У Београду промовисана едиција књига „Банија сабрана дјела“

У Великој сали Градске општине Нови Београд представљена је едиција књига Банија сабрана дјела у три тома (Од заблуде до истине, Банијски рјечник и Прилози истини) у организацији Завичајног удружење Банија Суботица које је и издавач ове едиције.

Аутори су  новинар и књижевник из Загреба Ђорђе Личина и Милан Миљевић. Аутори сарадници су Милорад Ћорковић и Жељко Тинтор.

Да би се књиге издале допринос су дали и спољни сарадници Никола Рашић и Стојан Рајковић. Рецензент књиге је др Милан Мицић историчар и књижевник.

Модератор Милош Бајић на самом почетку је рекао неколико реченица о банијском човјеку.

– Уз све забране, свакојаке невоље, уз ратна страдања банијски човјек никада није подлијегао наметнутим мишљењима, он је размишљао својом главом. Чак и по цијену живота. Имао је истанчан и природан осјећај за правду и правичност. Зато је то тешко измијенити код Банијаца и Крајишника и дан данас читав свијет се повија, али не и Крајишници.

Милан Миљевић је аутор првог тома Банија од заблуде до истине заједно са сарадницима Милорадом Ћорковићем и Жељком Тинтором.

– У првом тому била нам је намјера да се да што више материјала. Покушали су да одговоре на једно од великих питања када су Срби дошли на Банију. Срби су могли да дођу на та подручја тек послије Косовске битке 1389. Волим да кажем прије су Срби дошли на Банију него Енглези у Америку.

Миљевић каже да је питање Сутјеске и Неретве важно питање за Србе са Баније.

– Родитељи су ми били првоборци, прошли су све. Стричеви су ми прошли Сутјеску. Једно питање се поставља. Шта је Седма банијска имала да ради на подручју Сутјеске и Неретве. Кога је она бранила, од кога се она тамо бранила, и зашто је она уопште отишла тамо? Када се мало дубље анализира да је 7. дивизија била петоријанска гарда диктатора зван Јосип Броз Тито. Толико жртава које су одведене на ту хладноћу на тако високу надморску висину, неадекватно одјевени. Били су жртве авијације, техници њемачкој, талијанској…

Миљевић је писао и о периоду послије Другог свјетског рата, посебно се осврћући на крилатицу: „Послије Тита, Тито. ”

– То значи да је остала иста политика, уништавање Срба. Срба је у Банији увијек било двије трећине од укупног броја становништва, данас, односно према попису из 2011. Срба је 8.000, Хрвата 34.000 осталих 9.500.

У књизи су обрађене и све школе Баније, када је у којем мјесту саграђена школа. Уз помоћ Ђорђа Личине направили су фотоархитектуру Баније, слике кућа, засеока… Такође посебно мјесто заузима поглавље хришћанско православље на Банији.

– Писали смо о свим храмовима на Банији, укупно их има 80. Када су саграђени, када су рушени. Аутор сарадник Миодраг Ћорковић је обрадио поглавље народне игре на Банији у чему му је помогла Сава Путник, а Жељко Тинтор је писао о спорту на Банији.

Ђорђе Личина наглашава да није могао ни наслутити да ће их Ријечник банијских ријечи и израза спојити тако далеко од завичаја.

– Највећи дио мало познатих и непознатих ријечи почео сам записивати средином 70-их година. Биљешке сам већ тада необавезно назвао Гаљенским рјечником разлог за овакав наслов био је поприлично једноставан. У Драготини гдје сам живио прије одласка на студије у Загреб живио је и имућни сељак Вујо Гаљен. Јако добар и честит човјек, имао је пилану и све што сам добро и лијепо чуо изван своје куће, то је било управо на Гаљенима.

Као дјечак често је сједио у пиљевини или у млину уз мучницу и уживао у причама и говорима људи који су ту мљели жито, давали ушур и резали раљине. Ту је чуо на стотине ријечи које је касније по сјећању записао у своју биљежницу.

– Тек данас педесетак година послије прве забиљежене ријечи увиђам сву драгоцијеност тих биљешки. Након најновијег рата у којем су ова подручја настањена Србима демографски сасвим опустошена банијски говор је постао нешто попут далеке повијесне категорије.

