У Дoњим Рујанима, општина Ливно, владика Сергије са свештенством Епархије бихаћко-петровачке, освештао храм Покрова Пресвете Богородице

НЕМА ИЗМИРЕЊА БЕЗ ПОКАЈАЊА


Његово преосвештенство епископ бихаћко- петровачки Сергије, уз саслужење свештенства ове Епархије, предводио је у суботу 13. октобра свечани чин освећења Храма у Доњим Рујанима посвећеног Покрову Пресвете Богородице. Владика Сергије је послије прочитаног Јеванђелског зачала поздравио присутни народ и похвалио њихову храброст, борбу за опстанак и православље, у овом мученом и пострадалом крају. У Доњим, као и сусједним Горњим Рујанима, више нема српског живља. Храм, гробље и бројне јаме са српским костима, кao и разрушене куће остају свједоци да су овдје вијековима живјели Срби. Нажалост, они су затрти у посљедњим ратовима и погромима. Свечаном чину освећења храма присутвовало је око стотину вјерника из овог краја и расељења, а скупу је, на позив владике Сергија, присуствовао и Миодраг Линта предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону Скупштине Србије.

Приликом освећења храма и касније одржане Свете архијерејске литургије, епископу бихаћко –петровачком Сергију саслуживали су протопрезвитер-ставрофор Жељко Ђурица (Епархија зворничко-тузланска), протонамјесници Срђан Белензада, Милош Црепуља и Митар Керлец, презвитер Савко Плавшић, ђакони Немања Рељић и Дејан Грчић.

У селу Рујани, данас, нема православних вјерника. Малобројни Срби који су преживјели страдања Другог свјетског рата су се углавном иселили током 70-их година прошлог вијека, а задња српска породица је избјегла 1991. године из Рујана Горњих. Међутим, потомци окупљени око Удружења Огњена Марија Ливањска обновили су своју цркву и сабирају се у њој једном годишње поводом црквене славе.

 

РУЈАНИ – СЕЛО БЕЗ СРБА


Рујани су село смјештено подно Динаре на ивици Доњег ливањског поља. До њега се стиже када након 20-ак километара од Ливна скренете са магистралног пута који води према Босанском Грахову. Кажу да је име добило по грмоликој биљци коју мјештан зову „руја“. Дијеле се на два дијела Горњи и Доњи Рујани. У овом другом налази се и црква посвећена Покрову Пресвете Богородице, до које стижемо солидно урађеним асфалтним путем. Већина мјештана околних српских села Чапразлија, Прова, Губина и Сајковића, али чини се још више оних из расељења, већ се окупила у сада лијепо уређеној црквеној порти гдје се налази и мјесно гробље. На једној од гробница затичемо и Владимира Миљковића док пали свијеће на гробовима. Његова мајка Милица је једна од ријетких која је са још тринаестеро мјештана успјела да се извуче из јаме након неколико недеља. Код гроба Марка (Маркице) Бошковића започиње једну занимљиву причу о овом човјеку са осамнаестеро дјеце. Владо је започео, а до краја нам је испричао Никола Бошковић, Маркичин близак рођак.

„Маркица је добио дојаву да се спрема покољ Срба, дошао кући и рекао жени и дјеци да се спемају да бјеже. Имао је седам синова и кћер. Жена је рекла да се он склони, јер ће им само вјероватно зрели мушкарци бити на тапету. Нажалост није било тако, а епилог је био страшан. Два сина су заклана у Прологу, а четири сина заједно са женом и кћерком бачена у јаму Доњи Долац. Овај монструозни чин учињен је од стране најжешћих усташа из Ковачића и Ливна који су заједно са Павелићем, прије Другог свјетског рата, били на обуци у Мађарској. Једини преостали син се вратио из Њемачке 1942. године, нашао опустошено село и начет ранијом болешћу исте године преминуо. Маркица се већ те године поново оженио, са удовицом чији је муж такође био убијен и која је имала три кћерке. Већ 1943. године добили су прву кћерку Ружу, 1945. године добили су Вељка, Божидара 1947. године, Војина 1949. године, Тодора 1952. и Момчила 1954. године. Занимљиво је да је Маркица новорођеним, давао имена убијених синова“, прича нам Никола.

Николина кућа и куће ближих рођака, удаљене стотињак метара од цркве, су такође уништене, тако да им се данас ни темељи не виде, а његов отац је био и посљедњи српски становник села Доњи Рујани. Отишао је код синова у Београд 1987. године кад се већ разболио. Казује да су у Доњим Рујанима прије 1941. године била 33 српска домаћинства, а да их је након рата остало једва десетак, закључује своју причу Никола ријечима да је из Београда дошао на освећење цркве.

