УСПОМЕНЕ ИЗ САРАЈЕВСКОГ АУШВИЦА: Дуго скривана истина о Србима затвореницима из логора Силос

Калифорнијско сунце крајем марта зна бити баш зубато. Голомразица посебно овде у брдима , међу два језера, Беријесе и Клер Лејка сатјера мене и мога прику Јову Лалушића у завјетрину велике осунчане собе, а још топле и од велике печи која само букти. Пред нама домаћи хљеб, сухо месо тек спуштено испод стрехе а бокалић крушкове ракије бистре ко суза, прошлогодишње, на дохват руке. И књига коју ми прика донесе на поклон. Наслов „Јован зове Зијада“, написао Ђорђо Шувајло, а објавила београдска ИК „Филип Вишњић“.

-Не дај ти Боже- рећи ће мој прика Јово држећи длан на корицама књиге , да икада осјетиш шта је то права хладноћа и шта су то истински јади и шта је глад када ти у тамној логорској ћелији једно парче хљеба, ко кутија цигара дође као сљедовање за 24 сата и када ти ударцем чизме ломе ребра или избијају зубе или ти тијело ломе до смрти.

О томе је изашла, ево ова друга књига мога логорског судруга и сапатника Ђорђа Шувајла. Све он о томе казује, а ја све могу потврдити својим одбијеним бубрезима, својим убојима који ме буде пред сваку промјену времена, својом болном несаницом.

Огромна је то рана, тај муслимански Државни концентрациони логор „Силос“ у сарајевској општини Тарчин. Недавно је приказан филм „Дара из Јасеновца“, из Хрватског концентрационог логора којег ипак , послије толико година прећуткивања, коначно називају правим именом: Јасеновац – Аушвиц Балкана! А добри наш свети митрополит Амфилохије, када је прочитао књигу Ђорђеву „1335 дана“, да тачно толико смо провели у том муслиманском Државном концентрационом логору, дао је благослов да „Светигора“ штампа њено друго издање под именом „Сарајевски Аушвиц“.

Видиш како „свијет“ покушава да обезвриједи „Дару из Јасеновца“. Али све им је џаба, када након приказивања тог филма, нагло плану свијест код свих Срба о страшном геноциду којег Хрвати и муслимани, некажњено опослише, мислећи да ће им то проћи.

И видиш ову срамоту око муслиманског филма Qуо вадис, Аида? („Камо идеш, Аида?“). То асоцира на ону чувену Петрову када се господу обраћа „Qуо вадис, Домине?“ Замисли како перфидно умотавање Аиде у обланду “хришћанства“. Не знам какав је филм, али знам да ће доћи близу „Оскара“. Моћна свјетска халаша диже се да по сваку цијену лажи Сребренице прогласе за „геноцид“. А ти да си какав новинар звао би Ђорђу, да ти и он каже како нећемо дозволити да Сарајевски Аушвиц остане прећутан. Истина у његовим књигама крчи пут у историју. И када нас логораше више не буде, остаће упамћена српска Голгота. И она јасеновачка и ова наша „силоска“, а Сребреничке лажи распршиће се ко балон од сапунице.

Далеко је Аустралија, али шта је данас далеко? Ипак одлучујем да ћу звати Ђорђу док прочитам књигу. И није ми дуго требало. Два дана је трајало моје путовање да се пробијем кроз густо ткање докумената, кроз ужасе које је Ђорђо Шувајло тако пластично описа, кроз до неба вапијуће неправде муслиманског суда у Сарајеву што врати оног „пусто Турско“ вријеме – Кадија те тужи, кадија ти суди!

-У добар час зовеш- одазва се Ђорђо Шувајло.- Ево ме возим овај мој „курирски комби“, а аустралијски путеви равни па ми наше „криве Дрине“ стално пред очима. Видим да си добио моју другу књигу, а прву ћу ти послати ускоро. Та прва књига „1335 дана“ у којој сам описао судбине логораша муслиманског Државног концентрационог логора „Силос“ двадесетак километара од центра муслиманског Сарајева, у Тарчину и њен успијех код читалаца, били су подстрек за ново писање. Ипак, охрабрење и душевну снагу улио ми је свети митрополит Амфилохије, када нас заједно са патријархом Иринејем, 2016. године, посјети у нашој парохији Светог Николе у Блектауну. Усудих се да му дарујем моју „логорску књигу“, а када му укратко испричах да је ту сабран сав Српски јад, да је то наставак сужањства и мука јасеновачких које прати васцијело српство, у корак и кроз вијекове, назријех траг сузе у оку митрополитовом. И рече ми да ће књигу прочитати у авиону у повратку за домовину. Био сам испуњен благошћу и миром, каквог нисам годинама осјетио од оних сужањских дана до сусрета са Митрополитом.

