Усташко свједочење о злочинима: Мучио сам и убијао Србе на све начине

Међу документима Динарске четничке дивизије у Војном архиву у Београду налази се и записник о саслушању усташе Анте М. Гојчете, који има шест густо откуцаних страница.

Документ је објављен у књизи Милослава Самарџића „Војвода Ђујић и Динарска четничка дивизија“.

У заглављу документа стоји: „Учињено у Горском штабу Динарске војно-четничке дивизије, у планини, 2. септембра 1942. године. Обавештајни одсек. Предмет: Истрага. Испитивање заробљеног усташе Гојчета Милина Анте (79)“.

Гојчета, која је затечена на одсуству, рођена је 1923. године у Читлуку. Прије рата био је рудар, а у то вријеме био је на служби у Главном усташком стану у Загребу, у Прерадовићевој улици бр. 5.

Оптужени је на почетку саслушања изјавио да се придружио усташама на наговор дрнишког крчмара поручника Мате Видовића, који је обећао „да неће ништа радити, само ће Србе возити у логоре и клати их“.

Видовић је обећао и “добру плату, добру храну и сан”. Затим је мобилисао још петорицу Хрвата из Читлука, чија се имена помињу у записнику.

Оптужени је тада тврдио да “не зна много” о “усташкој акцији, терору и масакру над Србима” у Тромеђи, јер га “није било”, пошто га је Видовић наводно одмах одвео у Загреб. Тада је изричито нагласио: „Никад и нигде никога нисам убио нити злостављао.

Као злочинце оптужени је навео Петра Дуванчића из Промине, “који се посебно истакао у масакру Срба”, затим Марка Тралића, Илију Кулића, Марка Клепа и Бранка Брунића, који су у то време били на служби у логору Јасеновац.

У масакру Срба у Промини „посебно се истакао” Иван Бјеланић, који је сада био полицијски агент у Загребу. Сваке ноћи 80 до 100 Срба одвозили су камионима из Книна у село Промина и “сви су их клали и бацали у јаму”, која је “испод Радашеве куће”. Оптужени је касније прецизирао да су жртве прво бачене у рудник код ове куће, а да су потом, када се рудник отворио, лешеви пребачени “у велику јаму у Промини изнад Радашеве куће”.

Убице су се хвалиле да су у ту јаму бациле “бар око 500, а можда и више Срба”. Оптужени потом наводи имена још неколико усташа, учесника злочина, као и католичких свештеника који су им помогли.

Након овога, услиједило је прво признање оптуженог које гласи: „За вријеме службе у Загребу често сам виђао да су пуни транспорти Срба слати у усташки логор, а признајем да сам, када смо пролазили кроз вагоне, тукао Србе и злостављали их, јер су се према мени понашали по налогу Николе Икице и Мате Видовића”.

Оптужени је тада рекао да је два пута гледао како Србе бацају у реку Саву. Они који су одбили да скоче поклани су, а они који су скочили испратили су одреда. Истовремено, сви су псовали Србе, а „много људи је гледало“, јер се догађај одвијао на железничком мосту код Загреба. На обе обале усташе су чекале да пребију шехиде који ће неким чудом остати живи.

Знам ово о поновном масакру Срба у Загребу, да су пре месец дана поклали око 100 Срба у затвору у Петрињској улици“, рекао је оптужени. У згради Гимназије у Звонимировој улици, усташе су истовремено поклале стотинак Срба.

Међу усташким официрима који су тражили клање Срба, оптужени помиње Јуцу Рукавину, команданта Црне легије у Карловцима.

„Видео сам када су Јуцо Рукавина и Никола Икица натерали Ивана Бјеланића са пушком у руци да коље Србе довезене камионима у Промини, а када је заклао првог, позлило му је и пао је, али је након што се освестио морао да настави клање“, рекао је оптужени, нехотице откривши да је током масакра био на Тромеђи, а не у Загребу.

Ово истражитељу није промакло, па је оптужени на узастопно питање о догађајима из 1941. одговорио:

„Признајем да на самом почетку пуча нисам одмах отишао у Загреб са Видовићем, већ сам остао једно време у Промини и околини и тамо радио као усташа. Више пута сам присуствовао клању добро обучених Срба, из Книна и околине. Признајем да сам лагао тврдећи да нисам заклао ниједног Србина, јер сам се плашио казне за своје злочине које сам починио над српским народом, који ми никада није наудио”.

Рекавши да сада намерава да каже истину, оптужени је наставио:

„Првог Србина сам заклао у Промини над јамом, не знам му име, али знам да је био из Врлике, а на то ме натерао Петар Дуванчић, који је сада у Загребу. Наши челници су нам стално говорили да ниједан од њих није прави усташа, који не закоље бар стотину Срба. После тога, такође у Промини над јамама, заклао сам још тројицу Полачана. Нисам их питао како се зову, нити су они сами рекли. Неки од Срба, старци и деца, плакали су и молили да ништа нису криви и молили да их не убијамо, али није било милости”.

„Признајем да на самом почетку пуча нисам одмах отишао у Загреб са Видовићем, већ сам остао једно време у Промини и околини и тамо радио као усташа. Више пута сам присуствовао клању добро обучених Срба, из Книна и околине. Признајем да сам лагао тврдећи да нисам заклао ниједног Србина, јер сам се плашио казне за своје злочине које сам починио над српским народом, који ми никада није наудио”.

