У Кожловцу у близини Бенковца и дивље звери имају више права него људи

Кожловац је село у близини Бенковца у Равним Котарима где малобројни преостали мештани живе са бројним наметнутим неправдама.

Уз главну саобраћајницу која води ка граду Бенковцу, тек седам километара удаљено од града, смештен је Кожловац, још једно од слабо насељених села у Равним Котарима. По попису становништва из 1991. године, Кожловац је имао 373 житеља од чега су Срби чинили 99,46 одсто од укупног становништва.

Десет година касније, тек њих осморо је живело у Кожловцу да би се та бројка, до пописа 2011. године повећала на двадесет становника. Колико их у овом тренутку поново живи у селу, ни мештани не могу са прецизношћу рећи. Док једни већи део године проводе у селу, други су ту само лети или у време сезонских радова када се још понешто од пољопривреде може радити.

Док јаки удари буре још балансирају између зиме и пролећа, не дозвољавајући далматинском сунцу да пуним интезитетом озари ово уснуло село, тек неколико метара од храма Св. Недеље указују се први знаци живота. Један од времешних становника Кожловца, не обазирући се на зубато време с пролећа, уређује своју окућницу крајичком ока посматрајући ко би то, у то доба дана, залутао пустим улицама села.

У статусу сталног повратника

Испред куће затворене високом капијом, назире се аутомобил регистарских ознака из Србије, један од јасних показатеља да возач засигурно још увек живи „тамо далеко“. Након неколико минута представљања и упознавања, каже нам како је рођен у Кожловцу, како је ту живео све до рата и како, као и већина овдашњих људи и он данас живи у Србији.

– Живимо у Србији, деца су нам тамо, али већи део године супруга и ја смо овде. Углавном одемо само да презимимо, и чим време мало окопни опет смо овде. Дошли смо прошле године иза Божића, а онда ухвати ова несрећна корона па смо остали целу годину, нисмо ишли ни децу да видимо – одмах нам појашњава наш саговорник Јован Иванишевић, који као да има потребу да потврди свој статус сталног повратника у Кожловац.

Док његова супруга Милева остаје упорна у намери да га одврати од било какве приче о прошлости, сугеришући како би им деца на томе могла замерити, али и неко од људи које познају у окружењу, Јован ипак пристаје да са нама подели како се то некада живело у овом селу.

Куће које данас чине Кожловац изграђене су у новије време, док је Јован, као и већина његових вршњака, одрастао у Горњем Кожловцу, у оним старим кућама из којих су се људи, седамдесетих и осамдесетих година досељавали ближе тада изграђеној цести.

– Родио сам се и одрастао неколико километара одавде, тамо где је некада било средиште Кожловца. Живело се доста бедно и сиромашно. Иако моја породица није била једна од најсиромашнијих, и сам сам некада желио макар боту пуле да не будем гладан. У свакој кући било је по седморо или осморо деце, а у једној је чак рођено њих осамнаесторо. Пуно се и умирало баш због глади. Живело се, или боље речено преживљавало од сточарства и пољопривреде. Колико је ко имао и могао сејао би јечам, зоб, кукуруз, пшеницу, и захваљујући томе се преживљавало. Тек крајем шездесетих и почетком седамдесетих година почело се мало боље живети, а у том периоду је негде и кренуло досељавање овде, спуштање из брда и прављење кућа овде ближе граду. Почео се народ запошљавати, радило се у фирмама и кући бавило пољопривредом, па је тај напредак одмах био приметнији – присећа се Јован.

Рат је уништио све што је ваљало

Асфалтни пут који је тих година прошао кроз село повезујући га са Бенковцем, три непресушна извора воде, и поље које се могло обрађивати, били су довољни услови да живот крене узлазном путањом и у Кожловцу. Прорадила је железница, аутобуска повезаност успостављена са Задром, Книном, Сплитом, а могућности које су тиме отворене тадашњем становништву биле су бројне.

– Народ је лакше могао до посла, није био проблем било где отпутовати радити, оно што произведеш имао си могућност пласирати у сваком већем граду, и то су све биле велике ствари за бољи живот у селу. У кратком року направљена је школа, прикупили смо материјал и средства да нам се направи водовод, добили смо струју коју до тада нисмо имали, све је било неупоредиво боље него у периоду мог одрастања – прича Јован.