Да Срба нема потврђује и званични попис из 1991. године. У Горњим Рујанима је 1991. године било 489 становника, од чега троје српске националности, 485 хрватске националности и један осталих националности. У Доњим Рујанима је било 445 становника, од чега ниједан српске националности. Није ни чудо када се зна шта се све догађало у овом крају, нарочито 1941. године. По доступним подацима из Удружења Огњена Марија Ливањска током Другог свјетског рата, усташе су 1941. године у Горњим Рујанима убиле 144-о Срба чија су тијела закопана у масовној гробници у Прологу или бачена у јаме: Равни Долац, Провалија и Развала. У исто вријеме, у Доњим Рујанима усташе су убиле 216 Срба, чија су тијела закопана у масовној гробници у Прологу или бачена у јаме Равни Долац и Пропунта. О томе свједоче и ријетки појединци који су успјели да се извуку из тих јама безданки. Кости убијених и бачених у јаме су 1991. године, највећим дијелом ексхумиране и прењете у крипту смјештенуу оквиру црквене порте у Ливну.

 

ЦРКВА ДВА ПУТА РУШЕНА И ОБНАВЉАНА


У међувремену, пред цркву долази и владика Сергије, гдје га љубазно дочекује Милош Дамјановић, један од најзаслужнијих за обнову ове светиње. Занимљиво да Милош вуче коријене из овог краја само по својој баки по мајци, родом од Глигића, а даје непроцјењив допринос раду Удружења и другим активностима везаним за ливањски крај. Испред улаза у цркву поздравио га је парох ливањски отац Предараг.

Црква у селу Рујани, како кажу хроничари, је мученичка црква која је проживјела страхоте заједно са православним вјерницима овог села. За њу би се могло рећи да је те страхоте и преживјела, мада је два пута рушена, 1941. и 1992. године, што се нажалост не може рећи за 360 њених вјерних чланова који су бачени у јаме Равни Долац, Пропунта, Пролог и остала губилишта.

Требало је много труда и одрицања као би се црква поново обновила, након девастирања у посљедњим ратним догађањима на овим просторима. Тачна година изградње и освећења цркве није позната, али познато је да је идеја, али и молба оцу Ристи Ћатићу, тада пароху Губинском, да помогне и одобри градњу ове цркве крајем двадесетих година прошлог вијека. Сем жеље и иницијативе, вјерници из Рујана Горњих и Доњих и сусједних Лиштана и Чапразлија су у подизање ове цркве уложили и рад и средства. Једва нешто више од једне деценије након што је изграђена, црква је доживјела своје прво страдање. Током 1941. године, усташе су запалиле и уништиле овај храм. Велико страдање су доживјели и њени вјерници, православни Срби Доњих и Горњих Рујана, Чапразлија и Лиштана. Своју прву обнову црква је имала 1972. године, захваљујући напорима малобројних рујанских Срба и тадашњег ливањског свештеника, оца Мирка Јамеџије, а упркос активном противљењу тадашњих комунистичких власти. Међутим, страдање ове цркве се поновило 1992. године, током грађанског рата, када је поново запаљена.

 

Иако у овим селима данас махом само гробови свједоче о присуству Срба, она ипак нису заборављена од својих некадашњих становника и њихових потомака. Захваљујући овој чињеници и напорима тадашњег пароха ливањског, оца Жељка Ђурице, од 2008. године почела је друга обнова у краткој историји ове цркве. Постављен је нови кров и крст, замјењени прозори и враћена врата. За „Српско коло“ отац Жељко је испричао да се на ове просторе вратио 2001. године у Ливно и да је било опасно пролазити кроз српска села, не само због мина како су причали, већ и због реалне опасности за живот. Касније је дошао овдје, видио да црква није у толико лошем стању и да је треба рестаурирати. Велики посао је био пред њим и мјештанима српских села, али и Срба у расејању, али је обнова почела. Настављена је током 2011. године, бакром је прекривена и полукружна олтарска апсида. Због недостатка средстава, са радовима се овдје и стало.

