цивиле и војнике који су након „Олује“ оперирали тим крајевима у потрази за ратним плијеном.
Тог 25. коловоза Марија и неколико других жена отишле су у школу у Плавном, одакле су их из УНПРОФОР-а позвали да се дођу пописати. У Груборима, засеоку Плавног, остало је шестеро људи, жртава злочина који ће се ускоро догодити: Јово Грубор (65), Милош Грубор (80), Ђуро Карановић (45), Марија Грубор (90), Јован Грубор (73) и Милица Грубор (51), сестра Маријиног бившег супруга. Кад је изашла из школе у Плавном, Марија је остала запрепаштена.
– Ми изишли на поље, кад видимо, наше куће горе. Дим пуши, пуца се. Зовнула сам Душку. Изађе Душка. Она, једна Миха и ја, укупно нас пет-шест хоћемо ићи кући. Видимо да гори Ђукина кућа, да гори стрине Михе штала. Шта ћемо ми јадне? Стојимо, не смијемо ићи – присјетила се Марија Грубор.
Склониле су се са стране и гледале, било их је страх, нису знале што да раде. Потом су на главном путу видјеле кола с припадницима УНПРОФОР-а који су се такођер запутили у Груборе. Оне су кренуле пјешке за њима. Призор који их је дочекао Марија Грубор и данас описује испрекидано, у сликама.
– Они су убили два човјека на кревету, бабу на кревету, и Мићу су убили на кревету, лежао је јадан на кревету и убили су га. Чичу Јову нису нашли нигдје. Да ли је утекао па су га убили у неком грму, није ни сахрањен – прича Марија, мислећи на Јована Грубора који је запаљен са својом кућом, па наставља.
– И онда су нам увечер рекли да нећемо ту ноћити, да ноћимо у неком другом селу. Отишли смо у то друго село и ноћили, а сутрадан су они дошли купити оне људе, а ја рекох: „Дабогда су и мене убили.“ А онај један окрену пушку у ме да ће ме убити. А други прилети њему, каже: „Сједи, буди миран“ – прича испрекидано Марија Грубор.
УНПРОФОР је преживјеле мјештане Грубора одвео у Книн, гдје су били неколико дана. Добили су храну, спавали су у школи. Након тога су их одвели у Загреб. Тамо су им рекли да ће их одвести на границу да виде хоће ли их „њихови примити“. Кад су их пребацили преко границе, Марија је отишла прво код своје сестре. На питање како се тада осјећала, Марија каже:
– Страх. Из своје куће бјежиш. То су муке црне биле. Кукала сам као кукавица црна. Из своје куће отићи, шта ћу тражити, ђе ћу наћи? Немам пара да купим, а шта да нађем – прича Марија.
Сјећа се да је два пута добила по 200 марака, да је након преласка границе неко вријеме боравила код сестре, па код снахе, „од куће до куће лутала“. За живот је зарађивала чувајући старије жене све док је могла, а онда је успјела добити мировину од бившег супруга који је још прије рата отишао за Србију.
– Било је то само преживљавање – казат ће кратко о том периоду.
На питање што данас мисли о свему што се догодило, о рату, о злочину, о свом одласку, само каже:
– А шта ћу мислити јадна, кад не могу тамо сада? Шта ћу? Све је остало тамо.
Марија Грубор никад се више није вратила у Груборе ни у Хрватску, премда у Пађенима има сестру која се вратила. Њена унука пак одлази повремено, жељела је одвести баку, барем да сестру види, но она није хтјела.
– Шта ћу тамо кад нема никога? Вратила бих се да има некога, али шта ћу сама? – каже Марија.
Иако повремено долази у Хрватску, ни Милена се не мисли трајно вратити.
– Након 25 година живота овдје не мислимо се враћати. У реду би можда било обновити кућу и имати гдје доћи – каже Милена.
Она се не сјећа превише детаља из времена „Олује“ и избјегличке колоне. Но трагедија Грубора обиљежила јој је живот.
– Шта да смо ми остали? Шта да је мама остала с нама? Не би било ништа другачије. Вјеројатно бисмо слично прошли – мисли данас и сваки пут кад чује бакину причу.
Ни она, као ни бака, није пратила подизање оптужнице против тројице припадника Антитерористичке јединице Лучко, Фране Дрље, Боже Крајине и Игора Бенете 2010. године, као ни суђења на којем су свједоци мијењали исказе и губили сјећање, да би Бенета, који је најавио да ће проговорити о злочинима, на концу био пронађен мртав. Милена и њена бака Марија нису пратиле ни поступак против Жељка Сачића због заташкавања по заповједној одговорности. Након 25 година од злочина и њихова избјеглиштва, охрабрујуће ријечи које су се могле чути овог уторка на комеморацији у Груборима за њих двије, нажалост, долазе прекасно.
