У Београду промовисане књиге историчара Николе Жутића
У ресторану Велебит на новосадском аутопуту, представљено је 5 књига Николе Жутића: Илирски завод Светог Јеронима, Завод Светог Јеронима и хрватски пацовски канали, Хроника Другог свјетског рата, Мато Топаловић славонски Илир и Великосрпски посланик 2007-2012. Те књиге су стваране од 2020. до 2022. Аутор каже да су настале принудним затварањем у кућу, због епидемије короне.
На самом почетку аутор се захвалио домаћину Петру Драгичевићу што је омогућио да се ова промоција одржи.
Прва књига од 5 која је објављена у прољеће 2020 је Илирски завод Светог Јеронима (1453–1971) у издању Института за савремену историју. Основна теза у књизи је да се окосница настанка хрватства налази у илиризму којег су идеолози хрватства фалсификовали заједно са шиптарима, преотели од Срба током 20. вијека. Званична историографија и данас веже илирску идеју уз Људевита Гаја са тезом да га је он покренуо тек 30-их година 19. вијека. Међутим, заборавља се да је илиризам појам покренуо Ватикан у 15 вијеку послије пропасти Бизанта и то као прозeлитски пројекат превођења православних у римокатолицизам. Илирско име је везано за Србе, не само од стране Ватикана, већ и од аустријске царевине, нарочито у 18. вијеку. Њемачки писци хроничари су писали о илирском народу. Везивање илирског имена уз Хрвате чинили су римокатолички свештеници.
Допуњено идање Светог Јеронима у издању Српске радикалне странке Завод Светог Јеронима и хрватски пацовски канали управо је везано за претварање Илирског завода у Риму у стјециште франковаца и усташа. Тај Завод са поразом нациста постаје и њихово спасоносно упориште 1945. Наиме из Завода се тзв. пацовским каналима спасило на стотине кољача заслугом Папе Пиа 12 и са хрватске стране Крунослава Драгановића, фра Доминика Малића… Још из гимназијских дана Жутић се чудио необичности како су то окорјели нацисти, злочинци и кољачи, могли доста слободно, неометано да малтене прошетају од Илирског завода Светог Јеронима до савезничких либералних тобож антинацистичких дестинација у САД, Енглеској, Аргентини, Боливији.
Књига коју је објавио 2021. је Мато Топаловић славонски илир. Мато Топаловић је тотално непозната личност у широј јавности и нико о њему није писао. Изузетно тешко је било написати ову књигу због недостатка материјала. Топаловић је био Србин католик са снажним осјећајем славонског патриотизма и национализма који се борио против стварања и ширења хрватства. Не треба заборавити да је Славонија у средњем вијеку до времена турског освајања била мађарска земља у којој су као становници доминирали Срби, Славонци, шокци, без присуства Хрвата. У свом чувеном раду Одзив родољубног серца из 1842. године Мато се отворено борио за славонство и против надирућег хрватства.
Глумац Љуба Тадић прочитао је одломак из овог Топаловићевог дјела који свједочи о Топаловићевом антихрватском опредјељењу.
Др Момчило Суботић из Института за политичке студије, родом из Подравске Слатине, политиколог и историчар каже да Жутић књигом Мато Топаловић славонски илир свједочи да су славонски Срби римокатолици, односно њихови књижевници Антун Матија Рељковић, Андрија Торкват Брлић и Мато Топаловић „Срби – Илири“.
– Топаловић се на једном мјесту изјашњава као Србин, јесте у локалном смислу Славонац и борио се против хрватизације, али сам баш тражио ту његову потврду да је Србин. За разлику од Андрије Торквата Брлића који је био српски политичар у Сабору Хрватске и изричито се изјашњавао као Србин католик.
У историјском контексту процес хрватизације је на простору Далмације, Славоније и Хрватске отпочела Аустрија својим запосједањем ових простора од Бечког конгреса 1815. године и он се нарочито одвијао у Далмацији током читавог 20. вијека, као и у Дубровнику поготово у другој половини 19. вијека, затим у Босни и Херцеговини. Првим католичким конгресом у Загребу 1900. године овај процес је ушао у завршну фазу.
– Донијета је одлука да сви римокатолици у Хрватској, који говоре хрватски или српски, а заправо српским језиком, имају сматрати Хрватима. Орочили су 100 година да се тај процес заврши. Дакле цијели 20. вијек. Просец се завршио Олујом и другим војним акцијама, послије којих је у Хрватској остало мање од оних жељених 3% Срба.
Суботић наводи да за разлику од Дубровника и Далмације који су захваљујући српском језику и развијеној књижевности његовали своје српство, у Славонији није било таквих погодности.
– Свећеник Мато Топаловић, илир био је филозоф и пјесник. Родио се 1812. године, три године прије Штросмајера са којим је друговао. Топлаовић је умро са 50 година од туберколозе. Докторирао је на теологији и филозофији. Као свешетник је радио по многим крајевима Хабсбуршке монархије. Сматрали су га најгорљивијим Илирцем у Славонији, умро је од туберколозе, а надгробни споменик му је подигао Јосип Јурај Штросмајер.