Под окриљем Удружења Огњена Марија Ливањска августа 2014. године у Сурчину одржан је састанак некадашњих становника села Рујани и њихових потомака коме су присуствовали и поједини становници сусједних Чапразлија и Прова. Скуп посвећен обнови рујанске цркве Покрова Пресвете Богородице, коме је присуствовало 22-оје људи, благословио је отац Мирко Јамеџија, бивши парох ливањски. На састанку је договорено да се што прије крене са наставком обнове цркве. Како су прилози врло брзо прикупљени, радови су почели већ током септембра мјесеца. Урађени су земљани радови око цркве, постављени су олуци, извршена је замјена каменог рама око улазних врата, уграђена је сајла за затезање зидова, извршено малтерисање зидова, под је прекривен керамичким плочицама, а испод кровне конструкције урађена је ламперија. Након тога, набављено је звоно, чији је донатор био Ненад Козомара, сређен иконостас, обновљен је зид око цркве и постављена улазна капија. Када су завршени сви ти радови стекли су се услови да може да почне освећење цркве.

 

ОСВЕЋЕЊЕ И АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА


Одавно црква у Доњим Рујанима није била пунија, али ни уређенија. Владика Сергије уз саслужење свештеника Епархије бихаћко –петровачке, дан уочи празника Покрова
Пресвете Богородице, предводио је свечани чин освећења храма.

По завршетку освећења храма владика Сергије је рекао: „…да иако у Доњим Рујанима нема српског живља, јер су они који су овдје вијековима живјели затрти у посљедњим ратовима и погромима нашег народа, битна је нада и молитва у Бога који нас није оставио, и њему се молимо да се у овим крајевима обнови живот, уз молитвено заступништво и помоћ наших светих Мученика“.

Разјаснио је и зашто се ми хришћани радујемо и када страдамо. „Ми, данас, браћо и сестре, имамо двоструку радост, радост зато што смо страдали, јер знамо зашто смо страдали. Поготово на овим просторима, не само протеклог рата, већ посебно 1941. године. Знамо сви добро колико је у јамама наших мученика, колико је крви проливено овдје зарад неких људских идеала. И гдје су ти који су побједили тада нас? Проклети су довијека и они и њихова покољења, док се не покају. Измирење истока и запада биће када дође покајање. Када се два човјека заваде, измирење долази када дође покајање, измирење лично наше са Богом, долази када дође покајање, а то је могуће онда када вјерујемо. Други народи имају своје страдалнике и мученике и њима треба дати почаст, ако су страдали ради правде и истине. Ми смо страдали сигурно због тога што се називамо православним хришћанима и опет ћемо страдати, ако треба, али нећемо и не смијемо дозволити да нашу вјеру затремо, него ћемо чврсто држати крст Господњи у нашим рукама, и увијек говорити ево слуге господње Господе, нека ми буде по ријечи твојој“, рекао је, у свој бесједи, владика пожеливши свима срећно и благословено освешћење овог храма.

Епископ Сергије је затим предводио Свету Архијерејску Литургију на којој је послије заамвоне молитве освећен славски колач и кољиво. По завршетку и овог свечаног чина ливањски парох Предраг Црепуља се захвалио епископу Сергију и свештеницима и вјерном народу што су издалека дошли да увеличају овај свечани чин и позвао их све на Трпезу љубави која је припремљена у порти Храма Успења Пресвете Богородице у Губину.

 

ПОБЈЕДНИЦИ У РАТУ, ГУБИТНИЦИ У МИРУ


Када је колона бројних возила кренула пут Губина, једног од српских села Доњег ливањског поља, до 1991. године настањеног са готово хиљаду Срба и неколико десетина Хрвата, чекало нас је непријатно изненађење. Чим смо прошли посљедње хрватске куће у Рујанима, дочекао нас је бијели макадамски пут ка прилазу српском селу Чапразлије. Иако је ово био партизански крај, тадашња комунистичка власт није имала жеље или храбрости да ослободиоцима олакша живот на овим просторима. Нажалост, многи од њих су колонизовани, неки отишли у школе и у градове гдје је било основних услова за живот и никада се више нису враћали назад. Као да је то некима и одговарало, али се поставља здраворазумско питање: „Како то да Срби побједници у рату, по ко зна који пут постају губитници у миру“? Како то да они који су били жртве у рату, не заслужише бар исти, ако не бољи третман, од оних који су их клали и живе у јаме бацали?

