У Београду промовисан роман „Људи од воде“ књижевнице Андрејане Дворнић

Роман о прецима и чуварима насљеђа

У Библиотеци града Београда 20. септембра промовисано је друго издање књиге Људи од воде Адрејане Дворнић. Очигледна је била потреба за другим издањем јер је умјетничко одјељење било испуњено до посљедњег мјеста, а били су и многи посјетиоци који су стајали током цијеле промоције. Емоција није мањкало, говорници Наташа Мандић Булатовић, Данко Перић, Александар Васиљевић, Милица Јелисавац, Горан Ковачевић и публика су се наизмјенично и смијали и плакали. Сви су се у једном сложили да је Дворнићева озбиљан приповједач, а књига велико дјело. Ако полазимо од тога да сви ми на неки начин треба да се одужимо свом завичају она је то несумњиво успјела.

Људи од воде је роман о манастиру Драговићу, људима и потопљеним селима Цетинске Крајине након изградње Хидроелектране Перућа средином прошлог вијека. Роман о прецима и чуварима насљеђа.

Приход од продаје књига намијењен је манастиру Драговићу.

Професорка српског језика Наташа Мандић Булатовић каже да је ауторка отворила мноштво тема које проблематизује овај роман: питање гријеха и кајања, питање Бога, духовности, односа човјека према човјеку, питање праштања…

– Битна тема романа је вријеме. Прошлост и садашњост су у сталном преплитању, нема садашњег без дубоког промишљања о прошлом и будућем. Кроз читав роман провлачи се нит истицања важности историјског трајања.

Булатовићева је посебно истакла лик Старца, самотњака и чудака који памти вријеме прије доласка воде и који има лични завјет да чува Језеро, тј. oно што је испод воде, а то је његово село и потопљени манастир.

– Он је пркосан и инатан, кажњава себе најсуровије и лишава се сваког угађања, клони и не попушта људској доброти да допре до њега. Старац отвара и затвара роман. Претходно се мирећи са собом и својoм судбином, аветима које му долазе у виду утвара тј. душа личности са којима га везује прошлост у селу. Открива се постепено и врло вјешто његов идентитет посредством тих разговора. Овај Лик је један од наљепших ликова савремене српске књижевности. Са њим човјек не може да се не саживи и не саосјећа, да га не воли.

Вјешто је градила и остале ликове, они су аутентични предстваници свог краја. Велика је вриједност ове књиге и у богатству рјечника, вјешти и сугестивни описи природе… И на крају своје излагање Булатовићева је завршила говорећи о метанаративној димензији ове књиге.

– У њему се могу пронаћи одговори, или ћемо се макар почети питати да ли је поријекло усуд или благодат човјекова, како се ријешити бремена прошлости и страха од будућности и кончине, вреди ли бити истрајан, добар, поштен, вјеровати у нешто и жртвовати се за то у шта вјерујемо.

Новинар Данко Перић каже да је књигу читао два пута.

– Када сам први пут читао књигу схватио сам да морам да узмем хемијску и папир, јер се мноштво ликова налазило у књизи. Сви су типични представници свог краја, од псовке до голубије нарави. Ми смо специфичан крај и специфични људи и оно што се нама дешавало, питање је да ли би други у тим условима и околностима опстали. Нигдје у роману се не спомиње да се ради о манастиру Драговић, то се препознаје.

Перић се осврнуо на чињеницу да је у историји манастира Драговића највећи број личности игумана и архимандрита из Плавна као и Перић.

– Човјек када приступи тој литерарној потки треба да зна да се ради о манастиру худе среће и то је посебан случај, јер је три пута пресељаван. Потапан је, паљен, али сваки пут се појави. Појавио се деведесетих година када смо били у рату за властити национални опстанак, појављују се остаци манастира, па чак и остаци манастирског гробља посљедњих година. Ове године је била велика суша, вјероватно је то сада било још и уочљивије.

