АКТУЕЛНО:

У Накову одржан Видовдански балоташки турнир

НАКОВО ЈЕ КРАЈИНА У МАЛОМ

Међу крајишким народом има једна шаљива изрека која каже да ако немаш балоту и жену, онда као и да не постојиш. У ту једну ријеч „балота“ стане цијела Крајина са својом богатом традицијом и обичајима. Тако бар кажу наковачки балоташи, који су били домаћини Видовданског балоташког турнира, одиграног у склопу бројних дешавања поводом црквене славе Светог кнеза Лазара – Видовдана у Накову.

Надметало се 36 учесника у дванаест екипа. Осим наковачких тимова, били су и такмичари из Банатског Великог Села, Кикинде, Зрењанина и Клека. Обзиром да се у такмичарском духу балотало од јутра до вечери, може се слободно рећи да то није био турнир већ балоташки маратон.

– Играње балоте буди најприје осјећај да припадаш некоме, да си дио традиције свог српског крајишког народа. Да припадаш некоме ко је тамо далеко у твом завичају исто то некада радио, играо и то исто пренио овдје као дио обичаја и традиције. Везује нас и за гробове наших предака, који су исто, за живота играли балоте. Сва она правила око игре, све се објашњава на начин како су то некада радили у Крајини. Па, се каже код нас се бацало овако, код нас је било ово правило… Раније се обично играло у вино, пиво, јање… Играло се у нешто што је јестиво, потрошиво. Није се играло у неку славу да се каже, „ја сам најјачи, а ви немате појма“. Данас за тако нешто млади човјек не зна, мисли се само ко је бољи, ко ће бити познатији. Некад се то схватало другачије – као дио друштва, кумства, пријатељства… Био је однос једног дијела Крајине према другом дијелу. Балота управо чува ту сјенку Крајине, Лике, Далмације, Босне… Она објашњава како је крајишки народ некад живио . Кратко речено – балота је у моје село пренијела дио Крајине. Наково је Крајина у малом. Значи, то је веза са Крајином, права веза са нашим завичајем и начин да Крајина остане у срцу… – казује Драган Ђурица, наковачки балоташ, који је свој радни вијек провео радећи као професор српског језика и директор Гимназије Душан Васиљев у Кикинди.


„Оћемо ли бацит једну на балоте?“ реченица је коју су у Накову први изговорили Тишковчани Миле Боровница и његов син Драган Боровница, Ђуро Јарић звани Ћулија, Душан Добријевић и Чедо Љубоја из Јаруга. Прве балоташке кораке међ Наковчанима начинили су Слободан Љубоја Дотко, Јово Галић, Стево Галић, Драго Микић… Било их је петоро, шесторо. Данас, скоро три деценије касније, у Накову је око тридесетак балоташа. Кренуло се у јарачи, између дванаесте и тринаесте улице, „код љуљашки и клацкалица“, а данас је направљен још један балоташки терен код језера.

НАКОВЧАНИ НАЈБОЉИ

Прва три мјеста припала су трима екипама из Накова. Побједнички пехар подигли су Перо Рађеновић, Душан Добријевић и Винко Добријевић. Другопласирани били су Драган Ђурица, Стево Галић и Борко Борислав Новаковић. Треће мјесто заузели су Рајко Карановић, Гојко Кудра и Миле Вујачић.

ПОБЈЕДНИК

– Дућо, Нико и ја смо свакодневно на играчком терену. Наравно, заједно са осталим балоташима. Некад нас буде много, па извлачимо ко ће са ким да буде у тиму. Опет, некад, како ко долази тако екипу формира. Балоту сам још играо у мом родном крају. Моје село су Босански Осредци код Срба. Рођен сам у Книну. Једва сам дочекао да са балотањем кренемо и овдје у Накову. Кренули смо у јарачи код клацкалица, па сада имамо и терен код језера. Од кад знам за себе, знам и за балоте. У мом крају играло се дрвеним куглама, па су онда почели измишљати пластичне, алуминијумске… да би биле лакше. Али, права игра је дрвеним. Љепота играња балоте је и у дружењу, дражи побједе… Сваки пут кад играм балоте све ме подсјети на моје село, Срб, Книн, Крајину – каже Перо Рађеновић, члан златне, побједничке балоташке екипе.

ТАТИНИМ СТОПАМА
– Када је направљен нови терен за балоту, сваки пут при одласку на тренинг у Фудбалски клуб Полет, примијетио бих мог кума Бобана Карановића са старијим Наковчанима како боћа. Будући да је и дјечје игралиште одмах поред терена за балоту, када бих доводио сина Михајла да се игра, придужио бих се балоташима. Тако сам и заволио ову спортску игру. Волим ову врсту дружења, разне приче мојих Крајишника, животна искуства старијих и по коју њихову мудру мисао. Често викендом заједно прикупимо новац међу собом и правимо роштиљ, котлић… Тако се и створила ова данашња манифестација која је окупила неколико екипа из Накова, Банатског Великог Села, Кикинде, Клека… Наравно, ово дружење не може да прође без мог сина, Михајла, који обожава да баца кугле. Из тог разлога се он често код куће са својим дједом Радетом игра кликерима на исти начин као што ми играмо балоту. Искрено признајем да је балота мој други спортски изазов. Фудбал, будући да сам предсједник Фудбалског клуба Полет из Накова, увијек ће остати мој најбитнији спорт – каже Данило Дадо Вукобрат, учесник балоташког турнира у Накову

 

Татјана Рађеновић, новинарка Српског кола

Нема коментара

Напишите коментар