Не прође много, кад добих глас од светог митрополита Амфилохија. Дирнут искреношћу и истином у књизи, дирнут пакленим мукама српског робља у муслиманском логору, благослови моју књигу и одобри да се поново штампа у православној „Светигори“, и он, Свети, изрече нови наслов „Сарајевски Аушвиц“! И ево сада хоћу да кажем: Вјечни покој даруј му господине!

Интригантан је назив моје нове књиге „Јован зове Зијада“. У њој описујем муке силоских логораша одведених на робовски рад на планину Игман у Крупу и Храсницу. Матични логор је био Силос, а муслимани су дио сужања „сакрили“ од пописа Међународног Црвеног крста, чија је делегација након мјесеци нашег робовања, коначно успјела да нас обиђе и попише. Ти „непописани“ нису постојали. И ми „пописани“ нисмо постојали такође. У сваком тренутку било ноћу било дању муслимански војници су се иживљавали над немоћним робљем. Крајем 1992. године пуковник Јован Дивјак је обишао муслиманске линије фронта. У жељи да отјера Србе који су живјели и у овом рату бранили и одбранили своја прађедовска огњишта, Јован Дивјак је наредио инжињеријско уређење земљишта. За те послове, радна снага им је лежала у зидинама државног концентрационог логора ”Силос”. Другом половином јануара 1993 године, Срби логораши су ангажовани за те послове, од Сарајева, Бутмира, Храснице, Игмана, Ормања…На Игман на терор код ”Зулфикар” јединице АБиХ је одведено 26 логораша. У тој групи је био Радивој Шавија, муслимански зет!

-Прије рата Радиво је служио редовни војни рок ЈНА у Пазарићу, 1983 године. Упознао је и оженио Низаму Амзовски, чији је отац био муслиман из Македоније. Живот су наставили у Радивојевом завичају у околини Санског Моста. Убрзо, родило им се и двоје дјеце, кћерка Данијела и син Јован. Судбина је хтјела да се Радивој са супругом и дјецом врати у мјесто гдје је служио војни рок ЈНА. Због проблема ”мјешовитог брака” пружила се прилика Низаминој фамилији да се отарасе ”влаха”. Завршио је, као и сви Срби тога краја, у концентрационим логорима. Због сурових услова на Игману и страха од смрти ( у то вријеме стравично је мучен и убијен Јадранко Главаш), Радивоје се „званично“ прикључи муслиманској војсци. И раније је за њих крао оружје док је радио у касарни ЈНА у Крупљанској ријеци. На Игману, „од дуга времена“ Радивојеви нови саборци предложише да сунети(чин обрезивања) сина Јована, па тако покаже да му до српства није стало. Убрзо се то изроди озбиљну намјеру. Муслимански борци почеше да скупљају паре и за час се створи велика количина новца, довољна да Радивоје плати сунећење (обрезивање) сина и гозбу уз то. Наравно, изрод је потрошио паре намијењене сунећењу. Због тога га његови саборци убише као пса. Раскомадаше га, дословно, а његове остатке расуше по беспућу Игмана. Сину рекоше да су га убили „ћетници“ .Тада шестогодишњи дјечак, сам на свијету, гађа затворенике камењем, а када му неко рече: “Немој сине Јоване”, он љутито одбруси “Нисам ја Јован, ја се зовем Зијад!” То су му име дали након што су га осунетили. Ето то ме подсјети на „данак у крви“. Шта се то промијенило од времена турских?

У овој књизи набијеној емоцијама стално се види грчевити напор да се што више забиљежи, што више истражи, да се покаже дубоко, незамисливо звјерство дојучерашњих комшија и пријатеља.

-Питам се да ли смо ми Срби томе криви? Да, јесмо. Када говорим о подручју Хаџића и блиских општина, а то се догађало свугдје гдје живе Срби, наши стари су нам сасвим стидљиво и понекад, говорили о муслиманима и Хрватима усташама и њиховим звјерствима. Крили су то коликом су могли. Вјероватно из опреза и страха за нас, њихово потомство, јер комунистичка власт је била неприкосновена и само њихова „истина“ је важила. И догодило се, 1991. све исто као 1941. године, само срећом Срби више нису били тако наивни.

Ја сам у мом истраживању нашао 40 имена Срба са овог подручја одведених у Јасеновац, за које се у јавности није знало.

