Упркос сређеном животу у Србији, вратили се у родни крај подно Динаре

ања и Драган Бјелобрк са двоје мале деце у село Цетина дошли су да живе у време короне. Данас имају своју радионицу шивења, пуне руке посла и мир каквом су одувек тежили.

Баш у време када је читав свет био спутан мерама наметнутим због појаве вируса, бројним ограничењима, губљењем слобода што је довело у питање опстанак и егзистенцију сваког „обичног“ човека, двоје младих људи из Цетине одлучили су да се отргну наметнутим оковима и да мир и срећу потраже тамо где се ипак „лакше дише”. На свакодневне приливе лоших вести путем свих доступних медија, свеопшти страх, епидемиолошке мере и правила које је тешко било испратити, услове функционисања који су свима били наметнути, нису могли да утичу, али узети властити живот у своје руке и њиме господарити једино је, каже Сања Бјелобрк, што је било логично и што се морало учинити.

Њен муж Драган је извесно време већ проводио у Цетини, радећи око куће и сређујући папирологију, док је Сања са децом боравила у Србији. Када је најављено да ће границе бити затворене и да ће слобода кретања бити условљена и ограничена, најважније им је било да буду заједно. Тамо или овде, није било дилеме.

– Одлука да живимо у селу била нам је обома ближа, и ту нисмо имали дилему. И нама и деци свакако је лепше, боље и здравије да живимо на селу, у природи, да се слободније крећемо, али и да побегнемо од свакодневне гужве, трке, ужурбаног темпа, лоших вести и свега негативног што доноси живот у граду. Знали смо да вртић за децу није близу, да децу нема ко да нам чува, да нам нико неће понудити посао кад дођемо, да морамо одмах нешто да радимо како би имали од чега живети, да немамо афинитете ка томе да нам примарни извор прихода буде сточарство јер се тиме никада нисмо бавили, али нас то није поколебало. Били смо одлучни да останемо и опстанемо – присећа се Сања.

Једина могућност која је у том тренутку била извесна јесте да раде нешто у својој кући, или од куће. Почетна замисао била је да увозе и продају постељину, завесе и сличне материјале који су у малој средини могли имати прођу. У кратком року информисали су се о читавом процесу увоза и продаје, и након савета искусних људи, трговаца из Пазара, Сарајева и других градова са којима су ступили у контакт, схватили су да нису довољно спремни за све могуће препреке са којима би се на том путу могли сусрести.

– Људи су нас упутили у читав тај посао о којем ми готово ништа нисмо знали. Упозорили су нас да наручена роба често нема везе са оним што наручите па уместо памучних материјала стигну синтетички, полиестер и слично, углавном нешто што би нам направило више штете него користи. Одмах смо схватили да то ипак није за нас, и да је боље да уместо продаје готових производа ми сами шијемо оно што можемо понудити купцима. Ни ту нисмо имали било каквог ранијег искуства, али оне најосновније технике шивења као предзнање носила сам из куће – појашњава Сања прве кораке на путу ка остварењу жеља.

Ризик увек постоји, али ризик је свуда

Сашити нешто на машину, исплести или извести, раније се није уврштавало у неку претерану способност или науку. То је, просто, свака жена у кући морала да зна. Захваљујући таквој врсти одгоја и васпитања, Сања која је рођена у Цетини са још четири сестре, основе шивења савладала је још у раном детињству, иако се тиме никада није бавила. По струци инжењер прехрамбене технологије одлучила је да буде кројачица и шнајдер. На програм о самозапошљавању аплицирала је три пута и била одбијена, али за жену која зна шта жели одустајање није било опција. Четврти пут пројект је прошао, а осигурана средства била су довољна за адаптацију и опремање простора у приземљу куће, набавку шиваћих машина и машине за вез на финим тканинама.

– У нашем крају није било жена које би ми мало боље појасниле неке технике шивења, док сам машину за вез први пут видела тек када су нам је испоручили. Учила сам сама, мало преко интернета, мало уз савете једне жене која је већ у пензији, и тако, дан за даном. Муж се у међувремену запослио као комунални редар у општини, старија ћерка кренула је у школу у Врлику, док млађу свакодневно одвозимо тамо у вртић. Уз обавезе у кући највише времена проводим за машином. Ако не стигнем преко дана, користим време ноћу. Ништа неће и не може само, али уз пуно рада, труда и пре свега љубави и одлучности ништа није немогуће – тврди ова тридесетосмогодишња способна и амбициозна жена.