У књизи је виђао ликове књижевника Динка Шимуновића, Ива Ћипила,  Војина Јелића, Јосипа Косора и Милана Беговића, и чувеног Јове Радуловића.

– Јован Радуловић се вјероватно сада на неком бољем свијету осмјехује, јер је остварено оно што је наговијестио у својим дјелима да ће некада негдје, неко написати најбољи роман о Олуји и свему ономе што се дешавало том нашем народу. Мислим да је утрт пут да се то деси.

Инжењер информатике и аутор књиге Са Цетине Никола Александар Васиљевић говорио је о историјско-географском контексту.

– На мјесту гдје је 1395. године првобитно подигнут Драговић извире кратка притока Цетине по којој манастир доби име. Харан и паљен је често, због чега се догађало да деценијама остане пуст, од 1480. двадесет, од 1590. седамнаест година, а најдуже, пуних седам деценија, у манастиру није тамјан мирисао све док није обновљен под епископом Никодимом Бусовићем, 1694. године. Било је година у којима је више пута пљачкан и паљен, али је сваки пут обнављан. Чудом, манастирске ризнице остале су пуне.

Васиљевић каже да се та зла коб наставила, па је због велике влаге и нестабилног тла, све по дозволи млетачких власти, светиња пресељена на оближње Винограде гдје је освештана нова црква 20. августа 1867. Од тада се, све до потапања манастира средином прошлог стољећа, на овом мјесту окупљао православни народ Цетинске Крајине, а највећи сабори одржавани су сваке године на Малу Госпојину.

– Манастир, централна тачка приче испричане у роману Људи од воде, потопљен је 50-их година прошлог вијека изградњом хидроцентрале и вјештачког језера, а нови је подигнут на брегу изнад акумулације Перуча.

– Људи од воде оставља снажан отисак у богатој културној културној баштини Загоре далматинске, а ауторки дугујемо захвалност не само ми који смо геном и коријеном везани за те крајеве, већ и сви они који ће се са сјеверном Даламцијом упознати читајући роман.

Правник Милица Јелисавац већ дуго прати рад Дворнићеве и каже да је за њу роман својеврсан омаж православној Далмацији. Некада је лик из романа Старац био младић бистрог ума и бистрог ока, пун животне радости и младалачких надања и стрепњи.

– Доброту његовог срца затрова одједном страшан усуд или је то можда откако је засађен проклети бајем који дијели њихова два имања. Настала је бескрајна пукотина у његовој души, преплави га горчина. Охоло и сурово према свима и према себи самоме. Слушао би звона, сједећи на камену изнад језера. Питао би се да ли заиста звоне или се то чини. Примао је на своја плећа сву злу судбину рода свога. Старац на крају пута у магновењу између свјесног и несвјесног задњим атомима опрашта сваком и свима. Прошлости и садашњости, живима и мртвима и миран иде на вјечни починак, грешник који има своје име је опростио. Можемо ли и ми да опростимо, питам?

Из угла обичног читаоца своје виђење је дао адвокат Горан Ковачевић осврћући се на ликове и њихове породичне и комшијске односе.

– Далматинци су били јако тврди на показивању емоција према дјеци, према супругама. Комшијски односи су приказани кроз бајам који стоји на међи и представља повод за свађу, гдје су узроци сасвим дубљи у тим њиховим преким карактерима и личностима које су јако тешке и које може разумјети само неко ко је живио у том крају.

Ковачевић је посебно истакао лик баке Иванке, која је добра и племенита. Издваја се по оштроумном размишљању и схватању средине и околности.

– У њеном лику сам препознао лик своје бабе Анђе која је мене као малог дјечака водила до манастира Крке и гдје смо знали и уочи Преображења да преспавамо и сачекамо јутарњу литургију.

Као правник Ковачевић се дотакао и питања правде говорећи како је након читања књиге, питао своје колеге да му у једној реченици објасне шта је то правда. Нису то успјели, већ су наводили да правде нема, да постоји само божанска правда.