У таквим размишљањима стижемо и до Храма Успења Пресвете Богородице у Губину. За вријеме „Олује“, која је „закачила“ и овај крај, још раније него онај у РСК, већинско српско становништво је избјегло у Србију, док је само насеље потпуно разорено. Послије рата се у Губин вратио само мањи број избјеглица, у животне услове горе него послије Другог свјетског рата. Ништа боље нису прошла ни српска села Чапразлије, Прово и Сајковић, као ни он са супротне стране пута Босанско Грахово – Ливно, Богдаше, Врбица, Радановци, Бојмунте и Челебић. Ова прича остаје отворена, а о другим наведеним селима и граду Ливно, односно о онима Србима који тамо живе, али и оним мученицима чији живот сконча под камама и у јамама, опширније ћемо писати у наредном броју Српског кола.

Међутим, у порти цркве два споменика опет нас враћају на исту тему. Двије плоче са погинулим у Другом и овом посљедњем рату, коме многи ни име не дадоше. На челу оних из Другог рата налази се прота Ристе Ћатић, исти онај који је дао благосов за изградњу цркве у Доњим Рујанима који је са још осморо њих 6. јуна 1941. године звјерски убијен и бачени у јаму Рубића Долац изнад Сухаче код Ливна. На другом споменику стоје имена 49 жртава одбрамбено-отаџбинског рата од 1992-1995. године, како га сад овдје зову.

 

НАЈВИШЕ ЋУ СЕ МОЛИТИ ЗА ПОВРАТАК ЉУДИ


У нешто пријатнију и веселију атмосферу вратило нас је КУД „ Грахово“, чији су нас млади чланови још једном подсјетили на кораке глувог кола, али и на музику и игру из Србије.

Након тога присутнима су се обратили Милош Дамјановић, кум Драгомир Бошковић и Миодраг Линта. Сви они су изразили осјећање поноса што се налазе овдје и што својим присуством и дијелима помажу у одржању српског народа на овим просторима. У сличном тону у свој завршној бесједи говорио је владика бихаћко –петровачки Сергије.

„Посебно бих се захвалио нашем брату Миодрагу Линти што подржава овај народ, као што га подржава Република Србија, предсједник Александар Вучић и Влада Србије. Поздравио бих и начелника општине Босанско Грахово Душка Радуна, министарку Ливањског кантона Василију, као и друге представнике власти. Нисмо ми као СПЦ политички опредјељени, нама је најбитније јединство, а кад нас што нас је мање, оно је све слабије. Што нас је мање ми све несложнији, а требало би бити супротно. Ја ћу увијек говорити, да треба да се слажемо, да се волимо и да опраштамо једни другима. Да се боримо за сваки педаљ своје земље, сваког нашег човјека… Највише ћу се молити да се из дијаспоре врате људи на ове наше просторе, тако да већини вас који сте данас овдје не гине повратак“, у шаљивом тону, али са пуно озбиљности, закључио је своју бесједу владика Сергије још једном захваливши се свима присутнима што су присуствовали овој свечаности, пожеливши им свако добро.

ТЕКСТ : Жељко ЂЕКИЋ

Фотографије: Жељко ЂЕКИЋ и Удружење Огњена Марија Ливањска

 

ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: САЧУВАТИ ДУХОВНУ ВЕЗУ


„На овим просторима је много крви проливено, много је глава посјечено кроз деценије и кроз вијекове. Свакаква су се звјерства дешавала на овим просторима… Страдања и затирања од братске руке. Јер Каин уби Авеља брата свога. Сваки човјек је брат другом човјеку јер смо од једнога оца и од једне мајке. Један је Бог отац, а једна мајка црква која нас све рађа духом светим кроз Исуса Христа. Зато треба да се сјетимо прво тих жртава и нека им је вјечна слава и покој. Сматрам, да свим тим жртвама, посебно оним звјерски мученим, не треба чинити помен, парастос, њима се треба молити. Зато сам ове године дао на Сабор СПЦ приједлог да се они уврсте у ред мученика, али они су ту у календару божанском и без нас. Све и један који је пострадао на овим просторима од Ливна до Грахова и Шипова, и глалмочки су ту и дрварски и остали мученици. И они који су пострадали у Бихаћу, а има тамо од 12 до 18 хиљада Срба побијених од стране наше браће католика и наше браће муслимана. Али и ми смо убијали….И ми смо били непослушни и ми смо гријешили и према њима и према самима себи. Највише смо се огријешили када

смо послије Другог рата оставили Бога. То је био највећи гријех српскога народа, јер до тада је постојала колико толико климава држава немањићка. Повјеровали смо више у петокраку, него у крст који је спасавао српски народ од пропасти од многобожштва од безбоштва од неслоге и свега другога. Па се питамо шта се са нама дешава, шта нас нема овдје у овом селу? Да ли је зато крив неко ко нас не воли или ми сами? Нека то питање остане историчарима, али хајдемо се ми потрудити, колико је у нама и до нас, да учинимо да се у души освјежимо. Зато данас ово освећење храма освјежава душу сваког од нас. Онима што имају везе са овом црквом, овим мученицима, насљедницима њиховим и са мном који немам никакве родбинске везе, али имам духовне везе са вама које нераскидиво желим да сачувам до краја свог живота“, рекао је, између осталог, владика Сергије у својој бесједи рекавши да се и сам вратио у ове крајеве из Њемачке, ради овог народа, али и гробова, јер српских гробова има више него живих на овим просторима.