Рекавши да сада намерава да каже истину, оптужени је наставио:

„Првог Србина сам заклао у Промини над јамом, не знам му име, али знам да је био из Врлике, а на то ме натерао Петар Дуванчић, који је сада у Загребу. Наши челници су нам стално говорили да ниједан од њих није прави усташа, који не закоље бар стотину Срба. После тога, такође у Промини над јамама, заклао сам још тројицу Полачана. Нисам их питао како се зову, нити су они сами рекли. Неки од Срба, старци и деца, плакали су и молили да ништа нису криви и молили да их не убијамо, али није било милости”.

Оптужени је потом описао убиство постолара Мартића из Книна, од стране штабног официра Марка Роша, као и клање 37 Срба заточених у бившем штабу дивизије у Книну. То се догодило „када су четници дигли устанак“.

На почетку другог дана испитивања оптужени је навео више имена учесника масакра у Промини. Није признао да је убио Илију Амановића, за шта га терете сведоци и тужилаштво, рекавши да је ово убиство починио Бранко Брунић, што је лично видео. Видио је и усташу Марка Тралића како лиже крв са ножа изнад јаме у Промини. Оптужени тада није признао да је у згради општине у Промини силовао две шездесетогодишње Српкиње, чија су имена наведена, али је рекао да је то учинио Миле Личанин из Оточца.

„Тачно је да сам тукао и малтретирао Рајић Јована из Трбевуња, затим Бибић Јову, Бибић Стевана из истог места“, навео је тада оптужени.

Ова тројица су ухапшена због сумње да су српским избеглицама у избеглиштима носили храну. Оптужени су рекли ко их је пријавио и открио имена још неколико издајника.

У наставку саслушања, оптужени је између осталог саопштио:

„Лагао сам када сам тврдио да сам заклао само четири Србина преко јаме у Промини. Осим те четворице, заклао сам још десет, дакле укупно 14, али су ме на то натерали старији. Лагао сам и да нисам никог убио у Загребу, јер сам, и сада признајем да бих олакшао своју савест, пушком убио 20 Срба који су покушали да дођу до обале Саве, након што су бачени са моста у реку. река. Признајем и да сам у Петрињској улици у затвору усташке полиције заклао тројицу Срба, а једног убио пушком“.

У покољу у Загребу учествовале су и усташе из командантове тјелесне бојне. Оптужени помиње имена 17 усташа из Павелићеве пратеће јединице, који су мучили и убијали Србе.

У наставку је заробљени усташа описао како су у Загребу, на железничкој станици, хапшени Срби који су путовали у Београд са дозволом „Независне Државе Хрватске“. Он је лично извео четири породице из воза, од којих су две имале четворо, једна двоје, а једна деветоро деце. Сви су одведени у затвор у Петрињској улици, “где су у подруму клани родитељи и деца”.

На крају другог дана испитивања, оптужени је изјавио:

„Признајем све да сам својом руком убио 47 Срба и ово: У Промини над јамама четири сам заклао, а шест пушком убио, док сам четири ранио и полуживе бацио у јаму. У Врбнику сам учествовао у убиству четворице Срба. У Загребу је у затвору у Петрињској заклао четири и убио петоро. На Савском мосту сам пушком убио 20 Срба, али не признајем да сам их заклао ножем. Признајем да сам свуда по затвору тукао и малтретирао Србе, мучио их и малтретирао на све могуће начине, и браним се да су ми то старешине наредиле… Ову изјаву дајем произвољно одговарајући на питања која ми постављају иследника, а током целог саслушања ме нико није тукао, малтретирао или на силу терао да дам ово признање”.

У допуни рочишта, 5. септембра 1942. године, оптужени је саслушан о сарадњи усташа и домобрана са комунистима, као и о непријатељском односу према Италијанима.

Поводом првог питања, рекао је:

„Током борби на Кордуну први пут сам видео сарадњу хрватских власти са комунистима. Рецимо, код Војнића смо се цео дан борили са комунистима, а другог дана, када смо били опкољени, у помоћ нам је притекла чета домобрана и ми смо побегли. Нешто касније цела чета је опкољена и разоружана. Сви смо знали да се намерно предала да би партизанима предала оружје. Знам још један случај да су наши људи сарађивали са партизанима, на пример Јосип Родић из 3. усташке чете однео је партизанима један тешки митраљез и 700 метака и остао код њих осам дана. Када се опоравио, није кажњен, а онда нам је стално крао муницију и негде је носио. Пожалили смо се нашем поручнику Ивану Коници, али он се само насмејао и одговорио да нема доказа, а он нам је јавио да и муниција иде кући и да ми немамо ништа с тим.

Поред овога, оптужени је навео имена осам “партизанских присталица” из Промине, уз коментар: “Сви су они усташе”. Ових осморица су партизанима доносили дуван и храну, а доносили и делили комунистичке летке.

Оптужени је тада навео десет лица из села Љуботићи и Богатићи, који су такође били “усташки и партизански агенти”.

У вези са другим питањем, оптужени је навео да су усташе добиле плаћено одсуство због рада против Италијана, “који држе наше хрватске крајеве припојеним”, додајући:

„Тачно је да нам старији стално говоре да су Италијани наши непријатељи, да су преварили нашу земљу и да ће доћи време када ће напустити све наше крајеве и да је то време веома близу.

Поред оптуженог, рочиште су потписала два сведока и „истражни службеник, судија“. Презиме првог сведока је читљиво – Ранђеловић, док се имена другог сведока и судије не могу прочитати. Нема података о пресуди, али се сматра да је усташа осуђен на смрт и ликвидиран, преноси “Еспресо.рс”

Извор: Патриотска лига

Преузето са: Јадовно