У Архиву Војводине одржана промоција књига Илије Петровића
У Архиву Војводине је 16.12.2024. године одржана промоција књига историчара Илије Петровића. Промовисано је 12 књига о Републици Српској Крајини, као и других историјских књига које својом тематиком “разобличавају стратешке пројекте отимања српских земаља“. Илија Петровић је живи учесник ратних година у Републици Српској Крајини и истрајни борац у заштити српских националних интереса. Петровић храбро и смело заговара тезу о Србима као једном о најстаријих народа.
У обради појединих тема, аутор користи расположиву литературу и објављене историјске изворе, познату архивску, библитечку и музеолошку грађу. “На себи својствен начин, необичном методологијом, фактима, правним актима, успева да разобличи тамну страну оних делова наше новије историје о којој се ћути или је сакривена од стварности. Као агилан истраживач копа по архивама и доступној документацији или настоји, да од још увек живих учесника неког догађаја сазна појединости које нису забележене, а са којима би слика тих догађаја била потпунија, јаснија и утемељенија. Снагом аргумената, поштовањем историјских или материјалних чињеница, он увек успева да заокружи целину из које се јасно могу сагледати историјски токови на српским подручјима. Сваком објављеном књигом разобличава грешке и промашаје нациoналних лидера српске политичке сцене, а бритком анализом лоших потеза указује на путеве изласка из ћорсокака и странпутице. За будуће истраживаче и тумаче новије српске историје, његове књиге представљаће добру базу података и незаобилазно штиво.“
О историјским књигама Илије Петровића говорили су директорка издавачке куће “Мирослав“ Мирослава Петровић, дипломирани правник и председник скупштине РСК у прогонству Милорад Буха и дипломирани правник Милан Мандић и аутор књига Илија Петровић. У току вечери, прозу је говорио песник Бошко Јованчевић.
Књиге Илије Петровића прожете су необоривим аргументима и снажним потврдама догађаја из новије историје српског народа. Приликом обраде тема користио је расположиву литературу и историјске изворе. У приказима његових књига може се видети да је приликом обраде појединих тема консултовао архивске и релевантне музеолошке грађе. Такође, настојао је да од живих учесника неког догађаја сазна појединости које нису забележене, а које употпуњују догађај. Илија Петровић као савесни историчар, ништа није желео да препусти случају већ је “снагом аргумената и поштовањем чињеница успевао да заокружи целину из које се јасно могу сагледати историјски токови“. Петровић је кроз своја сведочења указао на “промашаје националне политике“ због којих је, према његовом схватању, дошло до “страдања и пропадања српског народа и његове државе“.
Према речима дипломираног правника Милорада Бухе, основ ауторове приче су властити дневнички записи, неспорни историјски догађаји, административни и правни акти, као и стварни ратни догађаји, који се провлаче као сиже ауторове визије времена и личности у њима. Илија Петровић своју радњу смешта у кабинете, канцеларије, државне установе у потпуно нове оквире који се тичу рата, али су својом суштином одвојени од непосредног ратишта:
– Књига “Крајишки именослов“ у теоретском књижевном смислу представља дневник, хронику, мемоарску причу о рату, историјски роман и сагу о српском стрдалништву. Књига осветљава позната лица из политичког живота Републике Српске Крајине деведестих година двадесетог века. Овај историјски роман са ауторовим ратним дневницима и историјским фактима сведок је једног тешког и распамаћеног времена, игра силе, подметачине глобалиста и перфидне улоге страног фактора. Илија Петровић у својим белешкама у дневнику износи неспорне историјске чињенице о политичким лидерима краја двадесетог века, али и податке и чињенице које су кружиле о појединцима политичким актерима, непроверене гласине, подметнуте “истине“ служби безбедности итд. Управо овај конгломерат информација разобличава српску, односно крајишку стварност. Протагонисти збивања неспремни за улоге које обављају беспоговорно бране свој став, политички усуд и политичку и државну функцију коју обављају. Из испричаног се види незрелост и недораслост српске политичке елите, како у српским политичким круговима, још и више у крајишким политичким и државним институцијама, истакао је Буха.