Данас у том свом радном простору шије готово све што се од ње тражи, постељине, завесе, столњаке и надстолњаке и настоји удовољити свакој муштерији јер то је, каже, најбоља реклама за посао који је у међувремену и сама јако заволела.

– Људи најчешће траже неке нестандардне димензије постељина, нешто што не могу лако да нађу у продавницама. Дечије постељине које морају бити памучне и само од квалитетних материјала. Наменске завесе и столњаке за опремање угоститељских објеката, али и везове на пешкирима, мајицама или неким рекламним материјалима. Колико се посветите послу и колико дате себе, толико ће вам се и вратити. Ризик увек постоји, али ризик је свуда, и тешко да можете кренути од нуле, а да у почетку не рачунате и на то да можда неће све ићи онако како сте замислили. Храброст и пожртвовање су потребни за све што желите, нарочито ако се одлучујете за живот у малој средини где нема много људи ни могућности које се у градовима подразумевају. Међутим, ако нешто свим срцем желите и одважите се на тај корак, пут ка успеху сигурно ће се отворити. Од тренутка када смо регистровали нашу занатску радњу до првих сашивених материјала за продају прошло је шест месеци, за то време ми смо учили, едуковали се сами о свему, плаћали трошкове, али то је неки след који се мора испратити  – каже Сања.

Бавити се собом, а не другима

Живот у Цетини у којој је тек четворо мале деце, дванаест радно способних људи и већина старијег становништва, где се већина људи бави сточарством, избор је који нису подржали чак и њихови најближи, али људи попут Сање и Драгана овде су видели предности које други нису умели да виде.

– Које год место бирали за живот морате сагледати и његове предности и недостатке. Ако су недостаци то што већина мисли, онда морам рећи да су предности то што овде имате свој мир, што се више можете фокусирати на своју породицу, посао, оно што би требало да нам је свима приоритет, да се више бавимо собом него другима, и да се удаљимо од информација и проблема на које ми не можемо утицати, јер време може да се искористи много квалитетније него што је то често случај када нам је све доступно. Просто, квалитет живота требао би да нам је важнији од квантитета оног што већина свакодневно конзумира – саветује Сања.

Иако су у овом послу тек годину и по дана, планова и амбиција свакодневно је све више. Савладати писање пројеката, аплицирање на исте, тражење модела како запослити неке нове људе и проширити посао нешто је што им тек предстоји али, како каже Сања, и она и супруг заједно су у овоме, помоћ једно другоме и подршка у сваком послу, а циљ је остати и опстати тамо где је по мишљењу многих ипак најтеже.

– Ми још увек немамо искуство у писању пројеката, па се супруг труди да сам учи и пише исте. Нисмо још стигли да се довољно информишемо коме и на који начин се обратити за помоћ, како би овај крај додатно оживели и пружили прилику неким новим људима да овде пронађу посао и поштедимо их, можда, почетне неизвесности коју смо ми имали. Жеља нам је да набавимо машину за штампање на мајицама, да неке овдашње мотиве пренесемо на тканине макар у виду сувенира. Та машина кошта око четрдесет хиљада куна и ми нисмо у могућности сада да је набавимо, а за кратко време би иста могла оправдати плату за једну особу. Свако лето овај крај посети велики број туриста, одлазе до извора Цетине, на Динару, обилазе храмове или неке од природних лепота којима овај крај обилује, а ми немамо ни један сувенир који би им могли понудити да понесу са собом. То је прилика за проширење посла и ми размишљамо у том правцу – одаје нам Сања само неке од планова Бјелобрка.

А да то нису немогуће ствари или нешто што нема перспективу може да посведочи свако ко је, макар једном, прошао долином Цетине на путу до најлепшег природног извора који је годинама уназад највећа атракција међу туристима. Бјелобрци су пример да може, више и боље него до сада. Из разговора сазнајемо да их за савет и помоћ питају још неки који би да крену њиховим стопама, а управо такви људи овом пустом крају највише требају.

Васка Радуловић

Преузето са: СРБИ.хр