У Земуну одржано Прво личко-далматинско прело
САСТАЛА СЕ ДАЛМАЦИЈА С ЛИКОМ, ПА СЕ НЕ ДА ПОКОРИТИ НИКОМ…
Организација „Вучије срце“, након низа хуманитарних вечери, на којима су била прикупљана средства за обољела лица и њихово лијечење, 23. марта, припремила је прво Личко-далматинско прело које је одржано у ресторану Велибит у Земуну. Према ријечимa Мирјанe Вулетић, родом из села Медак, поред Госпића, која се налази на челу организације „ Вучије срце“, манифстација би требало да постане традиционална. Иако није било неких већих медијских натписа, Личани и Далматици су се одазвали у великом броју и уживали и добро осмишљеној вечери, са сјајним извођачима пјесама из Крајине, али и других крајева, докле год досеже српство.
БОГАТИ У СИРОМАШТВУ
Мирјана Вулетић и Мирослав Митић – Мића Прелџија, у народној ношњи, на улазу у ресторан дочекивали су госте пожеливши им пријатно дружење. А уз сјајну музику и избор личко-далматинских специјалитета Печењаре Велебит, власника Петра Драгичевића, за кога се стварно може рећи да представља најбољи спој Лике и Далмације, заиста се могло уживати. Ту су се нашли и Жељка и Раде Момчиловић из Клека поред Зрењанина са великим бројем ручно израђених сувенира, између осталих, личких капа, народне ношње, тамбурица, преслица, па све до плочица са именима градова и регија у Крајини.
Док се гости још нису ни раскомотили, и почео званични програм, доајен крајишке пјесме Миле Делија, кренуо је с добро познатим репертоаром. „Еј, да ми је видјети Плитвице, Кореницу подно Пљешивице и Удбину, јуначку Крајину, цијелу Лику моју, моју отаџбину…“, заорио се његов добро познати глас, попраћен пјесмом и аплаузима присутних. Да се Далматинци не би наљутили, стигао је Миле брзо да обиђе Лику и стигне до границе с Далмацијом, запјевавши стихове „Кад се лички тунел прође, Голубић и Крупа дође, ништа није исто више, друкчије се одмах дише…“. Након блока његових пјесама, све присутне у име организације „Вучије срце“ поздравила је Слађана Безбрадица из Кистања, ријечима да су Лика и Далмација биле истовремено и сиромашне и богате.
„Сиромашне потенцијалом за преживљавање, а богате људима, историјом и традицијом. Наши људи су се вијековима борили да опстану на подручју са ког су потекли, мада су се многи вихором живота селили широм свијета носећи са собом спознају, ко су, шта су и чији су. Они, као и ми данас, су физички далеко од свог краја, али зато мислима близу, чувајући на тај начин традицију и учећи наше потомке о обичајима њихових предака. Радили су то некада наши стари, уосталом као и ми у овим временима, усменим предањем, пјесмама, шалом, обичајима и преношењем историјских дешавања с кољена на кољено“, рекла је, између осталог, у својој бесједи Слађана Безбрадица, а затим на завичај подсјетила присутне стиховима пјесама Далеко од огњишта, Аманет, Буковица и Лика, аутора Владе Станка Веселиновића. Ову посљедњу пјесму, организаторка програма посветила је свом дједу Ђурађу Вулетићу.
Као што обичај налаже, на оваквим скуповима обично се подигне и здравица. Најстарији учесник прела диплар Обрад Милић (81) из Жегара, сада стотинама километара удаљен од свог родног краја, ново станиште пронашао је у равници Војводине. Духом млади Обрад, уз помоћ „једног од момака Буковице“ Давора Олујића, подигао је шаљиву здравицу. Награђен је великим аплаузом, а касније је показао своје умијеће на старом изворном крајишком инструменту – диплама.
ТАМО ЂЕ СЕ ВЕЛЕБИТ СА ДИНАРОМ СПАЈА ОСТАДЕ МИ УСПОМЕНА ДРАГА…
Након тога, на сцени су почели да се смјењују групе и пјевачи погађајући текстовима својих пјесама управо тамо гдје су Крајишници најосјетљивији – у њихова срца и душу. Пјевачка група Мерак Крајине, коју чине чланови КУД „ Крајина“ подигла је присутне на ноге с пјесмом „Нема раја без роднога краја“ отпјевавши је заједно у глас са њима.
Затим су се микрофона латили Саво и Љубиша „шетајући“ Крајином, али и с васколиким српством својим фантастичним гласовима. Чула се ту пјесма о Банији, Кордуну, Грахову и Ливну повезујући сваки педаљ српске земље гдје се још увјек, и поред свих страдања, чује завичајна пјесма.
Момци Буковице одведоше нас до Каринског српског мора и отпјеваше пјесму о Јовану православцу, а наставише од Бенковца до Обровца, па све до Равних котара и двора Стојана Јанковића.
Својим стасом и гласом истакла се и једина припадница љепшег пола међу извођачима. Млада Марина Жутомарковић,Далматинка из Батајнице, скренула је пажњу свима, а посебно „дичацима“ из Грачаца, својом ношњом, пјесмом, а што не рећи и изгледом. Посебно је била упечатљива када је без музичке пратње отпјевала неколико пјесама са Косова.
Кад смо код музичке пратње и ове вечери су се, као и на многим другим крајишким, својим умијећем на иснтрументима истакли Синиша Анђелковић и Душан Ђукић. Заиграло се око свога стола, ухватило у коло и тако до раних јутарњих сати, са жељом да ово вече постане оно што су организатори и прижељкивали-традиоционално Личко –далматинско прело.
Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ
ОЈ КРАЈИНО, ДОК ТИ ИМЕ ТРАЈЕ ЧУВАЋЕМО ТВОЈЕ ОБИЧАЈЕ
Непосредно по завршетку вечери Мирјана Вулетић за „Српско коло“ је рекла да се већ 4-5 година одржавају овакве вечери, углавном хуманитарног карактера са истим учесницима, одакле и потиче њено познанство са крајишким музичарима.
„ Личанка сам поријеклом, али ми је увијек била жеља да спојим у једној вечери своју Лику са Далмацијом. Наравно, то не значи да смо хтјели изоставити Банијце, Кордунаше, Славонце, наше људе из Републике Српске. Ова вече нам је служила као огледна да видимо какав ће бити одазив и драго ми је да је ресторан био испуњен до крајњих капацитета, тим прије, што су се исто вече одржавали још неки крајишки скупови. Програм који је осмислила наша чланица Слађана Безбрадица је био садржајан, ми као домаћини смо дали све од себе, као и власник ресторана Велебит Петар Драгичевић, са којим од раније имамо добру сарадњу. Пјевачи су били изузетни, као и музичка пратња, а посебно ми је драго да су посјетиоци то препознали и уживали и овом првом Личко-далматинском прелу за који сам сигурна да ће постати традиционалан и ми смо наредни скуп заказали већ за наредну годину. Захваљујем се и народном посланику Миодрагу Линти који је финансијски помогао да нам у госте дође диплар ђед Обрад Милић, који нас је подсјетио на неке инструменте које је данас тешко и видјети, а не чути. Хвала свим учесницима програма, али и гостима на сјајној атмосфери уз само једну поруку да се на истом мјесту видимо и догодине“, рекла је Мирјана Вулетић, о чијем смо хманитарном раду писали у прошлом броју, нагласивши да се њена организација „Вучије срце“ налази пред регистрацијом, а да од јесени очекује још хуманитарних и других вечери на којима ће Крајишници чувати, али и промовисати своју традицију, културу и обичаје.