 

МИОДРАГ ЛИНТА: НЕ СМИЈЕМО СЕ ОДРЕЋИ НАШЕ ЗЕМЉЕ ЗБОГ МУЧЕНИКА ШТО ЗА ЊУ ЖИВОТЕ ДАДОШЕ


Миодраг Линта предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону у Скупштини Србије, у свом обраћању, поздравио је све присутне, а посебно се захвалио преосвећеном владики Сергију, што му је указао част и позвао га да присуствује овом свечаном чину.

„ Доњи Рујани данас немају Срба, али имају Храм Покрова Пресвете Богородице, које је непобитно свједочанство о вишевјековном постојању српског народа у овоме крају. Данас са овог мјеста се шаље порука да се Срби овога краја никад неће одрећи својих коријена и свог поријекла и да никад нећемо заборавити своје страдале сународнике, своје мученике, убијене током геноцидне државе Хрватске само зато што су били Срби православне вјере. С друге стране, ми такође шаљемо поруку да желимо мир и сарадњу са већинским народом. Наш одбор за дијаспору и Србе у региону жели, да колико је то год могуће, помогне овај крај. Са неким, као што је Удружење Огњена Марија Ливањска и њеним предсједником Николом Петровићем, већ имамо блиску сарадњу и знамо колико је то удружење посвећено свом крају и колику помоћ пружа у обнови храмова, гробаља, кућа… Посебна захвалност припада СПЦ, односно Епархији бихаћко – петровачкој, владики Сергију и свештенству који такође чине све што је у њиховој моћи да обнове храмове, али и да наш народ опстане на овим подручјима. Посебно је био инспиративан говор владике и сматрам да свима нама тај говор треба бити идеја водиља у наредном периоду“, рекао је Миодраг Линта додајући да је ово наша земља и да се нећемо ње одрећи и увијек ћемо јој се враћати.

 

КУМОВИ


Кумови храма су Драгомир и Александра Бошковић. Драгомир је рођен у Доњим Рујанима, тренутно живи у Њемачкој од 1990. године. Није заборавио свој завичај и радо се одазвао позиву да помогне у обнови цркве.

„Осјећам се узбуђено и велика ми је част што сам данас кум славе. Пуно ми је срце када видим данас овако обновљену цркву, постављену ограду и капију, оволико људи. Захваљујем се на указаном повјерењу и надам се да ће слиједеће године на овај дан овдје бити још више људи“, прича за Српско коло, овај млади, симпатични, скромни човјек за кога се може рећи да је много бољи на дјелу него на ријечима. Драгомир је кумство предао по старим српским обичајима Дејану Козомари. Он ће наредне године бити кум славе Покрова Пресвете Богородице у истоименом храму у Доњим Рујанима, а вриједи истаћи да је Дејан то заслужио тиме што је донатор црквеног звона.

 

ГРАМАТЕ ЗАСЛУЖНИМ ЗА ОБНОВУ ХРАМА


Владика Сергије, цијенећи несебичну љубав и безрезервну духовну и материјалну помоћ око обнове храма је прогласио Драгомира и Александру Бошковић кумовима храма Покрова Пресвете Богородице. Владика Сергије прогласио је Илију Бошковића и Милу Бошковића из Доњих Рујана добротворима храма.

Владика Сергије архијерејском похвалницом одликовао је Милоша Дамјановића из Београда, Гордану Достанић из Сремске Митровице, Миодрага Вјештицу из Сајковића, Драгомира Бошковића из Дизелдорфа (Њемачка), Дејана Козомару, Владимира Маљковића, Божидара Бошковића, Биљану Бошковић и Тодора Бошковића из Доњих Рујана и Николу Ђурана из Чапразлија.

Еписког Сергије је одликовао архијерејском похвалницом Предрага Црепуљу, пароха ливањског и администратора губинског, као и протојереја-ставрофора Жељка Ђурицу пароха ливањског од 2001-2017. године.

 


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк