У Илмин Двору код Подравске Слатине обновљен партизански споменик и обиљежено сто година од досељења са Кордуна

Иако је прошло равно сто година од досељења сјећају се добро старог завичаја у околини Слуња и других мјеста Кордуна и Баније. Потомци колониста са Кордуна у селу Илмин Двор недалеко од Подравске Слатине у суботу су освештањем обновљеног споменика и ломљењем славског колача прославили сеоску Славу Светог Стевана Штиљановића и обиљежили сто година од досељења предака из завичаја у Славонију по завршетку Првог свјетског рата!

Споменик посвећен 15-ак страдалих партизана и исто толико мјештана цивила у Другом свјетском рату, који је у најновијем рату оштећен, а његова околина претворена у шипраг и коров обновљен је средствима Вијећа српске националне мањине Вировитичко-подравске жупаније. Чин освештања споменика водили су у присуству педесетак присутних часни оци Јован Шаулић и Лука Босанац. Пригодним ријечима окупљеним мјештанима и гостима међу којима је био помоћник министра пољопривреде у Влади РХ Миленко Живковић, обратио се Злато Угљешић представник Вијећа српске националне мањине у општини Чађавица.

По завршетку обреда ломљења славског колача у част и славу заштитника села Светог Стевана Штиљановића и пригодних ријечи оца Босанца, замјеника жупана Игора Павковића и главног иницијатора обнове споменика Саве Цветичанина, уприличено је традиционално народно весеље.

НАСЕЉАВАЊЕ ПУСТАРЕ

Цветичанини, Мандићи, Басаре, Вукелићи, Родићи, Карамарковићи, Вишњићи, Рокнићи, Живковићи – данашњи становници Илмин Двора, Чађавичког Луга, Носковачке Дубраве, Вренешеваца и других села саставу општине Чађавица, потомци су углавном Кордунаша и мањег дијела Банијаца чији су прађедови као српски војници у Првом свјетском рату и солунски добровољци добили земљу у Славонији и родни завичај замјенили завичајем стотинама километара далеким. Иако је прошло равно сто година од доселења, сјећају се добро старог завичаја не само старије већ и млађе генерације попут кума сеоске славе Слободана Цветичанина.

Његов отац 74-годишњи изузетно добро држећи старина Сава Цветичанин (Сава је традиционална верзија српског имена Саво на Кордуну оп.а.) поносно прича како му је „ђед из Цвијановић Брда код Слуња, а баба из Жировца на Банији. До последњег рата одржавао је везу са родбином у старом завичају, али су се те везе изгубиле. Нажалост у селу његових предака пописом становништва из 2011. евидентирана су два становника, 2001 није био ни један, као што нажалост ни данас нико у селу не живи! Оно је живо само у сјећањима. Ако успоредимо попис из 1910 и 1921. године, дакле након колонизације, евидентно је да је око три стотине тадашњих становника напустило Цвијановић Брдо и размилило се по Славонији. Највећи дио њих доселило је управо у Илмин Двор на пусто имање грофа Гутмана који је у то вријеме у близини имао фабрику за производњу алкохола тзв „шпирута“! Осим Цвијановић Брда и Кестеновца, у Илмин Двор и околину су пристигли 1918. Срби з Кутање, Рабиње, Косјерског Села, Стојмерића и других села око данашњег Слуња.

„Тај индустријалац Гутман имао је двије кћери. Једној од њих која се звала Илма дао је имање огромних површина. На те непрегледне али у односу на посни Кордун богате површине земље населили су наши преци и почели нови живот. По ђедовим причама знам да нас је било преко сто фамилија овдје и околини, прича за „Српско коло“ старина Сава.

ЦВИЈАНОВИЋ БРДО – ИЛМИН ДВОР – СМЕДЕРЕВО

Осипање је почело 1941. када су бројни спашавајући главе избјегли у Србију па сам и ја тако 1944. рођен у Шапцу“, али са, се након рата са родитељима вратио у село. Од оних који су остали, тридесетак је убијено што партизана што цивила и посебно сам сретан што смо им данас обновили споменик, кроз сузе прича старина. Сеоба је настављена средином шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог вијека када су потомци Кордунаша напуштали Илмин Двор и насељавали околину Смедерева и Сурчина. Аутентичност приче потврђује надлежни парох протојереј ставрофор Јован Шаулић који парохију у Илмин Двору опслужује непрекидно од 1976. године. „Од тада нас је све мање и мање“, прича парох да би данас читаво село спало на 19 фамилија које посјећујем“!

„Кордунаши су то тврдокорни, па иако су рођени и стасали овдје генерацијама било их је тешко привести цркви, али срећом и то се промјенико на боље“ са смјешком констатује отац Јован додајући како су мјештани и њихови пријатељи из околних села у центру села најпре подигли дрвени крст, а онда 2008 године и метални који и данас стоји. Крст и споменик са звијездом петокраком један поред другога у центру села свједочи о емотивној симбиози и историји једног народа чији је нажалост и стари и нови завичај у изумирању!

Статистика је заиста неумољива; на попису 1991. у селу их је било 144-оро од чега 69 Срба (48%), 50 Хрвата који су се у међувремену од колонизације Срба 1918 на овамо доселили из разних дјелова Подравине, 17-оро Југославена и неколико национално неопредјељених. Попис 2011. евидентира 96 становника, а последњи из 2011. биљежи 53-оје становника Илмин Двора. Данас их је свега тридесетак од којих су главнина православни Срби.