Плодно тло Равних Котара нудило је бројне повољности онима који су желели да раде. Готово да нема тога, каже Јован, што овде човек није могао узгајати, а све оно што се произведе никада није био проблем продати. Ко је хтео да ради, лако је могао да гради и куће и окућнице, иако се све ручно обрађивало, готово без икакве технике.

– Поднебље је погодно за виноградарство и воћарство, па је винограда и воћњака било највише. Добро су рађале вишње, трешње, бадеми, смокве, свега је било. Винарија је одмах откупљивала грожђе и одмах исплаћивала новац, а како је које сезонско воће пристизало, тако се на пијацама одмах и продавало. Све је добро било док не дођоше те ратне године, а онда је уништено све што је ваљало. Данас је све пусто, нема људи, нема ко да ради, а тамо где се не ради ту је сиромаштво које никоме не иде у корист.

„Овде се осећам својим“

Јована и Милеву рат је одвео у Барајево, у Србију, и ту се каже стационирао осам година. За то време интензивно се бавио администрацијом око обнове, долазећи у свакој прилици и по неколико пута годишње. Кућа је обновљена 2005.године, а четири године касније засадио је маслине због којих је, каже, у обавези да најчешће буде овде.

И тражио је разлог који ће га више држати у родном крају него тамо где је силом прилика морао да оде. Засадио је и воћке и маслине, саде и башту и са те стране им ништа не фали.

– Овде сам се родио, овде се осећам својим, и због здравља ми овде више одговара, али ми деца не живе овде, унучад и праунучад су далеко, људи у селу је мало, немаш са ким ни радити ни друговати, и то су оне ствари које човека, колико год волео свој крај, не могу чинити комплетним. За младе људе овде не видим неку перспективу јер посла нема, могли би се бавити само пољопривредом или сточарстом али ни те производе немаш где уновчити. Ја сада имам око две стотине маслина, седамдесет стабала бадема, тридесет смокава, садим кромпир, капулу, лук, све оно што треба у домаћинству, али немаш коме продати ни маслиново уље, ни језгре бадема ни те смокве. Човек се мучи и ради а нема од тога неку сигурну добит, једино се теши тиме да користи све своје, здраво и домаће – искрено ће Јован.

Ове године, као што рече, задесила га је корона па годину дана нису нигде мрднули из Кожловца, али им и поред тога ништа осим деце није недостајало. И тако ће све док их здравље и снага буду служили, сваки дан проводити управо тамо одакле су били принуђени отићи.

„Твоја имовина је мој ратни плен“

Сличних проблема нема Никола Иванишевић, он је коначну превагу о повратку донео пре једанаест година. Иако му је и кућа и окућница била срушена, девастирана и опљачкана, знао је да не жели нигде друго него у свој Кожловац. Годину дана чекао је на обнову, и задовољио се само оним најнужнијим за почетак. Није му, каже, толико тешко пало што је у рату све срушено, колико чињеница да му земљу одузимају од када се вратио.

– Заузели су моје ливаде, преорали моје њиве, посекли ми шуму, својим овцама руше и уништавају моју имовину, а ја морам то гледати и ништа не могу. Није то дошао неко ко зна одакле и тако се понео, него комшије из суседног села, оне које познајем, а којима је, изгледа, све дозвољено па чак и да туђе присвајају. У неколико наврата скренуо сам пажњу једном од њих, молио га да не ради такве ствари, али није било ефекта. Када сам га, онако људски, питао зашто то ради, самоуверено ми је одговорио: „То је све мој ратни плен“, и шта онда човек може. Пријављивао сам полицији у Бенковцу, они одмах дођу, направе записник и све на томе остане, без промене. Пријавио сам случај и суду у Задру, али до данас ни од тога ништа – огорчено прича Никола.

Распродана и друштвена имовина

Но није то јединствен случај, и не ради се само о његовој имовини, већ се на сличан или исти начин третира и имовина оних који се нису вратили, па чак и она која није приватно пласништво. Једном речју, каже, као да је све то ничије.

