У Београду представљена монографија историчара Момчила Диклића „Оставке српских министара 1950. године у Авнојевској Хрватској“

У конференцијској сали Градске општине Земун, 19. септембра одржана је промоција књиге историчара др Момчила Диклића “Оставке српских министара 1950. године у Авнојевској Хрватској“ . Ова монографија представља једну од бројних књига из богате библиографије аутора који пише о српско-хрватских односима и страдањима српског народа у Хрватској. Са промоције је поручено да је књига написана са циљем да се мерљивим чињеницама избори за историјску истину о српском народу на том простору, а пре свега о тројици министара Душка Бркића, Рада Жигића и Станка Опачића Ћанице, и још неколико других политичара, који су својим чином жртвовали своје политичке каријере крајем августа 1950. године када су поднели оставке не слажући се са Владом републике Хрватске односно Бакарићевим „тимом“, који је увелико радио антисрпски.

О књизи је осим аутора говорио професор Миле Рајчевић, стихове песме „У деветом кругу јаме људождерке- Велебитска разгледница“ Јована Савичина Прице посвећене Момчилу Диклићу прочитао је крајишки песник Милош Бајић, а модератор у име организатора промоције Удружења Срба из Хрватске био је секретар Милојко Будимир.

Професор Миле Рајчевић рекао је да је аутор користио до сада необјављену литеретуру, политичке извештаје, зборнике докумената, литературу познатих аутора, архивску грађу, критике и приказе, водио разговоре са преживелим учесницима НОР-а и учесницима процеса и оставио историји истине о српском народу који је живео на овим просторима, ратовао за туђе интересе, и народу који је био конституивни народ у Републици Хрватској, српском народу који је учешћем у НОР-у омогућио Хрватској да 1945. године буде на победничком пиједесталу, и најзад српском народу који је протеран из Хрватске идеологијом вођеном од Анте Павелића и НДХ, до политике и идеологије Фрање Туђмана и његових партијских идеолога све до данас када Хрватска не може никако да се ослободи усташке кошуље.

„Ми немамо право, а то нам не би опростиле генерације које долазе и историја, да заборавимо историју наших корена, коју неки и данас покушавају да фалсификатима прекроје ради својих политичких циљева и интереса, лансирајући отворене неистине готово свакодневно. Време у коме смо живели у Хрватској од завршетка Другог светског рата до 1991. године било је време заблуда српског народа, лажног братства и јединства, заблуда које је српски народ скупо платио“, поручио је Рајчевић објаснивши да је књига подељена на 8 поглавља који времанским следом чине јединствену целину.

„У самом почетку аутор пише о тешком положају српског народа на ослобођеном територију, о стварању веће партизанске територије углавном у местима гдје су живели Срби, злочинима усташа над српским народом у селима Госпића, Оточца, Бриња, Косиња, Перушића, Баније, Кордуна… Аутор се у књизи осврће на конституисање Завноха-а, уз напомену да су у Завнох ушли представници хрватских регија где је власт до првог заседања па и касније била углавном усташка“, навео је Рајчевић додајући да је аутор доста простора у књизи посветио културно-просветној политици Завноха и српским интересима који су били занемарени.

„Када се данас, са ове дистанце осврнемо на овај временски период, видимо да је ово био плански смишљен чин, чин уништавања српске културне и духовне баштине којим су се хтели сакрити и уништити сведоци усташког геноцида у Другом светском рату. И у току рата избијали су међунационални конфликти унутар партизанског покрета. У послератном периоду долази често до сукоба са хрватским руководством на чијем се челу налази Владимир Бакарић и Стево Крајачић који су све радили уз благослов Јосипа Броза. Хрватској политици према српским крајевима супротставили су се српски министри, но Владимир Бакарић је стално у таквим приликама користио аргументе, тврдећи да му је Ђилас рекао да то тражи Тито. Последњи озбиљан покушај да се заустави погубна политика према Србима у Хрватској забележен је 1950.године. Схвативши суштину комунистичке идеје у новој Југославији, односно Хрватској, тројица министара у Влади у Загребу, Срби: Раде Жигић, Душко Бркић и Станко Опачић Ћаница отворено постављају питање због чега се у обнови запостављају крајеви са већинским српским становништвом, у којима је био најјачи партизански покрет ? Бакарић одбија било какав разговор и тројицу министара проглашава информбировцима, великосрбима и разбијачима братства и јединства. Казна се знала – Голи оток. Раду Жигића убијају, Ћаница се после вишегодишње робије враћа у свој Кордун, и живи у самоизолацији све до 1991.године, када са породицом одлази у Шабац, где умире 3 године касније. Душко Бркић је окончао живот 2000. године у Београду“, подсетио је Рајчевић на крају са поруком да је овом књигом др Момчила Диклића добијена ризница драгоцених података о животу српског народа у Хрватској, страдањима и геноцидној политици према Србима, расељавањем и пресељавањем и асимилацији до етничког чишћења у грађанском рату у Хрватској 1991 –1995.године.

