Трагедија у Вуковару почела српским жртвама

Три деценије од када су снаге ЈНА и српски територијалци протерали хрватске паравојне снаге из града на Вуки и Дунаву. У Хрватској се спремају да гламурозно и уз домољубни декор обележе „пад Вуковара“, а Срби жале за битком изгубљеном за дипломатским столом.

Вуковар није и не може бити град херој. Може једино да буде град жртва! А истински хероји, уз 1.100 житеља настрадалих током те 1991, јесу његови становници који су преживели све страхоте у борби за голи живот. Данас ће се сви они, као и читав свет, сетити како је пре тачно 25 година завршено тромесечно систематско уништавање града.

Трагедију једног града Хрвати су вешто искористили да добију признање своје државе, а Срби су по ко зна који пут пред светом испали „лоши момци“, претрпели највеће жртве и изгубили све. Тај сценарио представници „хрватске младе демокрације“, уз свесрдну подршку спољних савезника, до танчина су испланирали – започели су крвави сукоб тамо где нико није мислио да је сукоб могућ, а све то на крају представили као своју „борбу од вишегодишњег угњетавања српских агресора“.

И док се у Хрватској спремају да гламурозно и уз „домољубни декор“ обележе „пад Вуковара“, протерани Срби још жале за битком изгубљеном за дипломатским столом.

За др Милорада Вишића, првог послератног председника општине, и још најмање 30.000 Срба из овог дела РСК који су после „мирне реинтеграције“ из 1995. у првом таласу напустили Хрватску, на данашњи дан, пре 25 година, Вуковар није „пао“. Он је ослобођен!

Вишић каже да је град на Вуки Србима отет после 3. маја 1991. и догађаја у Борову Селу. Хрвати су га предали тек пошто су потучене до ногу од стране ЈНА и локалних бораца. За слободу овог града погинуло је 1.217 војника, од којих су огромна већина Срби.

Наш саговорник, некада лекар у Комбинату „Борово“, био је потпредседник СДС од његовог формирања 10. јуна 1990. На српским положајима, с пушком у руци, нашао се одмах после 3. маја. По ослобађању Вуковара, постао је први човек града. Против њега у Хрватској нема оптужница, али му нема ни повратка тамо. За „Новости“, он се сећа како је све почело.

– На првим вишестраначким изборима у Хрватској, априла ’90. у Вуковару, на листама се нашло седам странака с предзнаком „хрватска“, и ниједна српска. СДС Јована Рашковића није био организован у овом делу републике и наши сународници су гласали листом за Рачанову левицу. То је била кардинална грешка.

МИНИРАЊЕ

Рат у Вуковару почео је почетком ’91. минирањем киоска „Борбе“ у овом граду – сећа се Милорад Вишић. Први српски локал који је миниран био је ћевабџиница Живојина Пејчића. После тога Срби су почели да набављају оружје и да држе ноћне страже. Минирали су и Срби један киоск „Вијесника“. Наш саговорник наводи да је то било надреално време. Срби и Хрвати су и даље преко дана седили у истим, својим кафанама, једни са другима, и „правили се луди“. Увече би свако отишао на своју страну.

На изборима за градоначелника Вуковара тада је победио Србин Славко Докмановић, који је остао на тој функцији од априла ’90. до 3. маја ’91. Од тада није долазио на посао. Градом су загосподарили Томислав Мерчеп и Благо Задро. Они су били „богови“ живота и смрти.

– Униформе Збора народне гарде у Вуковару почеле су да се виђају у рано пролеће 1991. Негде око 10. марта, у оближњим Богдановцима, наш комшија из Борова насеља Томислав Мерчеп постројио је 200 првих „зенги“ које су се убрзо нашле у граду. Први Вуковарци у ЗНГ били су бивши робијаш Мартин Дошен и Дамир Кнежевић (по оцу Црногорац). Тадашње паравојне јединице Хрватске регрутовале су стотине мушкараца, углавном из два вуковарска насеља Митница и Трпињска цеста. Оба ова рубна насеља никла су после 1945. од досељеника, удовица, очева и мајки усташа из западне Херцеговине и других усташких упоришта у Другом рату – сведочи Вишић.

Прича за себе је и како се наоружавала ова Туђманова гарда. Новац за оружје прикупљали су и из Србије и Босне!

– Тог пролећа у Загребу је изгласан закон о бесцаринском увозу аутомобила у Хрватску са Запада – сећа се наш саговорник. – ХДЗ је био иза свега, а аутомобили су се будзашто продавали по целој тадашњој СФРЈ. Затим се прешло на шверц алкохола. Пића најбољих југословенских произвођача била су упола јефтинија од регуларне цене у СФРЈ и шлепери с алкохолом ишли су ка свим републикама бивше државе. Од тако „створеног вишка капитала“ ХДЗ је куповао оружје за ЗНГ.

Град на Вуки и Дунаву, привредно чудо бивше земље, пре рата важио је за југословенски. Како прича Вишић, Срби су зарад братства и јединства од 1941. пристали да забораве своје порекло. Уосталом, то је био и услов у Хрватској уколико желите каријеру. На руководећим местима Вуковара, у привреди, просвети, здравству, све док ХДЗ није консолидовао власт, убедљиву већину чинили су Срби. Али…

– Огроман број паметних људи Срба није разумео нити веровао шта им се спрема – прича Вишић. – Почели су да се освешћују тек када су почеле да им стижу „лојалнице“ на радна места. Без „лојалности“ ХДЗ-у нико није могао да буде на руководећем месту. Стигле су и шаховница, путовница, „особна карта“… Затим су припадници МУП Хрватске поставили барикаде према српским селима и блокирали касарну у Вуковару.Хиљаде људи Срба нашло се заточено у граду под пуном контролом Томислава Мерчепа.