БРАЋО КОРДУНАШИ РАЧУНАЈТЕ НА НАС

Иако је село просто на изумирању у њему ипак има живота. „Скоро двадесет година сам био возач. Пропутовао сам цијелу Европу укључујући и далеки Сибир. Када се почело „гужвати“ при чему мислим на почетак задњег рата и када сам видио колика ми је плаћа и ако ми се нешто на путу деси да нико о мојој фамилији неће бринути – баталио сам волан“, смирено прича средовјечни Бранко Карамарковић. Наставља како је купио двије краве од којих је свака отелила женско теле и тако у круг. Данас их на својој фарми у Илмин Двору има 130 и један је од највећих произвођача млијека не само у Подравини већ и на нивоу државе!!! Љубав према селу и кравама пренио је на сина Игора пољопривредног техничара и снају Мелиту који такође имају своју фарму музних крава.

„Моји су ти пријатељи старином са Кордуна. Прађед из Цвијановић Брда, а прабаба из Кестеновца. Прво су дошли у комшијско село Чађавички Луг, а онда у Илмин Двор и ту остадосмо“, прича ми Бранко. Жали што су породични контакти за ових равно један вијек од доселења на овамо пресахли па са нескривеним одушевљењем прихвата спознају да у Вуковару удаљеном 150-ак километара дјелује Завичајни клуб Кордунаша и Банијаца. Задовољно прихвата позив за сарадњу. „Браћо Кордунаши када год нешто будете организовали рачунајте на нас. Ето мене и ето нас одавде“, одушевљен је Бранко.

Треба ли посебно наглашавати да је опроштај од земљака из Илмин Двора био препун емоција и дуготрајан. „Ајмо попити још једну опроштајну и још се мало подружити, запјевати. И тако барем пет шест пута се опраштасмо. Старина Саво нас у корак испрати до аутомобила. Поносно тих стотињак корака испраћаја гледа и на крст и на споменик за чију је обнову најзаслужнији. Види се озареност на лицу. Завршно нам прича да иако су и његова жена као и снаја Хрватице католкиње да је у кући љубав, мир, разумијевање и слога. Поштујемо обичаје једни других и преносимо их на унучад Бориса и Ању. Да и они знају одакле су им и ђе су им давни породични коирјени. Тако су и нас наши ђедови учили. Да волимо, да поштујемо различитости, да честити будемо. „Ипак смо ми пријатељу и земљаче Кордунаши, ма ђе год били и ма прије колико година отишли са Кордуна!!!

У здравље старино и да те Бог чува

ЂЕД САВА НИЈЕ МОГАО ДА ЧЕКА

Прије неког времена дошао ми је у канцеларију у жупанији чика Саво. Мада он воли да га сви зовемо „ђед Сава“ ипак је у годинама да му се обраћам са „чича“, прича српски замјеник жупана Игор Павковић како је почела акција обнове споменика. Предложио ми је да обновимо споменик у Илмин Двору. Рекао сам како за то треба времена да се најприје састане вијеће па да донесе одлуку па да видимо има ли новца за обнову и сличне формалне радње које смо дужни обавити.

Међутим, чика Сава није могао да чека „папирологију“. Сам је ангажовао багер који је очистио околину споменика која је личила на џунглу. Сам је из својег џепа и платио рад строја! Био је то и за све нас остале замајац и елан да ствари убрзамо, рекао је Павковић додајући како је обнова споменика првотно изграђеног 1958. године стајала око двије хиљаде евра.

У цијелој општини званично тек 200-ињак Срба

Чађавица је насеље на цестовној кумуникацији Доњи Михољац Слатина, од Слатине удаљена десетак километара. Општину чини десет насеља са укупно (попис 2011.) 2 394 становника. По националној саставу већински су Хрвати 2131 (89%), а Срба је 208 или нешто више од 8%. До последњег рата и нове теритпријалне организације у Хрватској Чађавица и њена насеља била су у саставу велике општине Подравска Слатина.

Павковић: И ми смо данашњи Штиљановићи

Говорећи о значају Стевана Штиљановића чије име као заштитника села и сеоску славу прослављају мјештани Илмин Двора, замјеник жупана Игор Павковић је рекао да су и данашњи мјештани хуманисти попут великог свеца. „Легенда каже да је Штиљановић схвативши да народ којим је владао умире од глади јер од напада Турака на Славонију прије Мохачке битке 1526. није се могло ништа производити, отворио је своје пуне амбаре и подјелио народу. Сматрао је да ће народ када буде имао исто и вратити. Како су године одмицале, а народ није имао за вратити, опростио је све и даље дјелио жито и храну“ . Павковић је подсјетио да су овдашњи Срби на сличан начин Штиљановићи јер иако их је мало, иако су материјално сиромашни, иако живе у тешкој ситуацији – одвајају од себе да би помогли другима. Указао је на примјер Саве и Слободана (Бобе) Цветичанина, Бранка Карамарковића и бројних других који су помогли и помажу у многим акцијама од интереса за овдашњу заједницу.

Стеван Штиљановић је српски владар краја 15 и средине 16. вијека. Родом је из Паштровића у данашњој Црној Гори, али је све своје имање оставио тамошњем народу и дошао у Срем у околину данашњег Шида. Учесник је чувене Мохачке битке од 1526. до 1541. године. Иако су Хришћани битку изгубили и Турци заузели Будим, за ратне заслуге Штиљановић је добио посједе у Вировитичкој жупанији, а његово престолно мјесто било је Валпово, данас од Илмин Двора удаљено непуних 50 километара.

Боро РКМАН