Са оцем лугарем је такође одлазио у шуму и тамо је сретао различите људе, слушао њихове приче и учио о њиховим обичајима.

– Силно сам волио те ранојутарње одласке у шуму, јер у њој није било школе, чувања блага ни других кућних обавеза по којима се нека дјетињства нерадо памте. Та ми је шума најпотпуније испуњавала све моје дјечачке снове и предоџбе о љепоти. У нашу кућу стару брвнару с кукуљицом и црвеним каплајцима у коју смо се послије рата у Драготину доселили из села Брубња често су свраћали различити људи. Свима њима такође могу захвалити за неке ријечи у овом рјечнику.

Личина је постхумно упитио захвалу и врхунском мајстору Јанку Аџићу Милакари што је обогатио рјечник. Као и мноштву пријатеља који су га, па и током ратних година, звали и говорили му неке нове ријечи.

– Звали су ме у глуво доба ноћи и питали ме скупљам ли и даље оне банијске рбање. Велику захвалу дугујем Банијцима из земље и свијета који су ме након што је Рјечник у липњу 2007. године, доброходношћу њезиног главног уредника Милорада Новаковића, почео у наставцима излазити у Просвјети, обасули писмима, телефонским позивима и усменим порукама великодушно ми нудећи своје биљешке, сјећања и приједлоге, и примједбе. Тако је Рјечник са првобитних 4,000 нарастао на преко 8.000 ријечи и израза.

Личина наглашава да је имао намјеру написати глатко и лако разумљиво штиво које ће свако разумијети и радо прочитати.

– У овом необичном завјештајном рјечнику који није само вриједна традицијска баштина већ јединствено повијесно свједочанство о начину живљења и протеку једног времена на Банији, својеврсна повијесна читанка банијских Срба излажем оно што је прошлост, што је готово изгубило употребну вриједност, али што је у неким далеким траговима остало у нама и крај нас. То је својеврсно откривање заборава, подсјетник на ону Банију која је по сили ствари, али снагом неке неумољиве воље остала далеко иза нас.

Милан Миљевић о трећој књизи Банија прилози истине каже да је писани споменик Србима са Баније страдалим у ратовима и прогонима.

– Списак није потпун. У њему је списак лицца која су погинула у Првом свјетском рату, у Другом свјетском рату (покрет отпора и цивилне жртве) и имамо Грађански рат 1991–1995. Укупно је у овој књизи 24.242 лица. Вољели би да ако то може неко да допуни. Поставља се питање има ли које српско презиме на Банији да није у овој књизи? Мој и један и други дјед су у овој књизи, један је заклан на Грабовцу други убијен испред куће.

На промоцији су били присутни и књижевници Милка Кајганић, Милош Кордић, Стево Метикош, Чедо Вукмировић, Бранко Крњаић, Симо Шуица, сценаристкиња Наташа Дракулић, народни посланик и предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта, предсједник Крајишког културног центра Петар Шаула, предсједник Скупштине Удружења Банијаца из Београда проф. др Душан Богићевић, из Удружења бораца Кордуна били су присутни Ђуро Шкаљац и Тошо Паић, предсједник Координације удружења избјеглих и расељених у Србији Милан Жунић.

Донатори: Град Суботица, Удружење крајишких Срба Прело из Чикага, Фонд за пружање помоћи избјеглим, проганим лицима и за сарадњу са Србима у региону, Предраг Ераковић, Игор Покорић, Душко Ћутило, Светозар Данчуо, Никола Рашић, Стојан Рајковић, Нада Крњета удана Божи, Младен Шашо, Душко Перић, Горан Бигула, Милош Вујанић , Никола Зракић, Милка Лађевац , Зоран Мрђеновић, Љуба Никшевић, Милан Полимац, Биљана Царић, Милутин Шкиљар, Драган Боројевић, Петар Грујић , Милош Крајичиновац, Никола Славић, Зоран Дробњар, Сања Пајић удана Бингула, Шпанисалв Боројевић, Јасмина Стевановић, Милорад Остојић, Никола Ђурић.

Захваљују се општини Нови Београд јер Крајишницима излазе у сусрет дајући велику салу за промоције, окупљања, сјенице…

11

Етно Банијци су освојили друго мјесто на Фестивалу Крајишки бисери, а увеселили су и присутне на овој промоцији.

Новинар Српског кола

Драгана Бокун