Топаловић је своје пјесме, приче и есеје објављивао у Даници Илирској, као и у другим часописима, у Летопису Матице српске код Теодора Павловића и Јована Суботића.
– Жутић у књизи расправља са неколицином хрватских историчара, између осталих са Крешимиром Павићем који је обрађивао Топаловићеву коресподенцију (Топаловић се дописивао са Штросмајером, Вуком, Торкватом, савременицима Вјекославом Бабукићем). Смисао хрватског илиризма је да се преузме Вуков штокавски језик од стране Хрвата, да се инструментализује за геополитичке сврхе ради географски довршене геополитичке самосвојне Хрватске државе. Преузимањем језика преузета је књижевност, поготово дубровачка, српска традиција, српски народ католички, а онда и српски простор. Том илиризму, нису припадали Мато Топаловић и Андрија Торкват Брлић. Они су Славонију бранили од хрватизације.
О књизи Великосрпски посланик 2007-2012 више је говорио Милорад Буха. Милорад Буха каже да дјела Николе Жутића заслужују промоције у великим културним институцијама Србије.
– Нажалост, одбачени смо од власти. Никола Жутић је био посланик 5 година, од 2007. године. Историјске чињенице, подаци и документи које је износио су значајни у историјском смислу. У књизи Великосрпски посланик обрадио је своје скупштинске говоре и дао осврт на који начин је укључен у Српску радикалну странку. Никола и ја смо били одређени од челних људи СРС да говоримо о крајишким питањима. Осјетили смо и потребу и обавезу да укажемо на све оно што се тиче проблема и штетности геноцидне политике Хрватске која је извршена над крајишким народом.
Буха тврди да је заједно са Жутићем успио у Парламенту показати геноцидну намјеру хрватске државе кроз аргументацију коју су излагали током својих говора.
– И на данашњу политику се морамо критички осврнути и рећи да се недовољно посвећује пажња крајишким Србима. Неколико манифестација не значе апсолутно ништа јер се не отвара ниједно питање које је важно за крајишке Србе.
Буха је навео неколико основних проблема Крајишника.
– Умјесто да нас српске власти врате у контекст Бечког споразума о питању сукцесије, које налаже повратак протјераног и избјеглог становништва са територије са које смо протјерани. Ми смо договором са Западом и са Хрватском интегрисани у овај систем. Наша права која су стечена тамо, наша имовина је остављена на милост и немилост хрватским органима. Зато морамо сви заједно, стамено, одговорно, савјесно да бранимо оно што је наше. Оно што су наше генерације створиле нашим потомцима.
Никола Жутић је представио и своју нову књигу, мемоаре Србина исламске вјере – српског четника Мустафе Мулалића, по називом Хроника Другог свјетског рата, коју је објавио уз финансијску помоћ Војислава Шешеља. Моје колеге су жељно очекивале те Мулалићеве мемоаре, бар онај дио који се бави изучавањем четника, као што је један млади изузетни истраживач Немања Девић. Драмски умјетник Љубивоје Тадић на свој импресиван начин извео је Мулалићеву „козерију” из мемоара о случају Градоначелника Ливна из 1921, ком је Мулалић писао говоре и учио га да нап-амет учи текст за своје политичке говоре.
Сабрана дјела Мустафе Мулалића, која су у штампи, најављена су на овогодишњем сајму књига у издању Српске радикалне странке. У питању су три тома, у сваком по неколико књига. Сваки том ће имати око хиљаду страна. То ће бити углавном необјављена Мулалићева дјела: књиге, чланци, прилози. Прва књига у првом тому је Жутићева студија Мустафа Мулалић – Србин мухамеданац у Краљевини Југославији са поднасловом Либерални кемалиста и четнички идеолог (1918–1945). Друга књига у првом тому обухвата Мулалићево књижевно-историјско и публицистичко стваралаштво у Краљевини Југославији; трећа књига том 2 обрађује Мулалића као етномузиколога и умјетничког ствараоца, музичког педагога, али и скупљача етномузиколошког блага Босне и Херцеговине. Четврта и пета књига, том 3 обухватају Мулалићево стваралаштво у периоду Социјалистичке Југославије, послије изласка Мулалића са петогодишње робије (1950). Ту су Мулалићеви романи, монографије о градовима босанским и друго.
На крају представљања књига „личко-далматински Павароти”, филозоф Јово Цвјетковић, уз пратњу аутора Николе Жутића на оргуљама и једног изузетног хармоникаша, отпјевао је севдалинку Ни бајрами нису као што су били коју је компоновао и написао текст Мустафа Мулалић.
Дружење се наставило уз изузетно печење газде Петра Драгичевића, личку ракију и далматинско вино.
Новинар Српског кола
Драгана Бокун