Илија Петровић је написао и објавио једанаест томова својих бележничких записа, државних докумената и политичких аката који су настајали у ратном периоду, односно укупно око 7000 страница о проблемима око формирања власти, ратним годинама са Хрватима, политичким размимоилажењима, односима са власти савезне државе и републичким органима Републике Србије. Поред ових дела у бројних другим књигама овог плодног аутора у првом плану је ратна проблематика и тешка позиција крајишког човека истргнутог из завичаја и обезглављеног на глобалистичкој ветрометини. Као сељачко дете најсуптилније је схватио ратне страхоте јер их је и сам проживео и разумевао је прогнаничке проблеме крајишке популације. По обиму истражене грађе, прикупљених докумената и политичких прогласа, ставова, прикупљене електронске грађе, историјских података, непосредних контаката са јавним и другим личностима, представља перјаницу међу крајишким корпусом.Крајишници из различитих побуда нерадо се хватају пера и пишу о свему проживљеном. Стварну истину, појаве, догађаје и токове могу најбоље изнети непосредни учесници и актери догађаја. Бројна крајишка елита бежи од ове теме плашећи се хрватске одмазде, као да већ нисмо довољно кажњени од Хрвата углавном за фризиране злочине. Са историјског аспекта битно би било, да непосредни актери изнесу своје чињенице, податке о свому проживљеном, тиме бисмо употпунили историјску истину и разобличили наше квази пријатеље и отворене непријатеље. За сада крајишка елита, непосредни учесници ратних и поратних збивања о томе ћуте.
У свом излагању, аутор књига Илија Петровић је указао на своје иницијативе за стварање РСК:
– Иницијатива за стварање Српске Крајине отпочела је у новембру 1989. године. Три, четири месеца касније успоставио сам контакт са Јованом Рашковићем и изложио му тезу о Српској Крајини. Он није имао таквих амбиција, али на бројним зборовима Српске демократске странке по Барањи, Западном Срему, Славонији, а касније и по Новом Саду, а и током више посета Новом Саду како би причали о Крајини, то се уобличило. Након тога, први корак била је прича о Барањи. Ја сам главном уреднику самоуправе предложио да поставимо питање Барање, оне која је 1945. године уступљена Хрватској. Он се одушевио идејом и рекао да нађем писца. Пошто сам студирао историју, обратио сам се професору код којег сам дипломирао. Рекао ми је да се он периферно бавио Барањом и то је врло осетљиво питање. Онда сам замолио академика Василија Крестића, он је био врло јасан рекавши да не жели свој научни дигнитет крњи дневно-политичким расправама. Потом сам се обратио академику Чеди Попову из Новог Сада али се он није бавио тим темама. Замолио сам и двојицу професора из Барање да нешто ураде, међутим остало је на мени да напишем један текст иницијални, објавим га у самоуправи што је као основа послужило као основа за представљање једне књиге о Барањи од најстаријих времена до данас, где сам имао привилегију да на Сајму књига представљам ту књигу уз академика Радована Самарџића. Кад сам ја прочитао то своје, он је рекао колега то морам да објавим и објављено је после у једном зборнику, истакао је Петровић у свом излагању.
Илија Петровић је рођен 1938. године у Црној Гори, по професији историчар. Радна каријера га је везала за ПТТ саобраћај и цео радни век провео је у овој служби. Крајем осамдесетих година прошлог века укључује се у политички живот, свестан погубних последица једнопартијског система и југословенског усуда који је променио смер српског националног програма или га трајно разорио. По основној вокацији историчар, разазнавао је штетне окове у друштвеном систему и покушавао демонтирати идеолошке комунистичке догме, предлажући путеве изласка и трасирања нове животне српске стварности. Отпори су били бројни – стари изанђали комунистички кадрови неспремни за напуштање угрејаних столица, незреле јуноше жељне политичке каријере, необразовани новокомпоновани профитери спремни за насртаје на политичке и привредне фотеље, јалови интелектуалци неспремни на изазове и без јасног националног циља, преобучени удбаши спремни за рад за онога ко више плати, као и многи други који су растурајућем систему видели дивну прилику за лагоднији живот. Бритак на језику и политичком ставу, агилан и непосредан, брзо је стекао бројне непријатеље. Политички став и своје мишљење о појави, личности или неком односу износио је гласно, децидно, језгровито и увек је био спреман на дијалог.