Не може се рећи да су поштени муслимани одобравали злочине својих сународника и нагло, „блискоисточним радикалним исламом“, задојене муслиманске омладине. Један од свијетлих примјера је доктор Мустафа Пинтол. Прерастао је, због своје хуманости, у легенду код нас логораша. Убијен је због своје доброте и Хипокритове заклетве које се држао до посљедњег даха. Својим љекарским увјерењима вратио је 10 логораша у матични логор и тиме их спасио од сигурне смрти. На супрот њему, истичем само неколико женских крвника, које су биле борци Зулфикарове муслиманске јединице: Сабина Сирар се лажно представљала презименом Хрњић. Сво вријеме бијаше запослена у муслиманској полицији у Хаџићима, а данас је у „заслуженој“ пензији. Она је била „чувена“ по питању које је упућивала логорашима. Питање је било простачко и бездушно, јер било који одговор значио је тешко премлаћивање. А питала је: „Би ли ти мене ј*б’о”?!

Ту је и Нада Томанић, која је и поред свих звјерстава, емигрирала у Америку! Лоцирана је па на захтјев нашег Удружења ( ”Тхе Ассоциатион оф Сербиан Вицтимс оф тхе Босниан Цивил Wар 1992/1996, Аустралиа”), ФБИ већ увелико распитује о њеним злочинима. Затим Расема Хандановић оптужена за злочине над Хрватима у Грабовици… И сарајевска пјевачка „икона“ и хероина, која је долазила да пјева муслиманским борцима на Игманује први пут је ”изашла”из Сарајева око четвртог или петог Марта 1993. године. Ето, тој Ханки се судило што је по угледу на своју јараницу Сабину Хрњић Сирар, смрскала међуножје логорашу Горану Голубу. Послије рата он је тужио Ханку, али је пао у руке чувеног , како га називају, „џавољег адвоката“ Душка Томића. Овај је учинио све да опструира процес и на крају, Горан је проглашен кривим због изношења неистине и дужан да својој крвници плати неку суму новца. Адвокат Томић и логораш Горан нису могли доказати да је Ханка пјевала на Игману у марту, а Кантонални суд у Сарајеву је ”устврдио” да је она први пут на Игману била тек у септембру те 1993.године. Муслиманско Сарајево није могло дозволити да истина о њиховој Ханки Палдум изађе на видјело.

И није то ништа чудно за данашње муслиманско „мултикултурално“ Сарајево. Сваки процес којег смо започели против силоских крвника, отаљава се крајње успорено. Обично се прекида када неко од њих „пресели на ахирет“, па га уз највеће почасти и уз велику помпу, јуначки сахрањују. Недавно сахранише једног крвника који је био Хаџија Па се питам, онако узгред, да ли постајеш хаџија зато што си крвник или постајеш крвник да би био хаџија, или хаџилуком окајаваш гријехе. Ријеч је дакако о ратном предсједнику општине Хаџићи, Мустафи Џелиловићу. Првостепеном пресудом сарајевског суда Џелиловић је осуђен на десет година затвора због прогона Срба не само у Државном концентрационом логору Силос. Суђење крвницима из Силоса: Фадилу Човићу, Мирсаду Шабићу, Незиру Казићу, Бећиру Хујићу, Халиду Човићу, Шерифу Мешановићу и Нермину Калемберу, се наставља. Сви они очекују „ослобађајуће пресуде“, јер нису ли „своји на своме“ и није ли на снази „кадија те тужи, кадија ти суди! Адет је таки!

Велики број логораша, заједно са породицама, емигрирао је у Аустралију, Канаду, Америку. Нас у Аустралији има 127 са породицама, а повезани смо са свим доступним нашим сапатницима широм свијета. Данима сам телефонирао и разговарао са њима, биљежио наша сјећања, расплитао непознанице и недоумице и ево ова друга књига је резултат тога. Припремам још двије књиге. Грађа је обимна и документована. Гурам тешки камен узбрдо, не дам му да исклизне, а до врха је још далеко. Миран аустралијски живот, друштво силоских сужања и њихових породица дио је наше свакодневнице. Сретан сам и са подршком моје породице, а пресретан јер су двије моје кћерке дипломирале на овдашњем универзитеу. Често ми кажу да сам ја једини Сизиф који не да да му камен (судбина) исклизне из руку. Да. Борба за истину о Државном концентрационом логору Силос је моја судбина, речи ће на крају разговора Ђорђо Шувајло.

Пише: Небојша Тошић Фото: Приватна Архива

Извор: Serbian Times