СЛОБОДАН ЈАКОВЉЕВИЋ: Мој је отац у Вуковару убијен у јуну 1991. само зато што је Србин

Када се после ослобађања Вуковара (за потребе тадашњег Југословенског комитета за испитивање ратних злочина) писала историја страдања Срба из овог краја, као прво убиство Србина у овом делу Источне Славоније наводи се случај Стевана Инића (63), из Бршадина, кога је 1. маја 1991. убио комшија Михаило Гленчир, истакнути усташа. Други убијени био је полицајац Симо Поњевић, такође из Бршадина, који је одбио да стави шаховницу на шапку. Њега су усмртиле колеге из станице на кућном прагу 26. јуна 1991. Тешко рањен, преминуо је на рукама мајке.

У Вуковару је прва жртве био Јован Јаковљевић, пословођа у трговини „Спорт“, а на мети Мерчепа нашао се јер је као пословођа одељења продаје спортског оружја из радње спаковао пушке и пиштоље и однео их у касарну ЈНА. То се догодило 29. јуна.

Смрт оца његов син Слободан описао је овако: – Наша је кућа била у потпуном окружењу, блокирана је и оближња улица како би било мање сведока. Тату су позвали да изађе, рекли су да су полицајци. Отац им је одговорио како могу да дођу сутра, да је касно и да не жели изаћи. Тада су викнули да ће у противном дићи кућу у ваздух. Видео је да нема куд и кренуо је напоље. Упалио је светло у ходнику и пришао вратима. Они који су били напољу видели су силуету мог оца и запуцали. Пао је главом према подруму, на месту је убијен. Младен Мркић, директор кооперације у „Вупику“, 31. јуна одведен је из самопослуге у коју је навратио пред повратак из фирме. Сачекала су га два аута из којих су изашла четворица мушкараца. Прво су га одвели у седиште Хрватске територијалне одбране, а онда на Дунав. Његово тело никад није нађено.

Већ 4. јула у рацији у Козарачкој улици у Борову насељу четири наоружане групе које су предводили Марушић, Росо, Задро и Гатало ухапсиле су осморо српских цивила међу којима су били Мијатовић и Стојановић. Сви су пронађени мртви…

– У јулу се још могло отићи из града – наставља Вишић. – Неке фирме су радиле и много Срба је изашло користећи „пропуснице“, да би, наводно, отишли на годишњи одмор. У августу, из града се већ тешко излазило. Они који су остали морали су у подруме. Из мемле су изашли на данашњи дан пре 25 година. На филмовима ТВ камера које су тада бележиле ослобађање Вуковара тачно се могло видети ко су били Срби а ко Хрвати.

ПАРАВОЈСКА И ОВЧАРА

– Мене и ЈНА у Вуковар је послао државни врх СФРЈ са задатком да разоружам паравојне формације и деблокирам касарну – сећа се пуковник Шљиванчанин. – Хрватска није тада била призната и једина регуларна војска била је ЈНА. Дакле, у Вуковару није почео рат Срба и Хрвата, већ сукоб с паравојском ХДЗ.

Шљиваначанин наводи да је прва жртва у Гардијској бригади био баш војник Хрват, Давор кога је мина погодила док је размештао шатор за кухињу. Додаје и да је велика срамота оно што се догодило после на Овчари, када су појединци одвели и убили више од 260 заробљених припадника ЗНГ. Каже, није био тамо, а према ономе што је чуо, ради се о освети за коју нема никаквог оправдања.

ПУКОВНИК ВЕСЕЛИН ШЉИВАНЧАНИН: МИТНИЦУ „ОСЛОБОДИЛИ“ НОВИНАРИ

Име пуковника Веселина Шљиванчанина постало је метафора за борбе у Вуковару. Пред сваки 18. новембар њему уредно стижу претећа писма из Хрватске, а ова република га и даље држи на црвеној потерници Интерпола. Потврђује нам да је и у четрвртак 17. новембра на кућну адресу „уредно“ примио писмо из Чапљине са салвом претњи породици и њему. Пуковник, 25 година од догађаја, открива, за „Новости“, и мало познату чињеницу о, како он каже, „паду Вуковара“.

– Заробили смо хрватског војника из Дедаковићевог штаба 16. новембра. Признао нам је да они редовно гледају само дневник ТВ Београд, јер све што кажемо испада истина, док њихови нон-стоп лажу извештавајући о томе како се њихове снаге одлично држе, чак и напредују. Следећег дана у Вуковару се појавила екипа РТВ Нови Сад.

Пуковник вели да је тада у камеру испричао како 18. крећу да „доврше“ ослобађање усташког упоришта Митница и да је тамо „остало“ још пар улица. Исте ноћи, пола сата касније, јавио му се хрватски заповедник Митнице Дмитар Караула, а одмах за њим и Марин Видић Били (Туђманов повереник за Вуковар) и заповедник положаја уз вуковарску болницу. Понудили су предају војницима ЈНА.

– Караула се предао достојанствено – сећа се Шљиванчан. -Постројио је своја 163 борца и шест официра и, уз команду „Усташе, мирно“, положили су оружје. Сви ови људи су данас живи и сведоче. Видић се предао другој јединици. Са њиховом предајом, и десетине хиљада људи из подрума изашло је напоље. Престао је сваки организовани отпор.

Шљиванчанин каже да се радило о класичном војном лукавству. Он је тада, насупрот борцима с Митнице, имао мање од 100 војника.

Аутор: Драган ВУЈИЧИЋ (2017.)

Извор: НОВОСТИ

Преузето са: ЈАДОВНО