У сјећање – Драган Колунџија (1938–2020): Са Козаром у ружи поезије

Милош Кордић

У Београду је, у недјељу, 19. јула, скрхан коронавирусом, преминуо пјесник Драган Колунџија.

Преминуо је (и сахрањен на Топчидерском гробљу) пјесник који је сав био поезија. Био је поезија саздана од најситнијих детаља и мрва живота. Као што је и његов живот био саздан од сваког слова, сваке ријечи, сваког стиха и реченице који су му били поезија. И у ономе што је писао, и у ономе шта је и како је говорио, и у ономе како је ходао, како је прилазио саговорнику, пријатељу, познатом, непознатом, па како је рецитовао – све из главе… све је то била поезија под именом: Драган Колунџија.

Драган Колунџија рођен је 1938. године, у селу Горње Водичево, у засеоку Трњаци.На западним обронцима планине Козаре, 14 километара од Новог Града, цестом уз ријеку Уну, низводно, па се скрене десно и око три километра ужом долином до Драгановог Водичева.

Са четири године нашао се у збјегу на Козари. Отац је мајку и њега скривао у земуници. Из рата је изашао као сироче, а усвојио га је ујак Ђуро (ујаку су усташе поклале цијелу породицу). Основну и средњу школу, као и Филолошки факултет завршио је у Београду. Радио је на Коларчевом народном универзитету као уредник за књижевност и умјетност. А један период био је професор у српским основним и средњим школама у Француској.

 

Колунџија је један од најзначајнијих српских пјесника друге половине 20. вијека. У књижевност је ушао 1955. године,другом, у априлском броју новопокренутог београдског часописа „Дело“, гдје муОскар Давичо и Васко Попа објављују циклус пјесама. Да би се већ 1957, у деветнаестој години, јавио с првом збирком пјесама „Затвореник у ружи“. Објавио је око 30 књига поезије, као и поезије у прози, односно дневничке прозе. Међу којима су можда најпознатије, поред „Затвореника…“, „Орах“, „Тамне војске“, „Звоно на повратак“, „Очевина“ и др. Добитник је бројних књижевних награда, превођен и заступљен у многим антологијама српске, а некад и југословенске поезије.

Кад сам почетком шездесетих година почео нешто скромно да биљешкарим, да записујем некакве стихове, генерација Драгана Колунџије, као неосимболисти (Бранко Миљковић, Милован Данојлић, Божидар Тимотијевић, Петар Пајић…) већ је увелико остављала нов и и свјеж траг у српској поезији. И не само да је она, та генерација била тада значајна у српској поезији него и у поезији на свим југословенским књижевним просторима. Одлазио сам у Градску књижницу у Петрињи и, између осталих, читао и њихову поезију. И тада су ми име Драгана Колунџије и његови стихови били најближи – то Поткозарје, и с мени блиским босанскокостајничким обронцима, а неке сам и банијске Колунџије већ познавао, било је у дијелу мог дјетињства радосно присутно. Није било дана а да са својих Брда нисам, доље, на истоку гледао у обронке Поткозарја, више од 15 километара далеке.

Драганова поезија је чиста слика његовог завичаја. Њега је у њој највише. И страдања његовог козарског и поткозарског српског народа, и љепоте и сиромаштва дјетињства, и авлије, и куће, и домаћег воћа, и одлазака одатле и повратака у њега, у завичај. Сваки сусрет са Драганом био је обиљежен и причом о Горњем Водичеву, о Поткозарју, а никад није пропуштао а да ме не упита и о Банији. Поготово о свему што се догађало с нама деведесетих година.

И онда се догодило, давно, а не знам тачно кад је то било први пут, да смо се и упознали. Од тада смо се сретали много пута. Били смо на „Горановом прољећу“ и читали по градовима, школама. Долазио је и у Сисак-Предграђе. Ту нам је долазило по неколико пјесника, а Десанка Максимовић и Драган Колунџија обавезно: Десанкини рођаци били су породица сисачког пароха Богуновића, а Драганова сестра (не рођена) живјела је у том сисачком насељу.

Сјећам се једног сада већ давног гостовања са групом југословенских пјесника по Косову и Метохији. У једном дому, на ивици шуме изнад Манастира Високи Дечани, спавамо у истој соби Драган, покојни Мома Димић, Предраг Богдановић Ци и ја. Увече шетам са Драганом, након што смо посјетили, обишли и манастир, а он, гледајући у зелену тканину шумског лишћа, поче причу о шумама Козаре. Поче је тако сликовито, а био сам више пута и на врху Козаре, обилазио сам и поткозарска села, као и Дубицу, Градишку, Нови, Приједор, да сам стао да се у себи преиспитујем: па гдје сам ја то уопште на Козари и био?