– Андрејана је успјела да дефинише правду у једној реченици: „Човјеку је дато право да суди и да прашта”. Рекавши да је правда људска категорија и да имамо правду у својим рукама. Слажем се, постоји и божанска правда, али и људи могу да је диејле. Јесте истина да ми, људи, правду иштемо, али је не дајемо на уштрб наших личних интереса. То је већ слабост.

По Ковачевићу Андрејана је и појам вјере разобличила од формалног до правог и суштинског.

– Када прочитате ову књигу и склопите корице, вама ће остати гомила нерјешених питања, на које је Адрејана само дјелимично дала одговор управо чекајући да га ви дате, књига се не може препричати, на сваког ће оставити посебан утисак.

На самом крају присутнима се обратила и ауторка, већ видно дирнута, лијепим ријечима о књизи, и о њој као аутору.

Прво издање романа је изашло 2014. године, а претходио му је Андрејанин одлазак у Далмацију након опоравка оца, који је имао тешку боелст.

– Тада се десила могућност одласка у манастир Драговић. Први пут сам 2013. године посјетила Драговић и то је био једини пут, нисам послије тога ишла у манстир. Након повратка кући, у року од 12 мјесеци ја сам написала и објавила роман Људи од воде.

Пут до самог Драговића био је необичан јер су све вријеме мислили да су залутали. Нису наилазили, на ознаке, неке знакове и већ посустали, одлучили су да се врате.

– Рекла сам, ајде још само да идемо до оне кривине, и управо иза те кривине ми смо ушли у порту манастира. Затекли смо тамо игумана Варсонуфија и јеромонаха Јована, они су и данас тамо. Роман сам посветила свом оцу и многе његове приче које сам слушала током дјетињства су утемељене у реченицама романа.

Ликове је измаштала, није их градила на основу људи које познаје. Али их препознаје, тако је срела и Старца, Марту и Стојана и Николу. Доживјела је да види потапање и неких других манастира и сељење становништва из различитих разлога.

– Остало је питање у мени, шта се промијенило? Није много, само су ликови добили ново рухо. Поред тога, плашим се када помислим да ли има још мало Иванкине доброте? Да ли има још Мартине, Душанове доброте у нама, зато што живимо у изузетно суровом времену. Вечерас видим да је овдје доброта присутна и та добра енергија. Хвала вам на тој доброти и учинили сте ме поносном.

Дворнићева се посебно захвалила Наташи Мандић Булатовић која је иницирала друго издање књиге и господину Јовану Милашу који се највише ангажовао ко другог издања уз остале спонзоре (Немања Марија, Марко Вуковић, Петар Милаш, Драган Медић, Dinara oil, Metal – Flex, Pobeda Compani, Реса градња, Душко Павловић, Милош Милаш, Александар Илија Баришић).

У току прогама наступио је кантаутор и појац православне музике Алекса Недељковић.

Мина Јанакиев и Небојша Јаковљевић читали су одломке из књиге.

Програм је водила шармантна оснивач Културног удружења ЛАДА и невладине организације Иновативне жене Србије Анђелка Ђукић.

Сви заинтересовани су могли код Јагоде Милијаш и Сњежане Корлат да купе књиге, које им је Андрејана након промоције потписала.

О АУТОРКИ:
Андрејана Дворнић рођена је у Книну 1972. године. Завршила је Економски факултет у Београду. Пише поезију и прозу. Члан је Удружења књижевника Србије, Савеза књижевника у отаџбини и расејању и Српског уметничког друштва Београд. Први пут је своју поезију објавила у књизи „У име светлости” 1995. године, као члан Књижевног клуба „Никола Тесла”. Поезија јој је преведена на енглески, руски и мађарски језик. О њеним радовима је писано у домаћим и иностраним часопосима. Објавила је четири романа Боје калеидоскопа (2012), Људи од воде (2014), Луткар (2018), Пчеле и шипражје (2021) који је исте године ушао у шири избор за књижевну награду Београдски победник. Живи и ради као професор у Београду.

 

Текст и фото: Драгана Бокун