– Имали смо две школе у селу, сами смо их градили, палили кречане, вадили камен и заједничким самодоприносом правили, да би то неко сада продао без ичијег знања. Осамдесетих година, у време када сам био председник Месне заједнице, Српска православна црква је селу дала свој терен дозволивши да на њему направимо нову зграду сеоске школе. Стотинак домаћинстава скупило је средства за школу и сеоски дом. Школу смо поклонили СКД „Просвјета“ и ту су нам се деца школовала до рата. Исту ту школу садашња општина продала је у приватно власништво једном човеку из суседног села и то 2009. године без ичије сагласности. Ишао сам на састанак са градоначелником Бенковца само да питам како је то могуће, и на основу чега је то дозвољено ако општина ту никада ништа није уложила, да би ми он рекао како су то направили њихови људи, и сложио се са мојом констатацијом како то није нити поштено, а то су само неке од ствари које се могу једноставно доказати али се ништа не предузима да се то спречи.

Ни сам не зна у чијој надлежности ни са чијом дозволом али, по Николиној причи, и центар села и имања око приватних власништва продата су у приватне сврхе. На једном делу посађени су бадеми, док су на другом делу приватни објекти и засади борова. То им је, каже, чак ускратило и приласке сопственим имањима.

– Више се не зна ни ко, ни шта, ни коме се продаје, али се понашају као да нас овде нема. Има момака који би се вратили овде, који би се бавили пољопривредом, садили маслине, орахе, бадеме, али не могу јер стоку из суседног села напасају по нашим њивама, неконтролисано и без допуштења. Не можеш сачувати ни саднице ни летину за зиму, јер немаш право на своју земљу која служи за туђе овце, козе. Пре извесног времена доселио се један човек који са овим селом нема ништа и отворио овде фарму крава. Направио је уговор са једним мештанином о закупу једног хектара земље за испашу и на конто тога запосео пола села. На закупљеном имању саградио је шталу и оградио читав терен далеко ван тог хектара. У непосредној близини засадио сам сто педесет садница бадема, и други дан затекао краве како шетају по мом засаду и уништавају саднице. Успео сам да заштитим своје, али другим људима се имовина уништава – жали нам се Никола.

Већина кућа у Горњем Кожловцу порушена у последњих неколико година

Упоран је био у намери и да нас поведе до Горњег Кожловца, оног старог дела где су им некада куће биле, па да се и сами уверимо у све што нам прича. Ситуација коју смо тамо затекли далеко је од лепог призора. У селу од четрдесетак камених кућа, готово да више ни једна није читава. Иако је неке нарушио зуб времена, било је и оних које су, бар по начину на које су зидане, могле опстати још коју деценију, али нису.

– Већина тих кућа порушена је последњих година. Како је данас популарно зидање каменом, долазе камионима и дању и ноћу, скидају камен са кућа, утоварају и одвозе на продају. Не мали број пута супруга и ја смо их затекли како руше и одвозе камен, пријављивали полицији и опет ништа. Било је пар људи који су своје продали, али они не гледају чије је то нити им требају дозволе, ни потврде из катастра о власништву. То се ради ко шта хоће и како ко хоће а закони важе само за сиротињу која се врати, е такав је живот овде – закључује Никола.

За све ове године, каже нам, није се улагало у инфраструктуру, извори питке воде су зарасли и запуштени а нико о томе не мари.

Кожловачке успомене али и сећање на нека срећнија сад већ минула времена чува православни храм Свете Недеље, који и сада, додуше не баш често као некад, окупља православне Србе, да их подсети на себе, на претке којих више нема, али и на снагу овдашњих људи да савладају сва она силна искушења која живот пред њих ставља.

Поред њега, улице Кожловца су готово пусте. На табли поред храма, тик уз гробље, постављена је табла „Ловиште“, а како нам мештани кажу, ни то није случајно, јер и дивље звери овде имају више права него људи. Зато се ноћу слободно шетају селом, прилазећи тик до кућа, правећи штету усевима. На животиње се не могу жалити кад разумевање не налазе ни код људи, и можда је у Кожловцу баш због тога све овако како нам говоре, и неправде, и немара и свега више него права на живот на својој земљи.

Извор: srbi.hr