Ујутро је Драган устао први и некуд отишао, а ја изађох да прошетам уза шуму. И наиђох на покојну пјесникињу Даринку Јеврић, из Приштине. А она ће: Идемо, Кордићу, игуману на кафу и ракију. Пристајем. Игуман, висок и згодан човјек, смјести нас на клупу испред конака, сунце сија, јутро не може бити љепше него што јесте, ја одбијам кафу – већ сам је попио горе, у дому, а и никад нисам пио и једно и друго, а његова ракија као злато, игуман ми доноси Нови завјет и исписује ми посвету. Кад ето ти и Драгана. И он, ојађен оним што се тих дана, тих година дешавало на Косову и Метохији, а нема шта се већ тада није дешавало (ма и раније је све то било, само су се, само смо се правили да то није тако), поче да до у појединост реда године овога и онога, да детаљно описује шта се гдје дешавало, набраја писце које је угошћаваоу Београду, набраја наслове и број преведених књига албанских писаца, а посебно пјесника, на српскохрватски… Игуман слуша, Даринка и ја слушамо као ђаци. А Даринка ту живи. Само она то до у танчине зна на свој, другачији начин. И другачије, али исто занимљиво прича. Волио сам и Даринкину поезију – остала је послије погрома и егзодуса Срба са својих огњишта. И преминула, сама, усамљена. У Приштини. Игуман, пружајући руку Драгану, рече: Све то, мој Драгане, Господ наш види!

Сјећам се такође једног гостовања по Косову и Метохији, кад су нас, остале пјеснике возили у некаквом старом аутобусу, а Словенце у мерцедесу. И одведу нас у некакво велико виноградарско пољопривредно добро (мислим да је била Велика Хоча у питању). Обилазимо винограде, подруме, пробавамо вино. А онда улазимо у једну велику просторију у, ваљда, управној згради, намјештени столови… Ми сједамо, домаћини на чело. И поче прича о томе шта је то, колико хектара, колико запослених, које сорте, колико тона грожђа, која вина, у које земље се извози. И, наравно, поче прича и о политици. Некоод нас нешто је стидљиво питао. Не чепркамо дубље. Све због тога да се домаћини не би увриједили. Један од руководилаца тог добра, Шиптар, покушава да, кружећи около-наоколо, објасни и вријеме и ситуацију… па ово, па оно… У ствари, ништа. Затим се за ријеч јавио Драган Колунџија и Албанцима је, првенствено њима, рекао много тога што се тада мало ко усуђивао и да помене, а камоли да о томе тако отворено говори. Албанци, затечени оним што су чули, пожурили су да се тај скромни ручак чим прије заврши па да нас испрате.

Кад смо супруга и ја други пут, од три пута колико смо морали да бјежимо из Сиска, у љето 1991. године, па све мислећи… па се два пута вратимо, а онда заувијек… нађем се са Драганом. Он навали да морамо код његове Душанке и њега на ручак. И испричасмо се о свему и свачему. А у ваздуху је лебдјело питање: шта и куда сад? Па кад смо се по Србији окупили, те, 1991, ми, прогнани, избјегли писци из Хрватске, Драган, тада уредник књижевности на „Коларцу“, организује књижевно вече и побрину се преко директора једне банке да добијемо хонораре у висини тада просјечне плате… Туговао је с нама.

Састајали смо се много пута, налазили се у аутобусу, био сам на његовим књижевним вечерима. Назвао би ме, назвао бих га. Посљедњи пут назвао сам га за вријеме оне прве короне. По гласу изгледао ми је да је све у реду. Обећао сам да ћу, чим ово зло прође, доћи па да се испричамо. И, ето…

А овако за њега каже, у „Вечерњим новостима“, академик Милован Данојлић, његов пријатељ из доба првих књижевних јављања, а заједно су ишли и у гимназију,: „Прошао је кроз век и свет, сав задихан, ужурбан, рањив, занесен, очаран лепотом која се понекад, кроз понеку реч, даде наслутити.“ Па још Мића рече: „Уз љубав према природи и завичајном тлу, носио је у души, као тамно завештање, и неку недоречену патњу.“

Често пута причао ми је о својој Душанки и сину Игору. Не сјећам да је било који пјесник знао тако танко, тако занесено, тако утишано а сликама разгранато да прича о својој супрузи као Драган о својој Душанки. Кад је преминула, а Игор у даљини, туговао је, усамљен, можда и заборављен.

Након што сам тих раних шездесетих прочитао збирку „Заробљеник у ружи“, остао сам вјеран његовој поезији која ми је и откривала и отварала оне предјеле ка којима сам од дјетињства био окренут. И које сам неизмјерно волио.

Драган Колунџија био је заиста сав од поезије, за поезију. Био је заробљеник у поезији који јој је даривао слободу. Он је у ствари био дрхтава збирка пјесама која је ходала.

А Козара, Поткозарје и цијели тај крај никад му нису нестајали са усана, из гласа. Као ни њихове слике из радозналих, а понекад тужних и уморних његових очију.

Отишао је пјесник који је задужио српску поезију. Умро је са Козаром у ружи поезије.

 

 

 

Драган Колунџија

 

Затвореник у ружи 

 

Крчиш затворен у тамну ружу новембра.

Са откинутог листа вреба те пас.

Поред тебе протиче река лобања.

Мутна пшеница лета у сну ти дише.

Крчиш. Ниједног звука који би могао да те пробуди.

Да ти бели песак сна из ока извади.

Тело ти је у простору где су стабљике сунцокрета.

Оно је цвет, златни облак прашине под сунцем.

Оно је велики ужас и смрт која рађа сузе.

У њему цветају брескве и мале јесени воде рат.

У њему ричу прљаве зоре и бели ветар плеше.

Крчиш. У ружи која нема ни име, ни дојке

Спава твоје чело, мирују твоје руке.

Однекуд долази смрт. Из топа пуца ветар.

Рони се месо низ ваздух, низ шуме, низ траве.

Из твог тела излива се житна ноћ.

(1957)

 

(СА ПОРТАЛА БАНИЈА ОНЛАЈН)