Сам аутор др Момчило Диклић ставио је акценат на места у књизи где се говори о жестокој превари српских министара, истичући на почетку да је ову књигу написао са циљем исправљања неистине која дуго траје и са жељом да докаже да су неспоразуми Срба и Хрвата у авнојевској Хрватској почели давно пре 1950. о чему ће читаоци моћи детаљније сазнати читајући штиво.

„Непосредни повод за писање ове књиге ми је било писање књиге хрватског младог историчара Мартина Превишића о историји Голог отока у којој је изнео низ нових података, који мени својевремено нису били доступни. Он је изнео податке који имају научну валидност и неколико основних елеметарних судова и закључака који не могу издржати историјски суд. Наиме на основу његових изнетих података о саслушању Рада Жигића дошао сам до другачијих закључака, а пре свега да овај проблем није настао отказивањем послушности Јосипа Броза Стаљину. Проблем односа Срба и Хрвата у партизанском покрету авнојевске Хрватске почео је од почетка Другог светског рата и трајао све године после ослобођења земље и никако се његов почетак не може датирати у 1950.годину. Спор је био због жртвовања српског народа како у рату тако и после њега. Иза себе је имао тешку суштину, елиминацију српских националних и верских компоненти, које је углавном одрађено крајем 20.века. Сукоб Тита и Стаљина је био моменат када је групу најпрестижнијих партизана и касније министара српске националности требало елиминисати. То су Бакарић и Тито искористили. Елиминацијом ове групе људи сломљена је и последња препрека за реализацију такве политике. Броз је Југославију превео на Запад и зато је Енглеска краљица рекла за њега- то је наш дијамант, додуше небрушени. У писму у коме Стаљин напада Броза каже се да треба одстранити националисте, а било их је доста“, открио је Диклић и са публиком поделио своја занимљива искуства и неколико анегдота долазећи до сазнања и података у свом дугогодишњем историографском раду.

„На право питање ова књига треба да одговори, зашто Бакарићу и Титу није одговарало да се изнесе права истина да су српски министри поднели оставке јер се нису слагали са политиком Владе Хрватске, него су их оптужили за Информбировце и непријатеље. Јер признати ту чињеницу значило би признати проблем односа Хрватске власти према Србима авнојевске Хрватске и зато се ишло на негацију чињенице, не да су поднели оставке него да су смењени као припадници Информбироа“, поручио је Диклић.

This is box title

О АУТОРУ:

Др Момчило Диклић из Старог Села поред Оточца, рођен је 1954. године у Оточцу, у Лици, где је завршио основну школу и Гимназију. Педагошку академију, група историја-географија завршио је у Ријеци. Дипломирао је историју на Филозофском факултету у Загребу 1984. године. Затим је магистрисао на Факултету политичких наука у Загребу 1990. године на тему ,,Положај Срба у Хрватској 1945-1990“. Докторску дисертацију на тему ,,Српско питање у Хрватској 1941-1950“ одбранио је на Филозофском факултету у Новом Саду 2003. године. Објавио је више научних радова о Србима авнојевске Хрватске. У својим истраживањима, према ставовима стручних лица у научним круговима, др Момчило Диклић често излази изван домена политичке историје и историјске теорије и залази у право и економију и социологију. Неке студије Диклића представљају прве те врсте у домаћој историјској али и укупној друштвеној науци. Његови радови показују високу обавештеност по питањима међунационалних, али пре свега српско-хрватских односа. Такође, Диклић своје аргументе заснива на изворној докуметацији и широкој литератури. До сада је објавио 18 монографија и више десетина научних радова о Србима авнојевске Хрватске, односно српско-хрватским односима. Радио је на Институту за Европске студије у Београду у звању вишег научног сарадника са ког места је и пензионисан.